Ne viđu taj ures, ne viđu tuj lipos
kojojzi dana jes ljuvena sva kripos
moju svis i mene da more tač smutit,
da želje ljuvene budu ja oćutit.
Nu ova od gospoj kad samo što veli 5
učini život moj da željom smrt želi,
zač ima rič jednu u svojoj mladosti
svu slatku, svu mednu, svu punu radosti;
ter mnokrat satvorit budu se kako mraz
slišeći govorit prisvital nje obraz.10
Ako ja u nje kril ne budem skoro doć,
mene će ljuven stril učinit život oć;
zašto sam bez mire nju želit odzgor dan,
ka želja razdire moj život svaki dan.
Sada me svak žali, sad sa mnom svak tuži,15
veliki ter mali hod' plač moj sadruži.
Jer pravo ja velju: ako jes tko ljubi,
cviljen'je i želju tač zaman ne gubi,
kako ju gublju ja i moje srdačce
cjeć ove koja sja jakino sunačce.20
Sve gore i luzi, ki znate život moj,
kolikrat isuzi srdačce me zatoj?
kolikrat mene smrt čuli ste zovući?
kolikrat hotih strt sam sebe plačući?
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
