Кад та вил приступи на мјесто скровено
тер мене заупи из гласа љувено,
ах, што ми драго би, најлише гди рече:
"Љубав ме тва доби, љубав ме тва стече;
ар памет сва бијесни мислећи дан и ноћ 5
како бих љубезни твојој дар нашла моћ,
тер да се жељно мрит за мене т' јур не даш,
пуштах се овди прит, да ме се нагледаш."
Кад ово ја дочух, ончас се затекох,
не могши у послух веће стат, тер рекох: 10
"Како тој говори мени мој драги цвит!
А да те Бог створи по сриди како свит,
а мени да изда очица толикој,
колико јур звизда крипости небеској,
тер да ја од свих стран вас гледам твој урес, 15
како је свит гледан од звизда из небес,
присвитла мâ круно, не би ми задости,
не би тој подпуно мојојзи младости,
а нер твој образ лип за сунце ки не дам,
кога хоћ у мал хип да се сит нагледам. 20
А затој говорит веће ми тој немој;
нер ако сатворит што мореш, створ' овој:
притвор' ме у себе а тебе у мене,
ако ћ свис за тебе да моја не вене;
ако хоћ моје дни видити у рају, 25
што чинит мож, не цкни, зашто се дни трају."
Кад јој се тој рече, слатко се насмија
тер ончас утече, пружив се јак змија,
зашто јој би узрок. - А сада, младости,
мислите они рок би ли ми с радости; 30
ер кад се раздиљен с ње личцем угледах,
мало тач расцвиљен сам себи смрт не дах.