Јегјупка

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Јегјупка
Писац: Саво Бобаљевић




 

ЈЕГЈУПКА

Лиепа ти си, госпе мила,
   рек би тратор и ружица
   да ти се је у оба лица
   с биелием сниегом замисила.
Стрјеловите л' имаш очи 5
   чух, гди ме из њих зрак срдашце
   грозно рани, јак сунашце,
   тко га гледа у източи.
Дика, крепос, ка је у теби,
   кажу, да си виловита, 10
   или да ниес' сегај свита,
   нег од вишњиех сашла с неби.
Тко годи си, госпе драга,
   благословна мајка да т' је,
   ка те роди драгу тол'је 15
   врху свега на свиет блага.
Вајмех! брижна што ћу риети
   од младости сегај града,
   ако мене, што је сада
   и што назрих, чини мриети? 20
да бих рад'ја, моја круно,
   бити теби све дни слуга'
   сриди горе, сриди луга
   нег господит' свит на пуно.
Ер честита ма госпоје, 25
   днем и ноћу с тобом ходе
   и без брашна и без воде,
   бил' бих сита уз лице твоје.
Кладенац би у гиздавих
   твојиех очи'у био мени, 30
   брашно само у спомени
   твојој, л'јепша вил ода свих.
Ну оставив хвале ове,
   веће ти се чим пристоју,
   нер сам моћна да т' јих поју 35
   нит' за мита, ни дарове,
молит' те ћу, моја круно,
   допусти ми да узиду
   к теби, да ти срећу виду
   и изреку све на пуно, 40
ер сам тому веоми знана
   ја Јегјупка, веоми и вишта
   а за плату нећу ништа,
   засве у тому ер ми је храна.
Не да сумњу, да све среће, 45
   које на свиет може у виек
   згара с неба примит' човјек,
   јесу с тобом боље и веће;
ну јер познам, ма лиепости,
   да имаш твога љубовника, 50
   да видју у њем је ли т' слика
   све доброте и лиепости.
Јер се веће пута сгоди
   лиепој јак но теби и доброј
   да се сдружи, у ком вас број 55
   пакљениех се зала плоди.
Леле тој зи, ку несрећа
   такием узлом игда свеже,
   за ч бридак јој мач вик реже
   срце и тјера све дни смећа. 60
Замани је тим бит' млада,
   добра, мудра и гиздава,
   и у сваком чину права,
   а такому војну лада.
Јер се ш њоме свак час коси, 65
   и не може да ју види,
   а ку годи жлицу слиди,
   и врх главе своје носи,
која не би бил' достојна
   такој круни све дни служит', 70
   а нег да ју чини тужит',
   уграбив јој драга војна.
Вај! не сциени, болес ниедна
   гора да је, нер видити
   из кладенца свога пити 75
   друзиех, а бит' сама жедна.
Ух! ух! паче тко виек може
   изриет', ка је рана и мука?
   нај отровн'ја стриел из лука
   рек би љућу дат' не може. 80
За ч ја сциењу, гола и гладна
   да би свака воли'а стати,
   нег не могши сама спати,
   привраћав се сву ноћ хладна.
I све би се могло овој, 85
   драга госпо, приборавит',
   да ни'е мисли, ка оставит'
   час нас неће; ни дат' покој.
Ка нам ..... свеђ говори:
   вај несрећа! чему с' веће, 90
   кога љубиш, кад те неће,
   нег од тебе худју двори?
Вазми добра, до кли мореш,
   врни зајам, ки достоји,
   до коле су данци твоји, 95
   ер ћеш пак хтјет', кад не узмореш.
За ч у образу лиепос прође
   наша, коју сатре вриеме,
   а себи смо и друзим свиеме
   мрске, кад нам старос додје. 100
Није изриети, госпе, моћи
   болес, ка је у старости,
   смишљав данке од младости,
   које дамо заман проћи.
Леле, срам ме 'е, да говору, 105
   ал ћу риети, што нам није
   вишњи нарав дал од змије,
   да можемо сметат' кору?
тер нам не би толи људи
   власе трли како и саде, 110
   ну једнако старе и младе
   дворили нас свиеми и свуди.
Вазми, госпо, свјета мога,
   а не уздиши, не имај срама,
   јер помоћи себи сама 115
   укаснује (?) ума мога.
Одкри' мени болес своју,
   ер видалац, не знав немоћ,
   вик не може дати помоћ,
   ни извидат' рану икоју. 120
За ч би рад'ја, моја кито,
   тако не бив ви (?) тужити,
   теби за хар послужити,
   нег за драго друзием мито.
Ну од када, ме сунашце, 125
   видју да т' не може бити,
   допустит' ми к теби узити,
   и одкрити све срдашце;
очима ми, госпо, кажеш
   болес, коју ћутиш многу, 130
   којој ако т' не помогу,
   рец' ми пака три крат: лажеш.
Ове дуње и јабуке
   чудновате јесу моћи,
   ке сам брала о поноћи 135
   копреноме савив руке,
у кошуљи и разпаса
   сама, уза ме да ни'е духа,
   ни од витра чути ћуха,
   развив косе све до паса, 140
обратив се на изток сунца
   звиезде, мјесец и небеса
   заклињући, да уреса
   учине јих много чудна(?).
Ке сам риечи врле тада 145
   и могуће говорила,
   ни'е времена од сто дила
   један изрећ' моћи сада.
Оставивши тим (?) на страну
   стави памет, госпо љупка, 150
   што ћу т' риети сад Јегјупка
   хтив извидат' твоју рану.
Узми брзо кранцић један,
   у ком прије ни'е бил' ништа,
   тер га вина од годишта 155
   напун', и став' у њ кус медан.
А пак у том све једино
   стави варит' све те дуње,
   и чин' да вре, до кли у ње
   вас мед уври и све вино. 160
Послие кому т' љубко буде
   благовати од њих, да' му,
   да све остале, разми саму
   тебе остави и забуде;
и у његово да вик срце 165
   стат' не море другај госпој,
   нер ти да имаш вас мир и гој
   до судњега данка од смрце.
Сада круно ма бисерна,
   ја не просим мени плату 170
   ни у сребру ни у злату,
   разми да т' сам слуга верна.
I ако ти дуње моје
   што помогу, ма душице,
   до кли будем оди, лице 175
   не забран' ми вид'јет' твоје.
I то ли т' сам, госпо, у чему
   заблудила, опрости ми,
   и на, ове дуње прими;
   тко твој буде, благо њему! 180

             СВРХА




Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Саво Бобаљевић, умро 1585, пре 435 година.