Mogu reć: tač sluga ova me udvori

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Mogu reć: tač sluga ova me udvori
Писац: Шишко Менчетић
459. pesma prvog dela Ranjinina zbornika.


Cornice.png


Mogu reć: tač sluga ova me udvori,
   jer nigda za druga toli drug ne stvori;
ar kad se posmili gospođa na službu,
   ona se usili stat me s njom u družbu.
Rados tuj u sebi toliku ja stekoh, 5
   ter ime na nebi postavit nje rekoh,
gdi k meni doteče jedan dan kako lav,
   veselo još reče: "Vazmi lik za ljubav,
er ona ku služiš tolikoj vrimena,
   želeći da združiš nje ličca rumena, - 10
tomuj sam našla put neka se veseliš,
   neka se u nje skut gospodin sam veliš.
Ako ćeš ovi moj slišat svit štogodi,
   veće sad cknit nemoj, spravi se ter hodi."
Nu misli svak samo, gdi način govori 15
   što imam znat, tamo kad budem u dvori;
istom stah ter gledah hitros nje mladosti
   a željom vas predah od vel'je radosti.
Svapih ja: "Tvoj sam vas!" ino tuj ne rekoh,
   ter za njom oni čas nazorom potekoh. 20
Netom se oćuti život moj u njih stan,
   otidoh van puti pjan želje i nezvan;
zatoj me uhvati za ruku ljuveno,
   ter mene obrati u mjesto skroveno.
Reče mi: "Postoj tuj, tolik trud pribavi, 25
   za život ter se, čuj, nikomur ne javi,
što ne bih ja ista dotekla k tebije;
   ovoga zač ništa gospođa ne vije."
Rekoh ja: "Molim se, pravi mi za milos,
   jer mnogo bolim se, za taku usilos 30
da nam se koja zled Boga dil ne zgodi,
   jer sam mnil, ovi red s gospođom ishodi."
Reče mi: "Ti ne haj, - meni je potribno
   iznaći način taj toliko podhibno
kako se ć u nje skut bez brige viditi, 35
   ako ćeš mene čut i moj svit sliditi."
Kako toj sliših ja, obslužit sve pristah.
   Tuj ona pođe tja i tuj ja sam ostah.
Razmišljah i veljah: kad će bit vrime toj?
   ktomu se veseljah, mnjah da je vas svit moj. 40
Ter kada vesel'ja pričekah tadi rok,
   kon mene mnih da sja i siva vas istok,
kon mene mnih vas raj i drago kamen'je,
   zač pride sluga taj ter mi da zlamen'je
da vidim gospođu gdi grede, ter hrlo 45
   skočih ja da pođu prijat ju za grlo.
Nu kad me ugleda, otide jak sokol,
   još vidit svoj ne da obraz lip ter ohol;
zač mene ne sudi, ar pridoh iznevar,
   zatoj se začudi koja je ovo stvar. 50
Nu kad nje dobroti pride svis da sam ja,
   oni čas ukroti srce zlo i parja.
Cvileći li zače pozirat na slugu,
   ter ja mnjah da plače očito za tugu.
Zatoj se stah bolit i hotih prošten'je 55
   proseći pomolit da prosti zgrišen'je;
nu slušah srce tad gdi mi sve govori
   ljuvena bluda rad sve ono da tvori.
Toj ne bi rečeno ner misal jedina,
   negoli stečeno i prava istina. 60
Jer velik ne sta hip, ono s njom cviljen'je
   privrnu obraz lip na svako smiljen'je;
k meni se upusta, ter jo' se poklonih
   i celov od usta na ličce nje ponih
toliko, jer vas dvor u rados obrati 65
   i svaki razgovor od mene ne krati.
Gdi smijeha napuni taj usta rumena,
   svega me okruni nje ljepos svršena;
svega me još nika obide tuj slados,
   koja bi človika smamila za rados. 70
Najliše svoj obraz kad na moj nasloni,
   ter ljuven vas poraz od mene tja poni,
kojim bih grozno spet prî ner me pomili;
   ter birek svu pamet nje ljepos usili
i razum postavi da veće radosti, 75
   da veće ljubavi dâ mojoj mladosti.
Zače se u skut moj uvijat nje slava,
   a svrtat pozor svoj i ličca gizdava,
ter bi me vazela još smirat ljuveno;
   zatoj me vesela satvori svršeno. 80
Zač takođ pozirah nje ljepos tada ja,
   ku k suncu primirah i sunce mnih da sja.
Ctîše jo' kruna taj od kosic na glavi
   kojom se kako raj nje slava proslavi,
kojom se kako cvit uresom sve gizda, 85
   zato ju vas sî svit uzdviže do zvizda.
A tko su tko hrlo ne bi se zabili
   gdi cafti nje grlo kako džilj pribili?
gdi cafti vrat visok ružicom od cvitja
   jakino sam istok zoricom s prolitja! 90
Kad godi pogledah nje obraz rumeni,
   vas trnih i predah za rados u meni;
zač birek, da skupi svu ljepos, ima čes,
   ku viđah gdi upi: "Ovdi ti je vas ures!"
Prislatke nje oči svitljega pozora 95
   negoli s istoči gorušta taj zora
meni se viđahu i momu srdačcu
   dvi zvizde da sjahu u svitlom sunačcu.
Kada li potecih razbirat nje lice,
   vječni se ja recih jakino fenice; 100
zač bih slas oćutil s pametju i s dušom,
   gdi bi se džilj smutil na ličcu nje s ružom.
Tko zabil tuj ne bi sam svoga imena,
   smišljaje u sebi nje usta rumena?
jer bi jad i čemer svrnuli u slados 105
   a koralj i biser dobili za rados.
A tko bi sve izreć mogal nje ljeposti,
   a tko bi mogal steć tolike krjeposti,
toliko smilosti da uzda govorit
   kolike milosti mogah ja izdvorit? 110
skazati ke ne vim, ni znaju spovidit,
   li neću veće svim ljuvenim zavidit.
Zatoj se veseljah u mojoj mladosti
   i riječi sej veljah od vel'je radosti:
"Gospođe, ter ures ljepotom od slave, 115
   koju te glas i čes ljuveni svi prave,
koju te svak veli prisvitlo sunačce!
   Zatoj se veseli sad moje srdačce,
zatoj se oholi život moj i duša,
   pokli te ovoli ljuveno sadruža; 120
pokli te u rukah u mojih ja viđu,
   da t' veće u mukah od želje ne priđu,
da t' veće zavidit ne budem človiku,
   kade sam ja vidit za tvoj glas i diku,
kade sam dostojan obraz tvoj veseli, 125
   za koji pokojan sluga se tvoj veli,
za koji život moj poštedit neću ja,
   gospođe od gospoj, ke ličce zorom sja."
Slišite, ljuveni, gdi ovo govorah,
   što godi u meni poželjah, izdvorah: 130
toli joj drago čut tuj moju bi rados.
   Zatoj me u svoj skut priblazi nje mlados,
tere me odasvud rukami obujmi,
   kako lov strilac, bud' da mu se ne ujmi;
a gdi me celiva, mnjah moja da mlados 135
   u medu sva pliva: toliku čuh slados,
toliku čuh milos er kazat ne znaju;
   reć imah li smilos: ovo sam u raju.
Zač na svit ne bi slas koju tuj ne stekoh,
   ter ovo još u glas zavapih i rekoh: 140
"Ovo je vesel'je, ovo je tuzi lik,
   što trava ni zel'je ne može dat uvik;
ovo je sva ljubav, ovo je, Bože moj,
   ako ću reć uprav, gospođa od gospoj.
Ovo je što prave, spivaje u pjesni, 145
   krunica od slave i venčac uresni;
ovoj se govori ljepota od svita
   ku višnji Bog stvori da slavom procvita.
Zatoj me srdačce blago se naziva,
   pokoli sunačce kon sebe uživa!" 150
Kad ovo zgovorih, još rekoh: "Je li toj?"
   ter se vas med stvorih u slasti ljuvenoj,
zač obraz veseli dobrote napuni,
   koliko da veli: Bog me tim okruni!
Pomisli, ljuveni, prî ner bih tuj prišal, 155
   imah li pri meni ke tužbe na misal?
Imah se šta tužit do moga života;
   nu kad se sadružit more nje ljepota,
ništa mi veće toj na pamet ne dođe,
   videći život moj u rukah gospođe. 160
Kad se još vidih ja u kril nje radosti,
   sunačce mnih da sja kon moje mladosti:
toliku ćućah slas ar ne znam izriti,
   ter uvik onu las vazel bih trpiti.
Ako je trud ovoj, najvećma bih skončan 165
   ponosit usti moj' na obraz nje sončan;
ako li dar celov od milih scinit jes,
   tko ima u darov od mene veću čes?
Deri bih neredan za celov od usti,
   nu mi sto za jedan nje ljepost dopusti; 170
ter ne vim tomuj broj izreći ni čisal,
   zač drugo mimo toj ne bîše na misal.
Toj bijehu sve muke, a često i hrlo
   pribijele nje ruke primaje na grlo!
Tko ljepos nje dvore, ako im nî rados 175
   gdi slatko govore, ne dvor'te nje mlados;
zašto je rič jedna slavne nje liposti
   sva slatka, sva medna, sva puna kriposti.
Svaka rič ku reče pamet mi zamuti,
   svu ter, svis obteče, da rados oćuti; 180
u kojoj radosti viđah ja gdi plovu,
   tuj od nje mladosti slišeći rič ovu:
"Koga ti još ljublju, je li toj pravedno
   da moje dni gublju ovako neredno?"
Gospođam tko dvori sliši me upored, 185
   ter ne mni da stvori nje lipos toj za zled
negoli za ljubav i da jo' uzrok jes
   ukazat jer uprav ljubi me nje ures.
Kako znat i ti mož ki ovo čtiš sada.
   zašto ja ovu još poznah rič onada, 190
jer slavna nje mlados ne umi srčno rit,
   zač ljubav i rados mučno je ličcem skrit.
Navlaš se zatoj već puštah ja volji zloj,
   da vidim što će reć ljepota nje za toj;
ter kad me ugleda, oni čas doteče, 195
   veće se cknit ne da, ter ovu rič reče:
"Tko ti je zlo rekal, izročna svilice,
   tko te je pocjekal, ter tuži tve lice,
veće je smilosti negoli tvrdi lav,
   u kom nî milosti, smiljen'je ni ljubav. 200
Ti si cvit rumeni, ti s' moja razbluda,
   ti s' moj stril pereni koji si vas svuda;
ti si zlat prstenčac, ti s' kruna od slave,
   ti si džilj i venčac ki nošu vrh glave;
ti si trak grimizan, ti s' gojtan pricrljen, 205
   ti s' biser nanizan i zlatom vas pleten;
i ti si bosil moj, ti s' rajska dobrota,
   ter cvilit već nemoj, tako ti života,
er sam ja tvoja sva vas vik, znaj istinu,
   i moja ličca dva tvoja će bit vinu." 210
Kad ovo zgovori uresna nje mlados,
   sve mi se pritvori srdačce u rados,
ter mi se učini za milos i ljubav
   po rajskoj pučini da plovu, dim uprav;
jer malo tač posta, zašto jo' govorit 215
   ne bi toj zadosta negoli satvorit.
Svoj obraz nakiti razlike ljeposti,
   posli moj uhiti ljuvenom krjeposti,
u krilo ter svoje mene tuj postavi;
   još reče: "Ovo je lik tvojoj ljubavi!" 220
Tuj kako gospoji na ličce padoh ja;
   zač mene opoji i zani pamet tja,
ter zače tuj tvorit nje ljepos i dika
   što ne smim govorit ni kazat dovika.
I toj sad misliti, kad se ja osamlju, 225
   čini me cviliti i da se zamamlju,
ter ne smim sve tebi koji čtiš spovidit,
   neka mi u sebi ne budeš zavidit;
ne samo zavidit, ni da ti u željah
   ne bude jad slidit, - toli se veseljah! 230
Razber' svak ovi blud ter stavi misal sad,
   bî li mi velik trud kad se s njom rastah tad?
er gorki on uzdah htîše me porazit,
   da godi ne uzdah s njom družbu još skrasit.
Nu svoje biserno ličce mi obeća 235
   da veće čemerno ne tre me nesrjeća.
Zatoj se veselju, zač veće ne tužim,
   zač ovu ku želju još ufam da združim,
mojojzi ter sluzi odlučih haran bit
   ka ne da u tuzi meni se pogubit; 240
nego me pomože ovoli ljuveno,
   da mi se odlože sve želje svršeno;
ter dobru ne gine nikadar imena,
   i dobra tko čine ne gube vrimena.




Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 492 године.