Могу рећ: тач слуга ова ме удвори

Извор: Викизворник
Могу рећ: тач слуга ова ме удвори
Писац: Шишко Менчетић
459. песма првог дела Рањинина зборника.




Могу рећ: тач слуга ова ме удвори,
   јер нигда за друга толи друг не створи;
ар кад се посмили госпођа на службу,
   она се усили стат ме с њом у дружбу.
Радос туј у себи толику ја стекох, 5
   тер име на неби поставит ње рекох,
гди к мени дотече један дан како лав,
   весело још рече: "Вазми лик за љубав,
ер она ку служиш толикој вримена,
   желећи да здружиш ње личца румена, - 10
томуј сам нашла пут нека се веселиш,
   нека се у ње скут господин сам велиш.
Ако ћеш ови мој слишат свит штогоди,
   веће сад цкнит немој, справи се тер ходи."
Ну мисли свак само, гди начин говори 15
   што имам знат, тамо кад будем у двори;
истом стах тер гледах хитрос ње младости
   а жељом вас предах од вел'је радости.
Свапих ја: "Твој сам вас!" ино туј не рекох,
   тер за њом они час назором потекох. 20
Нетом се оћути живот мој у њих стан,
   отидох ван пути пјан жеље и незван;
затој ме ухвати за руку љувено,
   тер мене обрати у мјесто скровено.
Рече ми: "Постој туј, толик труд прибави, 25
   за живот тер се, чуј, никомур не јави,
што не бих ја иста дотекла к тебије;
   овога зач ништа госпођа не вије."
Рекох ја: "Молим се, прави ми за милос,
   јер много болим се, за таку усилос 30
да нам се која злед Бога дил не згоди,
   јер сам мнил, ови ред с госпођом исходи."
Рече ми: "Ти не хај, - мени је потрибно
   изнаћи начин тај толико подхибно
како се ћ у ње скут без бриге видити, 35
   ако ћеш мене чут и мој свит слидити."
Како тој слиших ја, обслужит све пристах.
   Туј она пође тја и туј ја сам остах.
Размишљах и вељах: кад ће бит вриме тој?
   ктому се весељах, мњах да је вас свит мој. 40
Тер када весел'ја причеках тади рок,
   кон мене мних да сја и сива вас исток,
кон мене мних вас рај и драго камен'је,
   зач приде слуга тај тер ми да зламен'је
да видим госпођу гди греде, тер хрло 45
   скочих ја да пођу пријат ју за грло.
Ну кад ме угледа, отиде јак сокол,
   још видит свој не да образ лип тер охол;
зач мене не суди, ар придох изневар,
   затој се зачуди која је ово ствар. 50
Ну кад ње доброти приде свис да сам ја,
   они час укроти срце зло и парја.
Цвилећи ли заче позират на слугу,
   тер ја мњах да плаче очито за тугу.
Затој се стах болит и хотих проштен'је 55
   просећи помолит да прости згришен'је;
ну слушах срце тад гди ми све говори
   љувена блуда рад све оно да твори.
Тој не би речено нер мисал једина,
   неголи стечено и права истина. 60
Јер велик не ста хип, оно с њом цвиљен'је
   приврну образ лип на свако смиљен'је;
к мени се упуста, тер јо' се поклоних
   и целов од уста на личце ње поних
толико, јер вас двор у радос обрати 65
   и сваки разговор од мене не крати.
Гди смијеха напуни тај уста румена,
   свега ме окруни ње љепос свршена;
свега ме још ника обиде туј сладос,
   која би чловика смамила за радос. 70
Најлише свој образ кад на мој наслони,
   тер љувен вас пораз од мене тја пони,
којим бих грозно спет прî нер ме помили;
   тер бирек сву памет ње љепос усили
и разум постави да веће радости, 75
   да веће љубави дâ мојој младости.
Заче се у скут мој увијат ње слава,
   а свртат позор свој и личца гиздава,
тер би ме вазела још смират љувено;
   затој ме весела сатвори свршено. 80
Зач такођ позирах ње љепос тада ја,
   ку к сунцу примирах и сунце мних да сја.
Цтîше јо' круна тај од косиц на глави
   којом се како рај ње слава прослави,
којом се како цвит уресом све гизда, 85
   зато ју вас сî свит уздвиже до звизда.
А тко су тко хрло не би се забили
   гди цафти ње грло како џиљ прибили?
гди цафти врат висок ружицом од цвитја
   јакино сам исток зорицом с пролитја! 90
Кад годи погледах ње образ румени,
   вас трних и предах за радос у мени;
зач бирек, да скупи сву љепос, има чес,
   ку виђах гди упи: "Овди ти је вас урес!"
Прислатке ње очи свитљега позора 95
   неголи с источи горушта тај зора
мени се виђаху и мому срдачцу
   дви звизде да сјаху у свитлом суначцу.
Када ли потецих разбират ње лице,
   вјечни се ја рецих јакино фенице; 100
зач бих слас оћутил с паметју и с душом,
   гди би се џиљ смутил на личцу ње с ружом.
Тко забил туј не би сам свога имена,
   смишљаје у себи ње уста румена?
јер би јад и чемер сврнули у сладос 105
   а кораљ и бисер добили за радос.
А тко би све изрећ могал ње љепости,
   а тко би могал стећ толике крјепости,
толико смилости да узда говорит
   колике милости могах ја издворит? 110
сказати ке не вим, ни знају сповидит,
   ли нећу веће свим љувеним завидит.
Затој се весељах у мојој младости
   и ријечи сеј вељах од вел'је радости:
"Госпође, тер урес љепотом од славе, 115
   коју те глас и чес љувени сви праве,
коју те свак вели присвитло суначце!
   Затој се весели сад моје срдачце,
затој се охоли живот мој и душа,
   покли те оволи љувено садружа; 120
покли те у руках у мојих ја виђу,
   да т' веће у муках од жеље не приђу,
да т' веће завидит не будем чловику,
   каде сам ја видит за твој глас и дику,
каде сам достојан образ твој весели, 125
   за који покојан слуга се твој вели,
за који живот мој поштедит нећу ја,
   госпође од госпој, ке личце зором сја."
Слишите, љувени, гди ово говорах,
   што годи у мени пожељах, издворах: 130
толи јој драго чут туј моју би радос.
   Затој ме у свој скут приблази ње младос,
тере ме одасвуд руками обујми,
   како лов стрилац, буд' да му се не ујми;
а гди ме целива, мњах моја да младос 135
   у меду сва плива: толику чух сладос,
толику чух милос ер казат не знају;
   рећ имах ли смилос: ово сам у рају.
Зач на свит не би слас коју туј не стекох,
   тер ово још у глас завапих и рекох: 140
"Ово је весел'је, ово је тузи лик,
   што трава ни зел'је не може дат увик;
ово је сва љубав, ово је, Боже мој,
   ако ћу рећ управ, госпођа од госпој.
Ово је што праве, спиваје у пјесни, 145
   круница од славе и венчац уресни;
овој се говори љепота од свита
   ку вишњи Бог створи да славом процвита.
Затој ме срдачце благо се назива,
   поколи суначце кон себе ужива!" 150
Кад ово зговорих, још рекох: "Је ли тој?"
   тер се вас мед створих у сласти љувеној,
зач образ весели доброте напуни,
   колико да вели: Бог ме тим окруни!
Помисли, љувени, прî нер бих туј пришал, 155
   имах ли при мени ке тужбе на мисал?
Имах се шта тужит до мога живота;
   ну кад се садружит море ње љепота,
ништа ми веће тој на памет не дође,
   видећи живот мој у руках госпође. 160
Кад се још видих ја у крил ње радости,
   суначце мних да сја кон моје младости:
толику ћућах слас ар не знам изрити,
   тер увик ону лас вазел бих трпити.
Ако је труд овој, највећма бих скончан 165
   поносит усти мој' на образ ње сончан;
ако ли дар целов од милих сцинит јес,
   тко има у даров од мене већу чес?
Дери бих нередан за целов од усти,
   ну ми сто за један ње љепост допусти; 170
тер не вим томуј број изрећи ни чисал,
   зач друго мимо тој не бîше на мисал.
Тој бијеху све муке, а често и хрло
   прибијеле ње руке примаје на грло!
Тко љепос ње дворе, ако им нî радос 175
   гди слатко говоре, не двор'те ње младос;
зашто је рич једна славне ње липости
   сва слатка, сва медна, сва пуна крипости.
Свака рич ку рече памет ми замути,
   сву тер, свис обтече, да радос оћути; 180
у којој радости виђах ја гди плову,
   туј од ње младости слишећи рич ову:
"Кога ти још љубљу, је ли тој праведно
   да моје дни губљу овако нередно?"
Госпођам тко двори слиши ме упоред, 185
   тер не мни да створи ње липос тој за злед
неголи за љубав и да јо' узрок јес
   указат јер управ љуби ме ње урес.
Како знат и ти мож ки ово чтиш сада.
   зашто ја ову још познах рич онада, 190
јер славна ње младос не уми срчно рит,
   зач љубав и радос мучно је личцем скрит.
Навлаш се затој већ пуштах ја вољи злој,
   да видим што ће рећ љепота ње за тој;
тер кад ме угледа, они час дотече, 195
   веће се цкнит не да, тер ову рич рече:
"Тко ти је зло рекал, изрочна свилице,
   тко те је поцјекал, тер тужи тве лице,
веће је смилости неголи тврди лав,
   у ком нî милости, смиљен'је ни љубав. 200
Ти си цвит румени, ти с' моја разблуда,
   ти с' мој стрил перени који си вас свуда;
ти си злат прстенчац, ти с' круна од славе,
   ти си џиљ и венчац ки ношу врх главе;
ти си трак гримизан, ти с' гојтан прицрљен, 205
   ти с' бисер нанизан и златом вас плетен;
и ти си босил мој, ти с' рајска доброта,
   тер цвилит већ немој, тако ти живота,
ер сам ја твоја сва вас вик, знај истину,
   и моја личца два твоја ће бит вину." 210
Кад ово зговори уресна ње младос,
   све ми се притвори срдачце у радос,
тер ми се учини за милос и љубав
   по рајској пучини да плову, дим управ;
јер мало тач поста, зашто јо' говорит 215
   не би тој задоста неголи сатворит.
Свој образ накити разлике љепости,
   посли мој ухити љувеном крјепости,
у крило тер своје мене туј постави;
   још рече: "Ово је лик твојој љубави!" 220
Туј како госпоји на личце падох ја;
   зач мене опоји и зани памет тја,
тер заче туј творит ње љепос и дика
   што не смим говорит ни казат довика.
I тој сад мислити, кад се ја осамљу, 225
   чини ме цвилити и да се замамљу,
тер не смим све теби који чтиш сповидит,
   нека ми у себи не будеш завидит;
не само завидит, ни да ти у жељах
   не буде јад слидит, - толи се весељах! 230
Разбер' свак ови блуд тер стави мисал сад,
   бî ли ми велик труд кад се с њом растах тад?
ер горки он уздах хтîше ме поразит,
   да годи не уздах с њом дружбу још скрасит.
Ну своје бисерно личце ми обећа 235
   да веће чемерно не тре ме несрјећа.
Затој се весељу, зач веће не тужим,
   зач ову ку жељу још уфам да здружим,
мојојзи тер слузи одлучих харан бит
   ка не да у тузи мени се погубит; 240
него ме поможе оволи љувено,
   да ми се одложе све жеље свршено;
тер добру не гине никадар имена,
   и добра тко чине не губе вримена.




Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.