Појдох ја под Рику возити ченицу;
почму ми велити, да ћу се женити,
дају ми на обир тридесет дивојак,
меју њима бише једна родбињчица.
»Родбињчице мила, родбињчице драга, 5
родбињчице мила, биш ми љуба била?«
Први пут јој рече, она ниш не рече;
други пут јој рече, она се насмије;
трећи пут јој рече, она му говори:
»Све то море бити, ако смо кунтенти.« 10
Када ју просаше, круто замигњаше,
кад ју руковаше, страшно загрмњаше,
када ју љубљаше, крвав даж падаше.
Причнел ју он питат: »Чигова си рода?«
»»Не знам кога рода, ни кога племена, 15
нере ча сам чула Туркињиц говорећ,
да сам украдена в лети на мекоти,
в сребрној зибчици, златном повојчићу,
да сам ја сестрица Ива Карловића.««
»Драго ми би, душо, да си ми љупчица, 20
а још ми је драже, да си ми сестрица.«
