Кад служби тај неће ка је сва чес моја,
Не служах ја веће, ни ми се достоја.
Од сегај јур доба, колико моћ буду,
Чим се усподоба, да јеј се ја бљуду,
Ме очи тер поглед од ње вину сврнув, 5
Прид ком стиних јак лед, у срцу протрнув.
I засвејер горах и вехних како цвит,
Често ти говорах, немој ме објавит.
Вируј мани сада и знај становито,
Несрића мном влада, видјећеш очито, 10
А ти ми пра(в)љаше, ја и вила моја,
По добро најдраже, сва смо срића твоја.
Веће душе своје и свога живота
Љуби молбе моје ње рајска липота.
Уфам мени, свому, тој се ће умолит, 15
Да се срцу твому не да већма болит,
Цић моје љубави, ку ћу сад познати,
Једа ино, прави, нер буде издати.
А ја т' рекох: буди све како сам правиш,
Ме несриће ћуди ну ниси јоште виш. 20
Кростој ни сад чудо јере би тој тако,
Ну би било чудо да буде инако.
Худа срића дости, јер нî сад зачела,
Ну ме од младости свега у свем спела.
Мни ми се, на сај свит ки час ме Бог јави, 25
Одлучен бих живит с несрићном љубави,
Која ми сваки мир хотећи одилит
Не да ми још нигдир ни тужит ни цвилит.
Ње горке стриле дар јур мога срдачца
Не попушта нигдар јак свитлос суначца. 30
Јере у прси ме становит дом стави,
Да већма мучи ме и у сан и јави.
Несрића злочеста још је већма ктому
Свакому ке неста нер мени самому.
Она ме узела за вирна ње друга, 35
Паче моћно спела, да јој сам свим слуга.
Не слуга нер сужан тере роб купљени,
До смрти да тужан имам труд паклени.
Сваки се пут мој зна и ступај с тмом види,
Несрића жалосна ар ме свуди слиди, 40
I све против чини мојојзи младости,
Ку свасма расчини без нидне милости.
Јер да се гди примим кеј горе камене,
Гора би тај час мним гринула на мене.
Од моје младости што ћу сад учинит? 45
I с овом жалости, гди се ћу прихинит?
Кому ли поцвилит да си ме пожали?
Али ким примилит, ки би ме чували?
Вајмех, ох, вај мени, несрићо немирна,
Крози дар љувени коли ми с' чемерна! 50
I, вајмех још мени, несрићо немира,
У сî труд паклени тврдо се с' обвила,
Тер против одасвуд у свем си ма штета,
Како твој хоће суд, несрјећо проклета!
Кростој, покле тач хоћ, буди т' воља твоја, 55
Тужећи дан и ноћ, да сам без покоја.
А ти, мој примили, све вируј сад видив,
С разлогом да цвили живот мој трудно жив.
Ак' ме љубиш толи, како правиш мени,
Сад мном се поболи и тужно повени. 60
Одсад тве весеље са мном буд' половно,
А моје дресеље веће дваш јадовно.
Јер жалос с весељем много се зли склада,
Зач радос дресељем нимало не влада.
