Komu hoćeš, mâ Ljubice,
dati usti tve medene
sred kijeh cvijetak od ružice
u razbludi mnogoj zene?
Jeda, raju moj ljubljeni,
zatravljenu sluzi meni?
Komu li ćeš crne oči
pokloniti, moja mila,
u kijeh sunce od istoči
sija i vedra dzora bila?
Jeda š njih će kadgod doći
bio dan mojoj mrkloj noći?
Komu li će doć u sreću
tvoj pram čisti, moje blago,
koji jasnos ima veću
neg istočno zlato drago?
Jeda biće meni uljudna
u njem uza prem razbludna?
Komu li ćeš prsi bile
dat grliti i vrat mili
bjeloćom su ke dobile
snijeg s planina, lir pribili?
Ah, jeda su namijenjene
za me duše zatravljene?
Plato obilna mojijeh truda,
srećni vezu ki me smrsi,
ako da mi mâ razbluda
usti, oči, pram i prsi.
Ne ckni, daj mi, mâ gospođe,
od želje mi duša pođe!
