Orfeo

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Орфео
Писац: Мавро Ветрановић




ОРФЕО

дође прид врата од пакла иштући Еуридичу,
жалосно удара у лиру говорећи

Вратари од пакла, слишајте тужицу,
   која ме, вај, прикла иштући дружицу
и милу и драгу, срчано ку љубих,
   рад кое сву снагу и крепос изгубих,
с љувена намира зашто ми, вај, стрила 5
   срдачце подира с коринком од тила
и смртни непокој за да се приправи
   чемеран живот мој да с њоме растави.
Сузице ронећи затој сад умиру,
   жалосно звонећи и плачно у лиру 10
једа ми, вај, пјесни и грозне сузице
   подеру болјезни и смртне тужице,
да небог садружу моју Еуридичу,
   рад које сад тужу и цвилим и вичу,
ходећи много дан од града до града 15
   уцвиљен и јадан овакој до сада.
Вајмех ми неборе, још сам све планине
   обишал и горе, поља и равнине,
и луге зелене и густе дубраве
   рад туге љувене и муке крваве, 20
све ријеке и воде обидох ја тужан,
   уцвиљен, вај, ходе јаки роб и сужан,
у сузах пловући и у плач крвави
   љубовцу зовући, једа се гди јави,
несрећа проклета једа се наклати, 25
   тер ми ју опета за љубав поврати.
Ну не ктје вишњи Бог да се ја утишу,
   тијем цивилим ја небог и горко уздишу,
зач већа није болес, коу 'е Бог саздал
   него ли љувен вез одријешит и узал. 30
Тијем бисте видили, пакљени ви дуси,
   дубрава гди цвили и грмје гди сузи,
сатири и виле гди бјеху с тугами
   сва лица полиле чемерно сузами,
гди грозно ја цвијељах по гори зелени 35
   и од тијела дух дијељах, небогу вај мени.
Кладенци студени још се туј мућаху
   кад мој труд љувени у пјесни слишаху
и сташе све рике, и тећи не ктише
   да тужбе велике и мој плач услише, 40
и звијери и птице још грозно плакаху,
   гди мое сузице низ образ капаху,
зач полих све путе сузами небавац
   од муке приљуте уцвијељен удовац,
тер цвилих толико за жалос љувену 45
   да цвитје разлико и трава повену,
језеро још свако смути се у тај час
   к небесом тутако кад простријех тужан глас,
пуцаше још гора, те жалос та бише
   серене из мора гди надвор исплише 50
да мене садруже у пјесни цвилећи
   и са мном да туже болјезан дилећи,
сви бози од згара да виде и чују
   ки ми плам догара и како тугују.
Низ образ, низ мој бил теку ми, вај, сузе, 55
   а срце у сто дил раста се на кусе,
зашто га зли налип горчији од јада
   и златан љувен шип објестран пропада,
а затој остају уцвијељен задости
   у тужби и вају и горкој жалости. 60
Ну сузе присишу, тер цвилит не могу,
   и једва уздишу, вајмех ми небогу,
зач кога смрт прика под своју влас стави,
   није му најт лика у билју и трави,
а нигди разговор још нијесам ја нашал 65
   прид ови пакљен двор зато сам сад пришал
да моју невољу и мој плач слишате,
   зато вас свијех мољу, плачна ме тјешате,
врат'те ми опета љубовцу, ка тужи,
   несрећа проклета с којом ме раздружи, 70
молим вас за милос, чин'те тој за мене,
   дајте ју на свитлос из јаме пакљене
сунчана да зрака тужну је обиде
   из тога помрака кад надвор изиде,
зашто 'е грехота, зашто није прави суд 75
   да такај лјепота ужива пакљен труд,
зашто Бог не створи на свијету лјепшу ствар
   у пољу ни гори, ни у води никадар,
нег је тај госпоја и урез гиздави
   за ком се свијес моја и памет затрави 80
с којом ја у дружби сву младос потрајах,
   а сад се у тужби небавац с њом растах,
ер ми ју пакљен двор небогу посвоји
   у вјечни тај понор да вијеком туј стоји,
гди је вјечна помрака и гди је вјечна ноћ, 85
   сунчана гди зрака не море одзгар доћ,
а затој, молим вас, ер вас је молити,
   ови мој плачан глас немојте побити,
дајте ми госпоју и круну свијех вила,
   нека 'е посвоју, како 'е и била. 90
Ох, да се тај милос пакљена не крати,
   да ми ју на свитлос сунчану поврати,
кад буде изити по вашој милости,
   нека се насити сунчане свитлости,
нека се нашета рад наше љубави 95
   овамо опета по цвијетју и трави,
по равној ливади да цвијетје разбира,
   да мој дух наслади, ки ми смрт подира,
да живе кладенце по лугу походи,
   крунице и венце да вије по води, 100
приславно да поје по лугу пјесанце,
   с вилами туј стоје да игра у танце,
да моја сва жалос и моје дреселје
   врати се у радос и рајско веселје,
да веће такмено не предам прид смрти 105
   јак звијере трапено прид ловци и хрти.
Зач вену ја тужан и велми утруђен,
   јаки роб и сужан на злу смрт осуђен,
ки трепти и преда и стине јаки мраз,
   тер пријеку смрт гледа прид собом сваки час, 110
плач, сузе и уздах и ови горки јад
   здружити ер не мњах како га здружих сад
од пакла за врати, гди зову прику смрт
   да живот мој скрати и да ме буде стрт,
да би ме забила болјезан проклета 115
   ка ме је спутила од главе до пета
ер жудим да позрим тај урес гиздави,
   рад кога сад горим у живој жерави,
зач ком бих запазил туј дику и славу,
   пламен бих загасил и живу жераву 120
и мој плач и тужбу забил бих у ране
   да мој дух у дружбу с њоме се састане.
Ото сте у пјесни слишали ви саде
   ме горке болјезни и чемер и јаде
од пакла за врати од мене удовца, 125
   да ми се поврати за љубав љубовца
зач се јур скончава срдачце у мени
   од труда крвава у жељи љувени,
најмањи вјетра ћух ер да сад истиче,
   мени би занијел дух и с тијелом далече, 130
затој се смилујте, нека плач утажу,
   љубав ми дарујте јаки ствар најдражу.
Ако ли ви плату иштете, вај мени,
   у сребру и злату, о дуси пакљени,
не може бит плата, право се море рит, 135
   од сребра и злата никако на сај свит,
зач злато и благо, гди се ће тој скупит
   камење и драго, ке је ће одкупит
приславни тај урес и позор гиздави,
   који сам Бог с небес на земљу постави, 140
нер милос с љубави и ваше смиљенје
   да мој плач устави и грозно цвиљенје.

КРАЉ ПАКЛЕНИ

дусим


Дарујмо дружицу човјеку ми саде,
   рад које тужицу оћути и јаде,
жалосно тер цивили појући прид нами 145
   и образ свој били полива сузами,
и к нам је приступил у сузах пловући,
   тер ју је искупил жалосно појући.
Ну кад ју справимо на свјетлос да ходи,
   закон јој ставимо: прије нер се слободи, 150
ако се обрати опета назада,
   нека се не врати из пакла никада.
Нека се љубави и нагло и хрло
   законом постави узица на грло,
љувени да знају, да знају љувени, 155
   како се владају дворови пакљени,
зашто нам није часно тко овди улази
   на свјетлос да ласно опета излази.
Ну сад ју одправ'те, слободна да ходи
   и закон јој постав'те да се с њим слободи. 160

ДУХ

Еуридичи


Уресу гиздави, ево те пакљен двор
   под закон постави да с њиме греш надвор,
ако се за плећи обрати тва липос,
   слободу нећ стећи излјести на свитлос.
Тијем веће не тужи у тужној незгоди, 165
   нег закон обслужи, слободна тер ходи,
ну ступај не скрати, хрло се одили
   ер тамо за врати љубовник твој цивили,
и цивили и тужи жељно без покоја
   чим га прије здружи љубав... тај твоја, 170
тер тамо разбира љувене болјезни
   и небог умира појући у пјесни.

ЕУРИДИЧЕ


Чула сам тугљив глас од мое љубави,
   рад кога сваки влас трепти ми на глави,
Орфео гди цвили и гди се снебива, 175
   тер образ свој мили сузами полива,
пакљена ер тамнос тако ме расцвили
   да тужна ма младос с другом се раздили,
ну буди вам хвала и слава велика
   ер сам сад познала што 'е љубав толика, 180
која ме насити радости за милос
   да будем изити из мрака на свитлос,
затој сад остају весела задости
   јак да сам у рају у вјечној сладости,
нека ме мој љуби, који је сад мучан, 185
   опет обљуби, како 'е научан,
ер да ме не буде цвијелећи одкупил,
   вјечне би све труде и муке оћутил,
трудећи ноћ и дан небавац плачући
   јакино црни вран по горах грачући. 190

ДУХ

Орфеу


Туђине, устави чемерне сузице,
   рад горке љубави ке рониш низ лице,
устави љути плач и чемер тај крвав,
   немој се веће тач скончават за љубав,
устави болјезни, устави твој уздах 195
   и тужне те пјесни пловући у сузах
зач ти се тва љуби за љубав дарива
   коју ти изгуби, и с нами прибива,
да ти се за милос, твоја ће сад бити,
   сада ће на свитлос сунчану изити. 200
Сад се ће слободит, туђине драги мој,
   и с тобом проводит заедно живот свој,
а коју с' изгубил, сад је се добави
   зач ју је искупил твој урес гиздави,
појући у пјесни тер такој прид нами 205
   од велје болјезни поли се сузами.
Зато 'е праведно да ти се дарива
   да с тобом заедно у дружби прибива.
Ну ако се ходећи тај твоја госпоја
   обазри за плећи, не може бит твоја, 210
ни ћ с њоме постати, ни видјет ње дике,
   зашто ће остати у паклу увике.

ОРФЕО


Захваљам дружби тој, ка ме тач надили
   да веће живот мој чемерно не цвили,
ер небог ово сад утјешен остах ја 215
   зач ме се с тугом јад и чемер охаја,
вјечни мир и покој ер мислим уживат
   и они рајски гој с којијем ћу прибиват,
у срцу ки слачу тер ми гре од воље
   јак бијесан да скачу, да сплешем све поље 220
и ову ливаду појући у пјесни,
   што цвилих у јаду, ер забих болјезни
и туге остале и смртни непокој,
   ке бјеху скончале чемеран живот мој.

Доће Еуридиче до врата од пакла, обрати се

назада, дух јој говори


Не можеш прага прит, о тужна младости, 225
   нити надвор изит из ове тамности,
зашто си забила заповијед ти сада,
   тер се си озрела, ходећи, назада,
затој сад остани у нашој полачи,
   уресу избрани, ер закон потлачи. 230

ЕУРИДИЧЕ


А ја ћу жељно клет у овој држави
   тај закон ваш проклет и тко га постави,
тер мене устави, да ми се дух мучи
   и с мојом љубави сасма ме разлучи,
тер тамо, јаох, оста љубовник драги мој 235
   уцвиљен задоста ћутећи непокој,
чемерне сузице низ лица ронећи,
   љувене узице на грлу носећи,
тер тамо туј стоје дух му се подира,
   пријазни рад моје и жељно умира. 240
А је ли праведно, праведно је ли тој
   да с ким ја заједно потрајах живот мој
у велјој љубави у велјој радости,
   ку сам Бог састави од наше младости,
нека се, вај, гоји тај љубав меу нами 245
   а сад нас посвоји зли чемер сузами.
Јаох, ја сам остала жалосна задости,
   покли сам упала у вјечне тамности,
ну право ја прављу, а бози сви знају,
   да себе не жаљу ер овди остају, 250
нер драгога друга, рад мене ки тужи,
   с кијем жалос и туга сасма ме раздружи,
и јави и у сан тер ћути туј болес
   за вељу пријазан, ка меу нами јес,
ер сама худа чес стави нас под крило 255
   тер вјечни љувен вез размаче немило,
затој бих ја рада да могу поћ надвор,
   да би ми наћ сада мој драги разговор,
нека му сузице небогу отиру
   које му низ лице из очи извиру. 260
Затој бих прешила и нагло и хрло
   и њега тјешила вазамши за грло,
зач бих се надала да свој плач устави
   кад бих ја с њим стала у велјој љубави,
и не би, вај, сузил мој љуби такмено 265
   кад би ме пољубил у лице румено.
То ли би цвилећи с духом се раставил
   мој образ љубећи, ки је сад потамнил,
ја бих га узела небога на крило
   и к себи прижела љувено и мило, 270
тере бих туј стала јак мрамор студени
   чијем бих дух пуштала у жељи љувени,
да оба прика смрт и њега и мене
   у пепел буде стрт рад жеље љувене,
нека се довика, вјамех ми, говори, 275
   два друга смрт прика једнага умори
и у гроб постави једнага худа чес
   рад велје љубави меу њима ка јес.
Затој ме у поље пустите, вајмех, сад,
   да видим гди коље Орфеа тужан јад, 280
да видим гди цвили и жалос разбира,
   гди с тилом дух дили и жељан умира,
јаох, нека потеку, молим вас рад Бога,
   једа га затеку духата небога,
духата и жива, нека га љубчица 285
   прислатко целива у образ и лица,
а кад га целуну, тер ми дух насити,
   Богом се ја куну да се ћу вратити
у ваш двор опета да живот мој труди,
   несрећа проклета, вај, гди ме осуди. 290

ДУХ

одговара


Нека твој тамо друг и цвијели и вене,
   а ти ћеш поћ у луг од мрче зелене,
а тај луг зелени, у дворе у наше,
   гди стое љувени, ки љубав познаше,
туј ћеш наћ краљице и многе госпоје 295
   и остале дјевице у лугу туј стоје,
краљеве и бане и римске ћесаре,
   и људи незнане, и младе и старе,
од сунчја истока дери до запада,
   што љубав жестока његова и влада 300
тер је туј голем стог разлике господе,
   стрелицом љувен бог кијем срце прободе.
Ну ходи к тој дружби, тер с њима борави,
   ки бише на служби проклетој љубави,
ер младос ну твоја показа биљег тај, 305
   да с' једна од броја ки слиде љувен вај,
тијем већ сад не стој, брод' се прико рике,
   гди те ће љувен број посвојит у вике,
покли те невоља опет к нам поврати, .
   наша ћеш ти поља од мрче познати. 310

Улази Еуридиче у двор,

Орфео говори


          Еуридиче моја драга,
             ја се чудим веле теби,
             вајмех мени, што те не би
             јур се сконча моја снага.
          Ја те молим рад љубави, 315
             затој хрли, затој преши
             и плачна ме сад утјеши
             и свијех туга ти м' избави.
          Ер чекање, вајмех, твоје
             моју младос сву скончава 320
             и трудну ми смрт задава,
             тер срдачце цвијели моје.
          Покли ми те надвор даше,
             од туда се хрло справи
             да захвалим на љубави 325
             ки ми љубав показаше.
          Велми жељно зато тужим
             од тужице од љувене,
             од тамнице од пакљене
             докле ми те прије раздружим. 330
          Нека сада љубав твоја
             на сунчану позри свитлос,
             покли сада стекох милос
             да опета будеш моја,
          да се сада свасма скрате 335
             моје туге и болјезни
             и јадовне моје пјесни
             да с' у радос све обрате.
          Јоште ћутим смртну рану,
             нека ти је, вајмех, знати, 340
             тер ћу цвијелит и плакати
             доколи се с тобом стану.
          О вратари моји дрази,
             чин'те да се хрло врати,
             не дајте јој много стати 345
             ер ме љубав ње порази.
          Немојте ју уздржати,
             затој ми се умолите,
             тијеком врата отворите
             да се к мени хрло врати. 350

ДУХ


Заман се веселиш, тужне су потаје,
   ер љубав, ку желиш, у паклу остаје,
овди је остала под наше госпоство
   и топрв познала сужанство и робство,
не може прит прага, туђине гиздави, 355
   тва љуби придрага, затој плач устави
и веће не цвили и веће не јадај,
   нег ли се одили и њој се не надај,
зашто ће стат с нами гиздаве ње дике
   у пакљеној јами без конца у вике, 360
несрећа ње худа зашто ју нам врати
   ер јаки све луда назад се обрати,
тер стави у забит и лудо погрди
   наш закон становит, који краљ потврди.

ОРФЕО


Вај, што би овој сад, што ми се сад стече, 365
   опет ли мене јад и чемер затече,
вај, што се обрати назада ма љуби,
   тер живот мој скрати, а себе изгуби,
вај, што се приправи господар таj злосрд,
   тер љубав постави под закон толи тврд! 370
Не зна ли, мој Боже, сваки дух на свијети
   ер љубав не може закона поднијети,
љубав није разложна нит вијеком бит море
   закону подложна, сви људи говоре.
И људи говоре, да није така моћ 375
   љубави да море посилјем врха доћ,
ер мнократ бијесан лав, кад почне ловити
   прида се за љубав узицом водити,
зашачи у блуде тер јаки бијеснан брав
   своју нарав забуде злосрду за љубав, 380
а мнократ растави окове гвоздене
   злосрдом нарави рад жеље љувене,
бјеснећи по гори, починут тер неће,
   нег дубје све ори и по тлех размеће,
тер љубав разбира и љувене силе, 385
   тер нокти подира и корјен и жиле.
И звијери остале и небеске птице
   потом су познале љувене узице,
веће их ниједна ствар протива нарави
   не море никадар разлучит с љубави, 390
зач кога узице сједине љувене,
   велје су тужице кад љубав погине,
Тијем право не бијеше, небогу вај мени,
   љувен вез да дријеше закони пакљени,
којијем бјех ја прижет, ну злотвор приступи 395
   и закон тај проклет, тер ми га разлупи,
затој ћу довијека уцвиљен ходити
   и стријелу без лијека у срцу носити,
уцвиљен и мучен чемерно задости
   и свасма разлучен од моје радости, 400
у вјечној тамности која је остала,
   а мојој младости толик труд задала,
уфанје тер свако свасма сам изгубил,
   весело и слатко кое сам ја љубил,
за ко бих дал душу, вајмех ми, и тило, 405
   вај, да га садружу љувено и мило,
ну веће није лијека да најдем ја покој
   нер сама смрт пријека да узме живот мој.

Дијели се Орфео, један дух зове Карона


Паруне, што с' тамо, што ли је жамор тај,
   потеж' се овамо и приди на ови крај, 410
твоју плав одријеши и весла приправи
   и хрло упреши, тер тамо приплави
на други крај рике госпоју гиздаву
   и стави ње дике у нашу дубраву
од мрче зелене, да се туј настани, 415
   госпоје љувене гди наш двор сахрани,
зашто је наредно да се утј постави,
   да тамо заједно с том дружбом борави!

Окрете се Карон, дух му говори


Крми пут од моста, не шијај ту сада,
   нека плав акоста гди јој се приклада, 420
тамо је дно баше, неће моћ улјести,
   ер ће плав крај сплаше на мало дно сјести.

КАРОН


Смете ме коловрат, вода ме обрати,
   тер на мос и на рат не могу пристати,
што се прије не згоди, ни се ће згодити, 425
   одколи ја овди почел сам бродити,
тер шијам од муке утруђен задости
   и небог све руке ожулих до кости,
тер тамо од труда не могу прити к вам,
   чијем вода секунда, да плавци крму дам. 430

ДУХ


Паруне драги наш, устави горки јад,
   влада' се, како знаш, ер вода креши сад,
то ли те на ти крај коловрат приврже,
   веслом се одпирај уз ријеку најбрже,
тер такој по води броди се све уз крај, 435
   уз ријеку све ходи, тер понту ачефај,
ер ако сад дуне од краја гди плата,
   плути ће, паруне, насјести срјед блата,
а затој држ' воту и примај све у прав,
   нека се у порту сахрани твоја плав, 440
и ту ју развежи, али пак насучи,
   дочијем се припреши да вихар помучи,
дочијем се утажи коловрат с јадови,
   ки тврдо сад плаши и мете валови,
и нека с' бонаца, мој драги паруне, 445
   ер вода менаца, да ће бит фортуне,
а тако не гини, по ријеци возе сам,
   нег тамо почини, а послије приди к нам.

КАРОН


Ово се устави коловрат овамо
   и ријека управи, сада ћу бит тамо, 450
сада ћу пристати утруђен задоста
   и пратеж крцати, ка чека крај моста,
ну лјепос и дика, ка сједи прид вами
   и славна прилика сасма ме замами,
зач урес тај прилијеп, који ћу крцати, 455
   чине ме, како слијеп, да не умијем примати.

КАРОН

крца овди и говори


Одкуд је тај липос овди се станила,
   тер ми је сву крипос и снагу скратила,
ер ми су све руке згрчене остале
   од труда и муке, јак да су одпале, 460
и тужан вас предам с љувена немира,
   туј лјепос гди гледам, гди сузе утира,
чемерно гди цивили, тер с десна и с лијева
   свој образ прибили сузами полијева.
Тијем плавцу владати не могу ја сада, 465
   ни на мос пристати од туге и јада,
зач урес ње лијепи и славна ње дика
   свасма ме заслијепи чемером без лика,
затој бих рад знати, како ћу прит на мос,
   како ли крцати гиздаву ње младос 470
ер вијеком до данас све које прибродих
   не вазе мени влас одкле се породих
како тај госпоја, крај ријеке ка труди,
   рад ке се свијес моја снебива и чуди,
а не вијем која чес тако ју надијели, 475
   тер овди пришла јес у паклу да цвијели.

ДУХ


Мој стари паруне, молим те за љубав,
   не чини побуне, акостај овди плав,
изтиха акостај, ма ну се приправи
   тер крају банду дај изтиха од плави 480
да плавцом не мена коловрат од рике
   чијем круну свијех жена и славне њих дике
у плав се постави, тер славан ње урес
   тамо се приплави, суђена куди јес.
Ну тамо у плави кад буде улјести, 485
   лијепо јој направи, лијепо ју намјести,
да јој се не тумба, чијем ријеку приброди,
   и твоја тај служба у свем јој погоди.

КАРОН

Еуридичи


Улјези, госпоје, са мном се приплави,
   а сузе те твоје и твој плач устави, 490
ер вијеком у вијеке, не уфај' слободе,
   на други крај ријеке који се приводе,
затој те небогу теј с плачом сузице
   одкупит не могу од ове тужице.

ЕУРИДИЧЕ
.

Покли је тој такој, бродару драги наш, 495
   стави се, а не стој, броди ме, куди знаш,
на други крај ријеке води ме на риву,
   покли сам у вијеке суђена у гнјиву,
срећи се придавам, ка ме је справила,
   у ови пакљен крам тер ме је ставила.500

КАРОН

Еуридичи на броду

Реци ми, госпоје, што се тач снебиваш
   и личце тој твоје сузами поливаш,
што ли сад руками затиште образ свој,
   тер како жив ками туј оста урес твој?
Ако се ваља плав, тер ћутиш тужицу, 505
   ну на тај банак став' и приклон' главицу,
тер тамо гојно стој и мирно у плави
   и ови непокој како знаш пробави,
зашто је обичај тко се са мном броди,
   да приде на он крај у плавци по води. 510
Ствар му је тугљива пакљена блатина,
   а плав је шкакљива и смрди стентина,
пуне су лукоће и смрада и гада,
   оплилат се хоће, а опилат није када,
ер мноштво без броја на сај свијет приходи, 515
   што сама плав моја на он крај приводи,
тер обдан и обноћ труд ми је и мука,
   весаоце ер није моћ оставит из рука.
Сваки хип и сваки час труд ми је небогу,
   а ови пакљен јаз испунит не могу 520
бродећи интачно тај мноштва велика
   јадовно и плачно разлицијех језика,
а сама знати мож, гди тамо на крају
   од душа велја множ на мосту чекају,
сви ишту ме и зову, гледају и стргу 525
   да прије приплаву, да те прије извргу,
тер тамо гди је мос, нека ти је тој знати,
   тужба је и жалос тој мноштво чекати,
кад ли се штивају, веће су тужице,
   гди грозне лијевају по плави сузице, 530
и вичу из гласа, а навлаш срјед блата
   извише гди паса узбуде плав крцата,
тер тужбу и јаде трудно је слишати
   валови прик' банде кад почну лијевати,
а ти сад по тужбе јур нијеси познала 535
   ер сама без дружбе туј се си крцала.

ЕУРИДИЧЕ

Паруне, вељу ти, истино нека знаш,
   чемер ми приљути к тужици прикладаш,
покли ктје вишњи суд и одлука свијех бога
   да будем вјечни труд понести небога, 540
бесједу остави, бремена сад не трај,
   хрло ме приплави и вози на он крај, '
теби је задости заповијед обслужит,
   а мени с жалости вјечни плач садружит.
И дух мој сад грози ћутећи сваки вај, 545
   хрло ме тијем вози, хрло ме искрцај.

Искрцав Карон у луг од мрче, говори

Камо се ви дјесте, госпоје љувене,
   ну мало излјесте из моче зелене,
а навлаш, Елена, твој образ помоли
   из луга зелена и урес охоли, 550
да видиш лјепшу ствар нег ли сам у вијеке
   прибродил икадар на ови крај ријеке
по мојој крепости у плавци што вожу,
   једином лјепости да ваш луг умножу.
Ма ну се ја боју зач могу познати 555
   да с вами у гоју трудно ће туј стати,
зач вам ће сломити љувену сву крипос
   и све ће добити уресом ње липос.
Зато ју здружите и мирно и гојно
   и лијепо служите, зашто је достојно, 560
нека се садружи ње урес љувени
   и да ју свак служи у мрчи зелени,
покли је праведно и срећа хоће тој
   да с вами заедно проводи непокој,
ну тамо газите, молим вас, на поспијех, 565
   тер мјесто нађите да стоји врху свијех.

Изиђоше дјевице из луга, кантају

          Овди прити не бранимо
             ки заходе у љубави,
             нег ли мјесто свијем хранимо
             племенито у дубрави, 570
          у мрчици у зелени,
             зач су бози тој судили,
             у тужици у љувени
             ки су тамо потрудили,
          на ове краје да се броде, 575
             да овамо сви остају,
             да се с нами сви находе
             и да с нами тужбу трају.
          Еуридиче, затој сада
             устави се, а не цвили, 580
             зач се такој свим приклада
             тко се тамо с душом дили,
          навлаш дрази и љувени,
             ки љувене слиједе дике,
             у мрчици у зелени 585
             да бораве по све вике.

Приђе Еуридиче к њима и говори

Сви ки сте у лугу овомуј остали
   и жалос и тугу љувену познали,
мене Еуридичу слишајте сви сада,
   гди цвилим и вичу горчије од јада
срјед луга зелена ер ме тач простријели
   стрелица љувена, тер дух мој расцвијели,
расрчбом од Бога тер сам уцвијељена
   плачна и небога с другом раздијељена
у они ...




Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мавро Ветрановић, умро 1576, пре 444 године.