Кому хоћеш, мâ љубице

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Кому хоћеш, мâ љубице
Писац: Иван Бунић Вучић


Кому хоћеш, мâ љубице



Кому хоћеш, мâ Љубице,
   дати усти тве медене
   сред кијех цвијетак од ружице
   у разблуди многој зене?
   Једа, рају мој љубљени,
   затрављену слузи мени?

Кому ли ћеш црне очи
   поклонити, моја мила,
   у кијех сунце од источи
   сија и ведра дзора била?
   Једа ш њих ће кадгод доћи
   био дан мојој мрклој ноћи?

Кому ли ће доћ у срећу
   твој прам чисти, моје благо,
   који јаснос има већу
   нег источно злато драго?
   Једа биће мени уљудна
   у њем уза прем разблудна?

Кому ли ћеш прси биле
   дат грлити и врат мили
   бјелоћом су ке добиле
   снијег с планина, лир прибили?
   Ах, једа су намијењене
   за ме душе затрављене?

Плато обилна мојијех труда,
   срећни везу ки ме смрси,
   ако да ми мâ разблуда
   усти, очи, прам и прси.
   Не цкни, дај ми, мâ госпође,
   од жеље ми душа пође!




Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Иван Бунић Вучић, умро 1658, пре 362 године.