JEGJUPKA
Liepa ti si, gospe mila,
rek bi trator i ružica
da ti se je u oba lica
s bieliem sniegom zamisila.
Strjelovite l' imaš oči 5
čuh, gdi me iz njih zrak srdašce
grozno rani, jak sunašce,
tko ga gleda u iztoči.
Dika, krepos, ka je u tebi,
kažu, da si vilovita, 10
ili da nies' segaj svita,
neg od višnjieh sašla s nebi.
Tko godi si, gospe draga,
blagoslovna majka da t' je,
ka te rodi dragu tol'je 15
vrhu svega na sviet blaga.
Vajmeh! brižna što ću rieti
od mladosti segaj grada,
ako mene, što je sada
i što nazrih, čini mrieti? 20
da bih rad'ja, moja kruno,
biti tebi sve dni sluga'
sridi gore, sridi luga
neg gospodit' svit na puno.
Er čestita ma gospoje, 25
dnem i noću s tobom hode
i bez brašna i bez vode,
bil' bih sita uz lice tvoje.
Kladenac bi u gizdavih
tvojieh oči'u bio meni, 30
brašno samo u spomeni
tvojoj, l'jepša vil oda svih.
Nu ostaviv hvale ove,
veće ti se čim pristoju,
ner sam moćna da t' jih poju 35
nit' za mita, ni darove,
molit' te ću, moja kruno,
dopusti mi da uzidu
k tebi, da ti sreću vidu
i izreku sve na puno, 40
er sam tomu veomi znana
ja Jegjupka, veomi i višta
a za platu neću ništa,
zasve u tomu er mi je hrana.
Ne da sumnju, da sve sreće, 45
koje na sviet može u viek
zgara s neba primit' čovjek,
jesu s tobom bolje i veće;
nu jer poznam, ma lieposti,
da imaš tvoga ljubovnika, 50
da vidju u njem je li t' slika
sve dobrote i lieposti.
Jer se veće puta sgodi
liepoj jak no tebi i dobroj
da se sdruži, u kom vas broj 55
pakljenieh se zala plodi.
Lele toj zi, ku nesreća
takiem uzlom igda sveže,
za č bridak joj mač vik reže
srce i tjera sve dni smeća. 60
Zamani je tim bit' mlada,
dobra, mudra i gizdava,
i u svakom činu prava,
a takomu vojnu lada.
Jer se š njome svak čas kosi, 65
i ne može da ju vidi,
a ku godi žlicu slidi,
i vrh glave svoje nosi,
koja ne bi bil' dostojna
takoj kruni sve dni služit', 70
a neg da ju čini tužit',
ugrabiv joj draga vojna.
Vaj! ne scieni, boles niedna
gora da je, ner viditi
iz kladenca svoga piti 75
druzieh, a bit' sama žedna.
Uh! uh! pače tko viek može
izriet', ka je rana i muka?
naj otrovn'ja striel iz luka
rek bi ljuću dat' ne može. 80
Za č ja scienju, gola i gladna
da bi svaka voli'a stati,
neg ne mogši sama spati,
privraćav se svu noć hladna.
I sve bi se moglo ovoj, 85
draga gospo, priboravit',
da ni'e misli, ka ostavit'
čas nas neće; ni dat' pokoj.
Ka nam ..... sveđ govori:
vaj nesreća! čemu s' veće, 90
koga ljubiš, kad te neće,
neg od tebe hudju dvori?
Vazmi dobra, do kli moreš,
vrni zajam, ki dostoji,
do kole su danci tvoji, 95
er ćeš pak htjet', kad ne uzmoreš.
Za č u obrazu liepos prođe
naša, koju satre vrieme,
a sebi smo i druzim svieme
mrske, kad nam staros dodje. 100
Nije izrieti, gospe, moći
boles, ka je u starosti,
smišljav danke od mladosti,
koje damo zaman proći.
Lele, sram me 'e, da govoru, 105
al ću rieti, što nam nije
višnji narav dal od zmije,
da možemo smetat' koru?
ter nam ne bi toli ljudi
vlase trli kako i sade, 110
nu jednako stare i mlade
dvorili nas sviemi i svudi.
Vazmi, gospo, svjeta moga,
a ne uzdiši, ne imaj srama,
jer pomoći sebi sama 115
ukasnuje (?) uma moga.
Odkri' meni boles svoju,
er vidalac, ne znav nemoć,
vik ne može dati pomoć,
ni izvidat' ranu ikoju. 120
Za č bi rad'ja, moja kito,
tako ne biv vi (?) tužiti,
tebi za har poslužiti,
neg za drago druziem mito.
Nu od kada, me sunašce, 125
vidju da t' ne može biti,
dopustit' mi k tebi uziti,
i odkriti sve srdašce;
očima mi, gospo, kažeš
boles, koju ćutiš mnogu, 130
kojoj ako t' ne pomogu,
rec' mi paka tri krat: lažeš.
Ove dunje i jabuke
čudnovate jesu moći,
ke sam brala o ponoći 135
koprenome saviv ruke,
u košulji i razpasa
sama, uza me da ni'e duha,
ni od vitra čuti ćuha,
razviv kose sve do pasa, 140
obrativ se na iztok sunca
zviezde, mjesec i nebesa
zaklinjući, da uresa
učine jih mnogo čudna(?).
Ke sam rieči vrle tada 145
i moguće govorila,
ni'e vremena od sto dila
jedan izreć' moći sada.
Ostavivši tim (?) na stranu
stavi pamet, gospo ljupka, 150
što ću t' rieti sad Jegjupka
htiv izvidat' tvoju ranu.
Uzmi brzo krancić jedan,
u kom prije ni'e bil' ništa,
ter ga vina od godišta 155
napun', i stav' u nj kus medan.
A pak u tom sve jedino
stavi varit' sve te dunje,
i čin' da vre, do kli u nje
vas med uvri i sve vino. 160
Poslie komu t' ljubko bude
blagovati od njih, da' mu,
da sve ostale, razmi samu
tebe ostavi i zabude;
i u njegovo da vik srce 165
stat' ne more drugaj gospoj,
ner ti da imaš vas mir i goj
do sudnjega danka od smrce.
Sada kruno ma biserna,
ja ne prosim meni platu 170
ni u srebru ni u zlatu,
razmi da t' sam sluga verna.
I ako ti dunje moje
što pomogu, ma dušice,
do kli budem odi, lice 175
ne zabran' mi vid'jet' tvoje.
I to li t' sam, gospo, u čemu
zabludila, oprosti mi,
i na, ove dunje primi;
tko tvoj bude, blago njemu! 180
SVRHA
