Нека знаш, диклице, пакљени живот мој,
гдје желе очице позрјети образ твој;
јер ка[д] те не видим, мој цвите румени,
све дни се находим у тузи пакљени, -
кроз љубав толику, ку т' носим за милос 5
све сасвијем велику, мени би усилос.
Очице изгубих, цвилећи дан и ноћ
откле те обљубих, и ктому сваку моћ.
Лице ми повехну кроз јадне сузице,
а срцем уздахну, кад смислим тужице; 10
још веће нека знаш потајни уздах мој
да нигдар до данас не знах већ образ твој.
Цјећ тогај узрока болос ме обујми
притужна и горка, умријети да би ми;
и[з] срца још веће притужно вапијем, 15
теј клете несрјеће кад ми дâ не вијем.
А сад знај, диклице, јер сконча живот мој,
желећи тве лице и поглед драги твој.