Marko Kraljević i vila Ravijojla
Pojezdiše do dva pobratima
Preko krasne Miroča planine,
Ta jedno je Kraljević Marko,
A drugo je vojvoda Milošu.
Naporedo jezde dobre konje, 5
Naporedo noše kopija bojna,
Jedan drugom b'jelo lice ljubi
Od milosti, dva pobratima.
Pade Marko, na Šarcu zadr'jema,
Pak besjedi pobratimu svome: 10
„A moj brate, vojvoda Milošu,
Teško me je sanak obrvao,
Pjevaj, brate, te se razgovaraj."
Al' besjedi vojvoda Milošu:
„A moj brate, Kraljeviću Marko, 15
Ja bi' tebi, brate, popjevao,
Al' sam sinoč mnogo pio vina
U planini s vilom Ravijojlom,
Pak je meni zapr'jetila vila
Ako mene čuje da ja pjevam 20
Hoće mene ona ustreliti,
I u grlo i u srce živo."
Al' besjedi Kraljeviću Marko:
„Pjevaj, brate, ti se ne boj vile,
Dok je mene Kraljevića Marka 25
I mojega vilovita Sarca,
I mojega šestopera zlatna."
Onda Miloš poće da popjeva,
A krasnu je pjesmu zapoćeo
Od svih naših boljih i starijih, 30
Kako j' koji drž'o kraljevimi
Po cestitoj, po Maćedoniji,
Kako sebe ima zadužbinu.
A Marku je pjesma omilila,
Nasloni se sjedlu na oblučje, 35
Marko spava Miloš popjeva.
Začula ga vila Ravijojla,
Pa Milošu poće da otpjeva,
Ljepše grlo u Miloša carsko,
Jeste ljepše nego je u vile, 40
Rasrdi se vila Ravijojla
Pa odskoči u Miroč planinu,
Zape luka i dv'je b'jele str'jele,
Jedna udri u grlo Miloša,
Druga udri u srce junačko. 45
Reće Miloš: „Jao, moja majko!
Jao, Marko, Bogom pobratime!
Jao, brate, vila me ustr'jeli!
A nišam li tebi besjedio
Da ne pjevam kroz Miroč planinu." 50
A Marko se trže iza sanka
Pa odskoči s konja šarenoga,
Dobru Šarcu kolane priteće,
Šarca konja i grli i ljubi:
, Jao, Šaro, moje desno krilo, 55
Dostigni mi vilu Ravijojlu,
Čistim ću te srebrom potkovati,
Čistim srebrom i žeženim zlatom.
Pokrit ću te svilom do kolena,
Od kolena kite do kopita. 60
Grivu ću ti izm'jesati zlatom,
A potkivat' sitnijem biserom.
Ako li mi ne dostigneš vile,
Oba cu ti oka izvaditi,
Sve ćetiri noge polomiti, 65
Pa ću ja te ovdje ostaviti,
Te se vuci od jele do jele,
K'o ja Marko, bez mog pobratima!"
Dovati se Šarcu do ramena
Pak potrči kroz Miroč planinu. 70
Vila leti po vrhu planine,
Šarac jezdi po sredi planine,
Nigde vile čuti ni vidjeti.
Kad je Šarac zagledao vilu
Po s tri kopija u visinu skaće. 75
Po s ćetiri dobre u napredak,
Brzo Šarac dostigao vilu.
Kad se vila vide u nevolji
Prnu j adna nebu pod oblake,
Poteze se buzdovanom Marko 80
Pustimice dobro neštedice,
Belu vilu med' pleči udari,
Obori je na zemljicu čarnu,
Pak je stade biti buzdovanom;
Prevrće je s desna na l'jevu, 85
Pak je bije šestoperom zlatnim.
„Zašto, vilo, da te Bog ubije,
Za št' ustreliš pobratima moga?!
Daj ti bilje onomu junaku,
Jer se nećeš nanositi glave!" 90
Sta' ga vila Bogom bratimiti:
,Bogom, brate, Kraljeviću Marko,
Višnjim Bogom i svetim Jovanom:
Daj me puštaj u planinu živu
Da naberem po Miroču bilja, 95
Da zagasim rane na junaku!"
Al' je Marko milostiv na Boga
A žalostiv na srcu junačkom,
Pusti vilu u planinu živu,
Bilje bere cesto se odziva: 100
„Sad ću doći bogo, pobratime!"
Nabra vila po Miroču bilja
I zagasi rane na junaku;
Ljepše grlo u Miloša carsko,
Jeste ljepše nego što je bilo, 105
A zdravlje srce u junaku;
Ode Marko s pobratimom svojim,
Otidoše Porečkoj krajini,
I Timok su vodu prebrodili
Na bregovu selu velikome, 110
Pa odoše krajini Vidinskoj;
Ali vila med' vilama kaže:
„O čujete, vile drugarice,
Ne streljajte po gori junaka,
Dok je glasa Kraljevića Marka 115
I njegova vilovita Sarca
I njegova šestopera zlatna,
Sto sam jadna od njeg' pretrpila
I jedva sam i živa ostala!"
Kazivač: Jožo Pandur, rod. 1913., Martinci
Zabilježio: Đuro Franković
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
