Кому хоћеш, мâ Љубице,
дати усти тве медене
сред кијех цвијетак од ружице
у разблуди многој зене?
Једа, рају мој љубљени,
затрављену слузи мени?
Кому ли ћеш црне очи
поклонити, моја мила,
у кијех сунце од источи
сија и ведра дзора била?
Једа ш њих ће кадгод доћи
био дан мојој мрклој ноћи?
Кому ли ће доћ у срећу
твој прам чисти, моје благо,
који јаснос има већу
нег источно злато драго?
Једа биће мени уљудна
у њем уза прем разблудна?
Кому ли ћеш прси биле
дат грлити и врат мили
бјелоћом су ке добиле
снијег с планина, лир прибили?
Ах, једа су намијењене
за ме душе затрављене?
Плато обилна мојијех труда,
срећни везу ки ме смрси,
ако да ми мâ разблуда
усти, очи, прам и прси.
Не цкни, дај ми, мâ госпође,
од жеље ми душа пође!
