Jarac u pameti—Sganarelle ou le Cocu imaginaire/16

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Jarac u pameti
Писац: Жан Баптист Поклен Молијер
Šena šesnaesta


Šena šesnaesta
Ilija, sam'


     Da je Bog sačuva od svakoga zla svega života! Pazi ko dobrote u njom, ljudi, za mene, ter trči i hoće da me osveti! Ovo isto što se ovako razijedila cijeća moje sramote baš me uči ono što je potrebno da ja po meni činjavam u ovemu momu poslu. Nek sve jedna ga hudoba ponese ako će, ali se ne ima pritrpjet mukom ovako krivo, već ako nećeš bit sasvijem budalast. De, ne obzirimo se, neg' da trčimo iskat ono manigoče koji me se prifatio. Ukažimo da nam se ne more ni slame na drum stavit, a negoli poštena čoeka rozima kitit. Ukažimo da jest ovde i snage i junaštva za branit našu sramotu. Naučit ću te ja, pogani jedna, kako ćeš se ti s mojijem podrugivat i bez ikakva obzira stajat, ter jarčit poštenu čeljad (Prošetiva se arabijan pak se vraća na isto mjesto). Polahše, tužni Ile, ne hiti, a nije se zlo i uzpregnut pri potrebi. Ono je, kako vidim, šejtan od čoeka, poznavam ja po njemu da mu čudno vri krv ter je nadrt na zlo i ide mu od ruke; mogo bi on polagano, za navrć mi sramotu vrhu sramote, natovarit mi leđa ružnije neg' mi je čelo natovareno. Eman, ja sam čoek miran i jedovitu čeljad nijesam mogo nigda smislit, i najviše me begenišu ljudi bez kavge. Ne ljubi me bit se po nijedan način, er se vrlo bojim ne bit bijen, i sveđ sam naj­veću pomnju postavjo, a imo sam sreću da me i narav učinila za bit ćudi blage i mirne kaono ovca. Nu šta je besjedim? moje poštenje veli mi da jednu ovaku uvrjedu potrebno je kako god znadeš osvetit. Do moje vjere, nek sprda poštenje baš što je njemu drago i nek iđe s vragom ko god će ić i činjavat na što ga on nuka i poteže! De, kad ja uzmem kazat moj leventuk, pak kad budem za moju pokoru prošikan is malo gvozdja u kulju s jedne strane na drugu, ter kad se raziđe glasina po gradu od moje smrti, nek mi kaže moje poštenje što mu će s tega bolje bit, ali će otustjet, ali će mesa zafatit? Meni se ne bikne nimalo stanovat u grobu, jok da nije pro­sto; njekako je to mjesto za čeljadi kojijeh odveće samoća begeniše i fata malinkunija, pak je mjesto nezdravo za onijeh koji se straše od kulike; a potome je za mene, iza kako sam vrlo prohesapio, mjerio i razmjerio, nahodim da je zdravomi bolje biti baš i jarac, neg' proboden i ubijen. Šta udi to ali ti je štogod krivlja noga ali kraća iza svega tega, ali si što gorega stasa ali brkova, ter ti nije sve na mjestu. Ej da hoće kuga umorit onega koji najprije iznadje da se čoek ima mučit i jadit za ovake stvari, i postavi poštenje najrazumnijega čeoka u što more učinit jedna budalasta i slaba ženetina. Svaki zakon za jednoga sudit kriva ište samo što je on sagriješio; da šta ima činit naše poštenje za bit krivo? Kada se sakrivilo, tu nije njega bilo, ni za to on što znavo; i zdravomi vrlo što su ini grjehovali da mi ima­mo biti oglobjeni. Ako naše žene, bez da mi išta za to znademo, iđu pak se s kijem sastanu, sva krivina trijeba je da pade vrhu nas! One činu poganije, grjehuju i budale, a mi smo iza tega pogani, krivi i pogani porad njih. Ovo je naopako uputjeno i imali bi gospoda viđat za ovo i ne dat da nam se čini ovaki zulum. Nije li nam dosta što imamo inijeh tuga i nevolja, što nam se more dogodit i ovdje u ovoj čaršiji i po turskom zemlji, kad z slavom u torbi mučimo se kako ćemo pribavit hljeba za pošteno živjet, a potome, ali hoćemo ali nećemo, dofati nas koje ne malano zlo, saderu ćesedžije, oguli ikadija, pritisne boles u tuđem vilajetu i što ti ja znadem, ter nije li ovo dosta tuga, kako rekoh, od kojijem se imade zabavit tužan čoek bez da iđe ludo i budalasto tovarit sam sebe i htjet se mučit u jednome poslu koji ne ima nijednoga razborita početka za mučit se? Maskarimo se i smijejmo se svemu ovemu, niti se zato starjamo. Sve jade, tužbe i suze pod noge ba­cimo. Ako je moja žena sakrivila, nek ona bre i plače i huče koliko god je od potrebe; ali čemu da plačem ja, kada nijesam sakrivio? A pak u svaki zeman mogu dobro smirit sam sebe kad promislim da nijesam sam, već imam dosta braće i družine s kojom mogu ufatit ruku: dan-današnji pazit gdi ti oko domaćice čantraju i miluju, i ne starat se zato, viđa se da mnogo čeljadi skladne tako prolazi i žive. Međer nemojmo mi činit riječi porad jedne ovako male stvari. Šta će reći da sam slab, ter se ne svetim? Ali ću biti zadosta jaki na ovi način za održat moj život, i mirno, dokleno Bog dade, jest i pit. (Stavlja ruku na stomak). Ali ćutim u svemu ovemu dje mi se sva utroba miješa i privraća ter mi podiže jedan jed koji napire i pod'žiže me da učinim kakvo djelo od junaka. Do moje duše, vaskolik sam uzavrio, ovo je biti suviše za ničesa; nije ino, hoću se po svaki način osvetiti od ovega lupeškovića i, za počet, dok se nahodim ovako rasrdjen, iđem odmaha kazivat svakomu kako kondiše s mojom ženom.
 

Вињета1.png


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Молијер, умро 1673, пре 347 година.