Не виђу тај урес, не виђу туј липос
којојзи дана јес љувена сва крипос
моју свис и мене да море тач смутит,
да жеље љувене буду ја оћутит.
Ну ова од госпој кад само што вели 5
учини живот мој да жељом смрт жели,
зач има рич једну у својој младости
сву слатку, сву медну, сву пуну радости;
тер мнократ сатворит буду се како мраз
слишећи говорит присвитал ње образ.10
Ако ја у ње крил не будем скоро доћ,
мене ће љувен стрил учинит живот оћ;
зашто сам без мире њу желит одзгор дан,
ка жеља раздире мој живот сваки дан.
Сада ме свак жали, сад са мном свак тужи,15
велики тер мали ход' плач мој садружи.
Јер право ја вељу: ако јес тко љуби,
цвиљен'је и жељу тач заман не губи,
како ју губљу ја и моје срдачце
цјећ ове која сја јакино суначце.20
Све горе и лузи, ки знате живот мој,
коликрат исузи срдачце ме затој?
коликрат мене смрт чули сте зовући?
коликрат хотих стрт сам себе плачући?
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
