Pojdoh ja pod Riku voziti čenicu;
počmu mi veliti, da ću se ženiti,
daju mi na obir trideset divojak,
meju njima biše jedna rodbinjčica.
»Rodbinjčice mila, rodbinjčice draga, 5
rodbinjčice mila, biš mi ljuba bila?«
Prvi put joj reče, ona niš ne reče;
drugi put joj reče, ona se nasmije;
treći put joj reče, ona mu govori:
»Sve to more biti, ako smo kuntenti.« 10
Kada ju prosaše, kruto zamignjaše,
kad ju rukovaše, strašno zagrmnjaše,
kada ju ljubljaše, krvav daž padaše.
Pričnel ju on pitat: »Čigova si roda?«
»»Ne znam koga roda, ni koga plemena, 15
nere ča sam čula Turkinjic govoreć,
da sam ukradena v leti na mekoti,
v srebrnoj zibčici, zlatnom povojčiću,
da sam ja sestrica Iva Karlovića.««
»Drago mi bi, dušo, da si mi ljupčica, 20
a još mi je draže, da si mi sestrica.«
