Ljuvene pun tuge tukuć se pozađoh
kroz gore i luge, gospođu gdi nađoh.
Razgovor davaše drugami besjedom,
a dvor obsijevaše prisvitlim pogledom.
Nje govor slišit stah, da pozor sunčani 5
pogledat ne smijah, ki me jur izrani,
bljuduć se ljutih stril koje van sveđ meće,
za huđi uteć cvil i muke poveće;
ter stojah ničeći vas željom opojen,
lir bili zrčeći na rukah uzgojen, 10
kad evo doletje za nemir moj pčela
na živo toj cvijetje, da bi med izela.
Nu joj biv branjeno, ruku ka branjaše
ujede srdžbeno, čim joj rat činjaše.
Vas rumen lir pride, a iz ust medenih 15
bludan jauk iziđe, zamuknu govor tih.
Po srcu tad meni pritužnu svud prođe
led i plam ognjeni, i boles zlu ođe.
Ter poznah, da zaman oči se bi bljusti,
bez novih pokli ran ruka me ne pusti.20
Izvor
Stari pisci hrvatski, Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, knjiga XXI, Djela Dominika Zlatarića, str.179, Zagreb, 1899
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Динко Златарић, умро 1613, пре 411 година.
