Kad ta vil pristupi na mjesto skroveno
ter mene zaupi iz glasa ljuveno,
ah, što mi drago bi, najliše gdi reče:
"Ljubav me tva dobi, ljubav me tva steče;
ar pamet sva bijesni misleći dan i noć 5
kako bih ljubezni tvojoj dar našla moć,
ter da se željno mrit za mene t' jur ne daš,
puštah se ovdi prit, da me se nagledaš."
Kad ovo ja dočuh, ončas se zatekoh,
ne mogši u posluh veće stat, ter rekoh: 10
"Kako toj govori meni moj dragi cvit!
A da te Bog stvori po sridi kako svit,
a meni da izda očica tolikoj,
koliko jur zvizda kriposti nebeskoj,
ter da ja od svih stran vas gledam tvoj ures, 15
kako je svit gledan od zvizda iz nebes,
prisvitla mâ kruno, ne bi mi zadosti,
ne bi toj podpuno mojojzi mladosti,
a ner tvoj obraz lip za sunce ki ne dam,
koga hoć u mal hip da se sit nagledam. 20
A zatoj govorit veće mi toj nemoj;
ner ako satvorit što moreš, stvor' ovoj:
pritvor' me u sebe a tebe u mene,
ako ć svis za tebe da moja ne vene;
ako hoć moje dni viditi u raju, 25
što činit mož, ne ckni, zašto se dni traju."
Kad joj se toj reče, slatko se nasmija
ter ončas uteče, pruživ se jak zmija,
zašto joj bi uzrok. - A sada, mladosti,
mislite oni rok bi li mi s radosti; 30
er kad se razdiljen s nje ličcem ugledah,
malo tač rascviljen sam sebi smrt ne dah.