Potopi se barka divojačka,
ispod Senja grada bijeloga,
sve divojke kraje ufatiše,
leh ne more mudra Mandaljena:
»Ki bi mane s kraja ufatio, 5
njegova bi verna ljuba bila!«
To začuje čoban od ovaca,
pa prifrče ruke do lakata,
pa prifrče noge do kolena,
pa mi trči va to sinje more: 10
»Daj, divojko, ča si obećala!«
»»Ča ne vidiš na moru mornare,
leh me peljaj va tu crnu goru,
onde ljubi koliko ti drago.««
Kad su došli va tu crnu goru: 15
»Ča ne vidiš va gore čobana,
već me peljaj va to polje ravno,
onde ljubi koliko ti drago.«
Kad su došli va to polje ravno:
»Ča ne vidiš na polju orače, 20
leh me peljaj mojoj miloj majki,
doma su mi sve bile kamare,
onde ljubi koliko ti drago.«
Kad su došli k njenim belim' dvorin’,
mlada je šla va bele kamare, 25
a mlad čoban pred dvorom ostaše;
»Svaki neka bude proklet junak,
ki veruje mlajahnoj divojki!«
