Потопи се барка дивојачка,
испод Сења града бијелога,
све дивојке краје уфатише,
лех не море мудра Мандаљена:
»Ки би мане с краја уфатио, 5
његова би верна љуба била!«
То зачује чобан од оваца,
па прифрче руке до лаката,
па прифрче ноге до колена,
па ми трчи ва то сиње море: 10
»Дај, дивојко, ча си обећала!«
»»Ча не видиш на мору морнаре,
лех ме пељај ва ту црну гору,
онде љуби колико ти драго.««
Кад су дошли ва ту црну гору: 15
»Ча не видиш ва горе чобана,
већ ме пељај ва то поље равно,
онде љуби колико ти драго.«
Кад су дошли ва то поље равно:
»Ча не видиш на пољу ораче, 20
лех ме пељај мојој милој мајки,
дома су ми све биле камаре,
онде љуби колико ти драго.«
Кад су дошли к њеним белим' дворин’,
млада је шла ва беле камаре, 25
а млад чобан пред двором осташе;
»Сваки нека буде проклет јунак,
ки верује млајахној дивојки!«
