Взтужила пиакала млада Иванићка,
ва писаних шталах врана коња чешућ:
»Данас је јур мени то девето лето,
да ја служим краља за вернога слугу,
да ми никдор не зна, сам ли ја дивојка, 5
сам ли ја дивојка али верни слуга.«
Она је штимала, то никдор не чује,
а њу ми је зачул највернији слуга.
Како ју је зачул, ваље к краљу шеће:
»Ја вам хоћу, краљу, чудо повидати, 10
али се ја бојим главе одсикања,
главе одсикања, тела умарања!«
»»Повиј, слуга, повиј, тер се ничта не бој
главе одсикања, тела умарања!««
»Справите ми, краљу, все слуге по граду, 15
в једно рано јутро али в касни вечер!«
Справил их је краљу в једно рано јутро,
все слуге су краљу клобуке подмакли,
Млада Иванићка она га ни хтила,
она га ни хтила, нити га је смила. 20
К њој ми се пришеће слуга највернији,
к њој ми се је смакал, тер јој га подмакал:
все се ’е расикнуло од липе липоте,
од липе липоте од ње свитле парте.
Кад је цели шерег ото чудо видил, 25
краљ је к тој дивојки ’вако проговорил:
»Досле си ми била слуга највернији,
одсле ћеш ми бити граду кључарица,
граду кључарица, моја верна љуба!«
