Јарац у памети—Сганарелле оу ле Цоцу имагинаире/16

←Шена петнаеста

Јарац у памети Писац: Жан Баптист Поклен Молијер Шена шеснаеста

Шена седамнаеста→

Шена шеснаеста

Илија, сам'

     Да је Бог сачува од свакога зла свега живота! Пази ко доброте у њом, људи, за мене, тер трчи и хоће да ме освети! Ово исто што се овако разиједила цијећа моје срамоте баш ме учи оно што је потребно да ја по мени чињавам у овему мому послу. Нек све једна га худоба понесе ако ће, али се не има притрпјет муком овако криво, већ ако нећеш бит сасвијем будаласт. Де, не обзиримо се, нег' да трчимо искат оно манигоче који ме се прифатио. Укажимо да нам се не море ни сламе на друм ставит, а неголи поштена чоека розима китит. Укажимо да јест овде и снаге и јунаштва за бранит нашу срамоту. Научит ћу те ја, погани једна, како ћеш се ти с мојијем подругиват и без икаква обзира стајат, тер јарчит поштену чељад (Прошетива се арабијан пак се враћа на исто мјесто). Полахше, тужни Иле, не хити, а није се зло и узпрегнут при потреби. Оно је, како видим, шејтан од чоека, познавам ја по њему да му чудно ври крв тер је надрт на зло и иде му од руке; мого би он полагано, за наврћ ми срамоту врху срамоте, натоварит ми леђа ружније нег' ми је чело натоварено. Еман, ја сам чоек миран и једовиту чељад нијесам мого нигда смислит, и највише ме бегенишу људи без кавге. Не љуби ме бит се по ниједан начин, ер се врло бојим не бит бијен, и свеђ сам нај­већу помњу поставјо, а имо сам срећу да ме и нарав учинила за бит ћуди благе и мирне каоно овца. Ну шта је бесједим? моје поштење вели ми да једну оваку уврједу потребно је како год знадеш осветит. До моје вјере, нек спрда поштење баш што је њему драго и нек иђе с врагом ко год ће ић и чињават на што га он нука и потеже! Де, кад ја узмем казат мој левентук, пак кад будем за моју покору прошикан ис мало гвоздја у куљу с једне стране на другу, тер кад се разиђе гласина по граду од моје смрти, нек ми каже моје поштење што му ће с тега боље бит, али ће отустјет, али ће меса зафатит? Мени се не бикне нимало становат у гробу, јок да није про­сто; њекако је то мјесто за чељади којијех одвеће самоћа бегенише и фата малинкунија, пак је мјесто нездраво за онијех који се страше од кулике; а потоме је за мене, иза како сам врло прохесапио, мјерио и размјерио, находим да је здравоми боље бити баш и јарац, нег' прободен и убијен. Шта уди то али ти је штогод кривља нога али краћа иза свега тега, али си што горега стаса али бркова, тер ти није све на мјесту. Еј да хоће куга уморит онега који најприје изнадје да се чоек има мучит и јадит за оваке ствари, и постави поштење најразумнијега чеока у што море учинит једна будаласта и слаба женетина. Сваки закон за једнога судит крива иште само што је он сагријешио; да шта има чинит наше поштење за бит криво? Када се сакривило, ту није њега било, ни за то он што знаво; и здравоми врло што су ини грјеховали да ми има­мо бити оглобјени. Ако наше жене, без да ми ишта за то знадемо, иђу пак се с кијем састану, сва кривина тријеба је да паде врху нас! Оне чину поганије, грјехују и будале, а ми смо иза тега погани, криви и погани порад њих. Ово је наопако упутјено и имали би господа виђат за ово и не дат да нам се чини оваки зулум. Није ли нам доста што имамо инијех туга и невоља, што нам се море догодит и овдје у овој чаршији и по турском земљи, кад з славом у торби мучимо се како ћемо прибавит хљеба за поштено живјет, а потоме, али хоћемо али нећемо, дофати нас које не малано зло, садеру ћесеџије, огули икадија, притисне болес у туђем вилајету и што ти ја знадем, тер није ли ово доста туга, како рекох, од којијем се имаде забавит тужан чоек без да иђе лудо и будаласто товарит сам себе и хтјет се мучит у једноме послу који не има ниједнога разборита почетка за мучит се? Маскаримо се и смијејмо се свему овему, нити се зато старјамо. Све јаде, тужбе и сузе под ноге ба­цимо. Ако је моја жена сакривила, нек она бре и плаче и хуче колико год је од потребе; али чему да плачем ја, када нијесам сакривио? А пак у сваки земан могу добро смирит сам себе кад промислим да нијесам сам, већ имам доста браће и дружине с којом могу уфатит руку: дан-данашњи пазит гди ти око домаћице чантрају и милују, и не старат се зато, виђа се да много чељади складне тако пролази и живе. Међер немојмо ми чинит ријечи порад једне овако мале ствари. Шта ће рећи да сам слаб, тер се не светим? Али ћу бити задоста јаки на ови начин за одржат мој живот, и мирно, доклено Бог даде, јест и пит. (Ставља руку на стомак). Али ћутим у свему овему дје ми се сва утроба мијеша и привраћа тер ми подиже један јед који напире и под'жиже ме да учиним какво дјело од јунака. До моје душе, васколик сам узаврио, ово је бити сувише за ничеса; није ино, хоћу се по сваки начин осветити од овега лупешковића и, за почет, док се находим овако расрдјен, иђем одмаха казиват свакому како кондише с мојом женом.
 

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Молијер, умро 1673, пре 351 година.