Kad službi taj neće ka je sva čes moja,
Ne služah ja veće, ni mi se dostoja.
Od segaj jur doba, koliko moć budu,
Čim se uspodoba, da jej se ja bljudu,
Мe oči ter pogled od nje vinu svrnuv, 5
Prid kom stinih jak led, u srcu protrnuv.
I zasvejer gorah i vehnih kako cvit,
Često ti govorah, nemoj me objavit.
Viruj mani sada i znaj stanovito,
Nesrića mnom vlada, vidjećeš očito, 10
A ti mi pra(v)ljaše, ja i vila moja,
Po dobro najdraže, sva smo srića tvoja.
Veće duše svoje i svoga života
Ljubi molbe moje nje rajska lipota.
Ufam meni, svomu, toj se će umolit, 15
Da se srcu tvomu ne da većma bolit,
Cić moje ljubavi, ku ću sad poznati,
Jeda ino, pravi, ner bude izdati.
A ja t' rekoh: budi sve kako sam praviš,
Me nesriće ćudi nu nisi jošte viš. 20
Krostoj ni sad čudo jere bi toj tako,
Nu bi bilo čudo da bude inako.
Huda srića dosti, jer nî sad začela,
Nu me od mladosti svega u svem spela.
Mni mi se, na saj svit ki čas me Bog javi, 25
Odlučen bih živit s nesrićnom ljubavi,
Koja mi svaki mir hoteći odilit
Ne da mi još nigdir ni tužit ni cvilit.
Nje gorke strile dar jur moga srdačca
Ne popušta nigdar jak svitlos sunačca. 30
Jere u prsi me stanovit dom stavi,
Da većma muči me i u san i javi.
Nesrića zločesta još je većma ktomu
Svakomu ke nesta ner meni samomu.
Ona me uzela za virna nje druga, 35
Pače moćno spela, da joj sam svim sluga.
Ne sluga ner sužan tere rob kupljeni,
Do smrti da tužan imam trud pakleni.
Svaki se put moj zna i stupaj s tmom vidi,
Nesrića žalosna ar me svudi slidi, 40
I sve protiv čini mojojzi mladosti,
Ku svasma rasčini bez nidne milosti.
Jer da se gdi primim kej gore kamene,
Gora bi taj čas mnim grinula na mene.
Od moje mladosti što ću sad učinit? 45
I s ovom žalosti, gdi se ću prihinit?
Komu li pocvilit da si me požali?
Ali kim primilit, ki bi me čuvali?
Vajmeh, oh, vaj meni, nesrićo nemirna,
Krozi dar ljuveni koli mi s' čemerna! 50
I, vajmeh još meni, nesrićo nemira,
U sî trud pakleni tvrdo se s' obvila,
Ter protiv odasvud u svem si ma šteta,
Kako tvoj hoće sud, nesrjećo prokleta!
Krostoj, pokle tač hoć, budi t' volja tvoja, 55
Tužeći dan i noć, da sam bez pokoja.
A ti, moj primili, sve viruj sad vidiv,
S razlogom da cvili život moj trudno živ.
Ak' me ljubiš toli, kako praviš meni,
Sad mnom se poboli i tužno poveni. 60
Odsad tve veselje sa mnom bud' polovno,
A moje dreselje veće dvaš jadovno.
Jer žalos s veseljem mnogo se zli sklada,
Zač rados dreseljem nimalo ne vlada.
