La Gioconda
La Gioconda
Padala je celu noć kiša;
po mom krovu
Vetar je gonio tamu;
a ja sam, zavaljen u fotelju od pliša,
gledao cele noći
sliku ovu, sliku ovu.
I kao u kakvom paganskom hramu
gde se na žrtvu
prinosi duša, srce, sve -
ja sam je dugo ljubio mrtvu
i plak'o plak'o, jer se mre.
A moj prozor biše, biše
gusti mlazovi kiše.
I doznah tužne noći te,
da će posle, ili pre,
Čovek i Sunce i Bog da osedi
i da će pasti sve što danas vredi,
i niko Boga neće slaviti onda;
i mesto molitve Čovek će pjano
klicati, bolno, rastrgano:
La Gioconda! La Gioconda!
|