La Gioconda
La Gioconda
Падала је целу ноћ киша;
по мом крову
Ветар је гонио таму;
а ја сам, заваљен у фотељу од плиша,
гледао целе ноћи
слику ову, слику ову.
И као у каквом паганском храму
где се на жртву
приноси душа, срце, све -
ја сам је дуго љубио мртву
и плак'о плак'о, јер се мре.
А мој прозор бише, бише
густи млазови кише.
И дознах тужне ноћи те,
да ће после, или пре,
Човек и Сунце и Бог да оседи
и да ће пасти све што данас вреди,
и нико Бога неће славити онда;
и место молитве Човек ће пјано
клицати, болно, растргано:
La Gioconda! La Gioconda!
|