Vztužila piakala mlada Ivanićka,
va pisanih štalah vrana konja češuć:
»Danas je jur meni to deveto leto,
da ja služim kralja za vernoga slugu,
da mi nikdor ne zna, sam li ja divojka, 5
sam li ja divojka ali verni sluga.«
Ona je štimala, to nikdor ne čuje,
a nju mi je začul najverniji sluga.
Kako ju je začul, valje k kralju šeće:
»Ja vam hoću, kralju, čudo povidati, 10
ali se ja bojim glave odsikanja,
glave odsikanja, tela umaranja!«
»»Povij, sluga, povij, ter se ničta ne boj
glave odsikanja, tela umaranja!««
»Spravite mi, kralju, vse sluge po gradu, 15
v jedno rano jutro ali v kasni večer!«
Spravil ih je kralju v jedno rano jutro,
vse sluge su kralju klobuke podmakli,
Mlada Ivanićka ona ga ni htila,
ona ga ni htila, niti ga je smila. 20
K njoj mi se prišeće sluga najverniji,
k njoj mi se je smakal, ter joj ga podmakal:
vse se ’e rasiknulo od lipe lipote,
od lipe lipote od nje svitle parte.
Kad je celi šereg oto čudo vidil, 25
kralj je k toj divojki ’vako progovoril:
»Dosle si mi bila sluga najverniji,
odsle ćeš mi biti gradu ključarica,
gradu ključarica, moja verna ljuba!«
