Neka znaš, diklice, pakljeni život moj,
gdje žele očice pozrjeti obraz tvoj;
jer ka[d] te ne vidim, moj cvite rumeni,
sve dni se nahodim u tuzi pakljeni, -
kroz ljubav toliku, ku t' nosim za milos 5
sve sasvijem veliku, meni bi usilos.
Očice izgubih, cvileći dan i noć
otkle te obljubih, i ktomu svaku moć.
Lice mi povehnu kroz jadne suzice,
a srcem uzdahnu, kad smislim tužice; 10
još veće neka znaš potajni uzdah moj
da nigdar do danas ne znah već obraz tvoj.
Cjeć togaj uzroka bolos me obujmi
pritužna i gorka, umrijeti da bi mi;
i[z] srca još veće pritužno vapijem, 15
tej klete nesrjeće kad mi dâ ne vijem.
A sad znaj, diklice, jer skonča život moj,
želeći tve lice i pogled dragi tvoj.
