Марко Краљевић и вила Равијојла
Појездише до два побратима
Преко красне Мироча планине,
Та једно је Краљевић Марко,
А друго је војвода Милошу.
Напоредо језде добре коње, 5
Напоредо ноше копија бојна,
Један другом б'јело лице љуби
Од милости, два побратима.
Паде Марко, на Шарцу задр'јема,
Пак бесједи побратиму своме: 10
„А мој брате, војвода Милошу,
Тешко ме је санак обрвао,
Пјевај, брате, те се разговарај."
Ал' бесједи војвода Милошу:
„А мој брате, Краљевићу Марко, 15
Ја би' теби, брате, попјевао,
Ал' сам синоч много пио вина
У планини с вилом Равијојлом,
Пак је мени запр'јетила вила
Ако мене чује да ја пјевам 20
Хоће мене она устрелити,
I у грло и у срце живо."
Ал' бесједи Краљевићу Марко:
„Пјевај, брате, ти се не бој виле,
Док је мене Краљевића Марка 25
I мојега виловита Сарца,
I мојега шестопера златна."
Онда Милош поће да попјева,
А красну је пјесму запоћео
Од свих наших бољих и старијих, 30
Како ј' који држ'о краљевими
По цеститој, по Маћедонији,
Како себе има задужбину.
А Марку је пјесма омилила,
Наслони се сједлу на облучје, 35
Марко спава Милош попјева.
Зачула га вила Равијојла,
Па Милошу поће да отпјева,
Љепше грло у Милоша царско,
Јесте љепше него је у виле, 40
Расрди се вила Равијојла
Па одскочи у Мироч планину,
Запе лука и дв'је б'јеле стр'јеле,
Једна удри у грло Милоша,
Друга удри у срце јуначко. 45
Реће Милош: „Јао, моја мајко!
Јао, Марко, Богом побратиме!
Јао, брате, вила ме устр'јели!
А нишам ли теби бесједио
Да не пјевам кроз Мироч планину." 50
А Марко се трже иза санка
Па одскочи с коња шаренога,
Добру Шарцу колане притеће,
Шарца коња и грли и љуби:
, Јао, Шаро, моје десно крило, 55
Достигни ми вилу Равијојлу,
Чистим ћу те сребром потковати,
Чистим сребром и жеженим златом.
Покрит ћу те свилом до колена,
Од колена ките до копита. 60
Гриву ћу ти изм'јесати златом,
А поткиват' ситнијем бисером.
Ако ли ми не достигнеш виле,
Оба цу ти ока извадити,
Све ћетири ноге поломити, 65
Па ћу ја те овдје оставити,
Те се вуци од јеле до јеле,
К'о ја Марко, без мог побратима!"
Довати се Шарцу до рамена
Пак потрчи кроз Мироч планину. 70
Вила лети по врху планине,
Шарац језди по среди планине,
Нигде виле чути ни видјети.
Кад је Шарац загледао вилу
По с три копија у висину скаће. 75
По с ћетири добре у напредак,
Брзо Шарац достигао вилу.
Кад се вила виде у невољи
Прну ј адна небу под облаке,
Потезе се буздованом Марко 80
Пустимице добро нештедице,
Белу вилу мед' плечи удари,
Обори је на земљицу чарну,
Пак је стаде бити буздованом;
Преврће је с десна на л'јеву, 85
Пак је бије шестопером златним.
„Зашто, вило, да те Бог убије,
За шт' устрелиш побратима мога?!
Дај ти биље оному јунаку,
Јер се нећеш наносити главе!" 90
Ста' га вила Богом братимити:
,Богом, брате, Краљевићу Марко,
Вишњим Богом и светим Јованом:
Дај ме пуштај у планину живу
Да наберем по Мирочу биља, 95
Да загасим ране на јунаку!"
Ал' је Марко милостив на Бога
А жалостив на срцу јуначком,
Пусти вилу у планину живу,
Биље бере цесто се одзива: 100
„Сад ћу доћи бого, побратиме!"
Набра вила по Мирочу биља
I загаси ране на јунаку;
Љепше грло у Милоша царско,
Јесте љепше него што је било, 105
А здравље срце у јунаку;
Оде Марко с побратимом својим,
Отидоше Поречкој крајини,
I Тимок су воду пребродили
На брегову селу великоме, 110
Па одоше крајини Видинској;
Али вила мед' вилама каже:
„О чујете, виле другарице,
Не стрељајте по гори јунака,
Док је гласа Краљевића Марка 115
I његова виловита Сарца
I његова шестопера златна,
Сто сам јадна од њег' претрпила
I једва сам и жива остала!"
Казивач: Јожо Пандур, род. 1913., Мартинци
Забиљежио: Ђуро Франковић
Датотека:Мурат Сипан вињета.јпг
