MRTVI (DUŠE MRTVIH) naopako, da se M. nebi vndeo u ogledapu i posle se vraćao za svojon slikom. Ponegde se prozori otvore tek kad se M. nosi na pokopanje, da bi duša sletela na krst i otpratila svoje telo do groblja. Pri umiranju lakše se rastaje duša sa telom kod čoveka, kojp je živeo pošteno i pravedno, nego kod ljudi grešnih. Kod njih se, osobito kod onih, koji su se za života teže ogrešili o pravednost, često duša čak i ne može da odeli od tela sve dotle, dok se nepravda ne popravi ili dotični ne prizna svoj greh, na pr. time, što čini da se donese kamen, kojim je pomerio među svoga komtiije, ili terazije, na kojima je krivo merio, ili, ako je bio zelenaš i tvrdica, ključevp, kojima je zaključavao krivo stečeno blago i 't. d. Odmah posle izdahnuća pazi se dobro hoće li proleteti kakva leptirica, a ako je vide kažu: »Eno mu duša!«. Na nekim mestima se veruje, jamačno, više hrišćanskim uticajem, da duše pravednika ostavljaju svoja telesa u oblpku goluba, a mogu ih vpdetp samo čeljad, koja nisu grešna. Kad se duša rastala sa telom, ostaje ona, prema opštem narodnom verovanju, na zemlji još četrdeset dana, i obilazi sva mesta, kuda je išla p za života. Prema nekim verspjama, ona boravi u šump, vodi, moru, u vpšim vazdušnim sferama, pa u oblacima, na zvezdama, suncu i mesecu. Na osnovu verovanja, da se duše preminulih, bar prvo vreme posle smrti, bave u okolinp, odakle su pošle na drugi svet, nastao je, isto tako opšte poznat i rašpren običaj, da se na stolu u sobi, odakle je M. iznet i sahranjen, naročito prvih nekoliko noći, ostavlja vode, vnna, hleba, kolača, mesa, negde samo nekoliko zrna pšenice ili brašna, da duša, kada tu naiđe. nađe što za jelo p pnće. U nekim mestima to se ostavlja na grobu, i to obično jela, koja je pokojnik najradnje jeo. Kad duša tu napđe i svega nađe, blagosilja ukućane, a kad ništa ne zateče, oIda ih, kažu, proklpnje, p zato se obpčno mnogo na to pazi. Po neko još za žpvota naredp da mu se, kad umre, uz telo postavi nešto jela i pića. Ponegde je običaj da se M. meće kod glave: cveće, voće p dr. darovp. Ako neko umre u doba, kad se u zadruzi kolju svinje iln druga koja domaća životinja, onda se ponese i deo pokojniku na grob, obično bubreg, p zakopa se redovno ukraj krsta. Ako je doba voću, onda se meće voća, ako je o vašaru ili o kome većem prazniku, oida medeni kolači i dr. U nekpm našim krajevima ima običaj da se pokojniku u džep, ili inače u sanduk ili grob pored njega, stavi novaca, što podseća na analogno verovanje starih, i nekih mlađnh naroda sa prirodnom relpgijom, u prevoženje duša preko reke u podzempom svetu i plaćanje toga —
prelaza obolom. To, jamačno, još iz prirodnoreligpskih vremena nasleđeno predanje živi u našem narodu nekako kontaminovano sa hrišćanskim nazorima p učenjem, kako na pr. svaku dušu na onom svetu dočeka Sv. Aranđeo (ili koji drugi svetitelj), pa na terazije meri dobra i zla dela njena. Posle toga merenja upućuje svaku dušu u raj, do kota vodi put samo preko pakla. Dušn, kojoj su kod merenja pretegla dobra dela, pravi se most preko pakla dovoljno širok i ona lako pređe u raj, dok onoj, kod koje je odnelo. prevagu zlo življenje, načini se most uzan kao dlaka p ona neminovno pada u pakao. U vezp sa tim verovanjem o prelaženju preko mosta stoji, verovatno, i dosta čest običaj da se M. odvežu noge, t. j. valjda, da se lakše izuje p da slobodnije može prelaziti preko mosta. Sem toga, prema verovanju našeg naroda, put duše na onaj svet je dug p zaobilazan, vodi kroz mnoge i teške klance, gde je dočekuju zli, nečisti duhovi, đavoli, kojp je mame: »Hodi k nama, naša dušo!«, a ona treba da odgovori: »Vaša nisam, nnt ću vama, božja jesam, idem Bogu«. Da se ti predeli, kuda prolazi duša, predstavljaju tamnim i mračnpm, svedoči i običaj stavljanja sveća uz mrtvaca, »da ne pođe duša pokojnikova na drugi svet u tamp«. U vezp s tim ima obnčaj, da kad, recimo, majka pokojnika nli pokojnice nekome pruži kakav dar, pa rekne: »Da se vidi na onom svetu pred mojom Stannjom (ili kako je već pok. ime)«, oni što prnmaju dar, poljube ga i odgovore: »Da joj se vidi; Bog da je prosti!« Mesto, gde duša prispeva posle smrti, je ra.j ili pakao. Prema narodnon predstavljanju, raj je na nebu pred božjim prestolom, pma oblik lepe gradnne, pune cveća, voća n svakoga dobra, po kojoj šetaju pravednici i slušaju anđeosko pevanje i pgranje, dok je pakao pod zemljom, pod našpm nbgama, u obliku mračne rupe, pune zmija, škorpija, jakrepa i drugih .gadnih životinja, u kojoj neprestano ključa vrela snrdljiva voda i zagušljpvi oganj, u kome se večno muče grešnicn. Prema jednpma, dušu dočekuje na onome svetu rodbpna p prijatelji, sa kojima se ona ‘ pozdravlja, psporučuje pozdrave p poruke sa ovoga sveta, posle čega se seda za ‘zlatnu trpezu i tu se časte. Prema drugima, na onom svetu nnko nikog ne poznaje, np otac sina, ni kći majku, samo što mogu poznatp prvo dete i ono njph, dočim druge ne (»Tamo sve motlja p vrpje«). Jedino u raju se nešto poznaju međusobno, a u paklu ne, jer je tamo sve jedno protiv drugome »ko kozji rozi«. Paklene muke duša, koje tamo prispeju, predstavljaju se različno. Negde drže da đavolp kuvaju duše u kotlu, negde da one žive gore, a dogoretp ne mogu. Ko Je na pr. ubio čoveka, tome gore ruke do ramena, ko je krao pli preotimao tuđe, 898 —
