Љувене пун туге тукућ се позађох
кроз горе и луге, госпођу гди нађох.
Разговор даваше другами бесједом,
а двор обсијеваше присвитлим погледом.
Ње говор слишит стах, да позор сунчани 5
погледат не смијах, ки ме јур израни,
бљудућ се љутих стрил које ван свеђ меће,
за хуђи утећ цвил и муке повеће;
тер стојах ничећи вас жељом опојен,
лир били зрчећи на руках узгојен, 10
кад ево долетје за немир мој пчела
на живо тој цвијетје, да би мед изела.
Ну јој бив брањено, руку ка брањаше
уједе срџбено, чим јој рат чињаше.
Вас румен лир приде, а из уст медених 15
блудан јаук изиђе, замукну говор тих.
По срцу тад мени притужну свуд прође
лед и плам огњени, и болес злу ође.
Тер познах, да заман очи се би бљусти,
без нових покли ран рука ме не пусти.20
Извор
Стари писци хрватски, Југославенска академија знаности и умјетности, књига XXI, Дјела Доминика Златарића, стр.179, Загреб, 1899
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Динко Златарић, умро 1613, пре 411 година.
