Ifigenija na Tauridi
Ifigenija na Tauridi
- Ἰφιγένεια ἐν Ταύροις -
Napisao: Еурипид
Preveo: Koloman Rac
|
LICA:
|
SADRŽAJ: |
Prvi čin
[уреди]PROLOG
(PRVI ČIN)
Artemidin hram na Tauridi
PRVA POJAVA
Ifigenija
IFIGENIJA (pred hramom)
Tantalov Pelop hitrim stiže kolima
u Pisu i kćer dobi Enomajevu.
Od nje je Atrej, a od ovog Menelaj
i Agamemnon, a od ovog postah ja,
kći ćerke Tindarove, Ifigenija.
A pored vira, što ih Eurip nemiran
zbog čestog vrti vetra i crn vitla val,
rad Helene me zakla otac — misli svet —
Artemidi u slavnoj luci aulidskoj.
Mornaricu od tisuć' laña helenskih
na poziv skupi onda Agamemnon car
i htede da Ahajci venac steku lep
kad uzmu Ilij grad i speru sramotu
sa Helenine otmice, Menelaju
na ugod. A kad vetra ne bi niotkud,
on reši da se žrtve lati, Kalhant vrač
tad reče: »Voño vojske ove helenske,
Agamemnone, s kopna nećeš brodom krenuti,
dok kćerku Ifigeniju ne zakolješ
Artemidi, jer najlepši u letu plod,
kćer što je Klitemestra rodi u kući,
svetlonosnoj si obećao boginji, —
dar za me najlepši — te sada žrtvuj nju!«
Odisej od majke me varkom odmami
sa Ahilejem tobož da me venčaju.
A nesrećnica kada stigoh Aulidi,
na oltar kad me digli i već trgli nož,
Artemida me ote, za me košutu
ko žrtvu dade pa me u grad Taura
kroz blistav eter posla, ovde nastani.
Tu barbarima Toant vlada barbarin
što trči nogom kao ptica krilima,
te zbog brzine nogu dobi ime to.
Za sveštenicu on me ovde postavi;
po običaju koji voli boginja
tu slave slavu, lepu tek po imenu,
al' drugo ću prećutat, strah me boginje.
Po običaju starom gradskom žrtvujem
Helena svakog štono amo zaluta.
Osveštam žrtvu ja, a drugi žrtvu tu
u boginjinu hramu ovde zakolju.
A sanak što ga prošla noć mi donese
sad etru, ako mi je lek to, otkriću.
A usnih da sam ovaj ostavila kraj,
u Agru živim, meñu devojkama spim,
a kora zemlji trešnjom sva se potrese.
I bežah, kad iziñoh, venac ugledah
na zidu gde se ljulja; sav se sruši krov
i ozgo s greda on se na tle strovali.
Još jedan samo — usni mi se — osta stub
od kuće oca mog, a plave kose bič
sa vrha pade, i stub ljudski dobi glas.
A ja ga, misleć na svoj zanat krvnički,
poškropih svetom vodom, plakah jednako,
jer smrt ga čeka. San ovako tolkujem:
Orest je umro, njega baš poškropih ja.
Ti stubovi su muška deca, sinovi,
i svako umre koga moja škropi kap.
Na srodnike ne mogu san protegnuti,
jer Strofije, kad ginuh, sina nemaše.
A sad ću svome bratu žrtvu izliti,
daleka dalekom — jer mogu samo to —
sa Helenkama onim što ih dade kralj
da dvorbu meni dvore. Ali zašto još
ne dolaze mi amo? U hram boginje
ja odlazim, u svoj se ovde vraćam stan.
(Ode. Od mora dolaze Orest i Pilad.)
DRUGA POJAVA
Orest, Pilad
OREST (Piladu)
Osmotri, pazi, nije li na putu ko?
PILAD
Osmatram, gledam, svud se okom osvrćem.
OREST
Šta misliš, Pilade, je l' hram to boginjin
iz Arga, kuda poñosmo na galiji?
PILAD
Ja mislim, Oreste, a i ti misli to!
OREST
I oltar s kojeg teče krvca helenska?
PILAD
Od krvi sva crveni mu se ivica.
OREST
Vidiš li gde pod samom strehom visi plen?
PILAD
To prvine su s pogubljenih stranaca.
OREST
Al' okom kružeć dobro treba paziti.
O, Febe, kud me opet smami u mrežu
reč tvoja otkud oca svoga osvetih krv
i ubih majku? Srde me, kad pobegoh
iz otadžbine, gonjahu neprestano.
Svud svetom lutah dokle tebi ne stigoh
da pitam kad će jednom nestat besnilo
što vitla mnome i sve moje stradanje
što prepatih tumarajuć po Heladi.
Ti reče da u zemlju idem Tauridu,
gde stoji oltar sestre ti Artemide,
njen kip da otmem, koji, kako kaže svet,
s nebesa ovde spusti se, u ovaj hram.
A kad ga otmem, varkom ili slučajem,
i preturim opasnost, da ga izručim
Atinjanima. Više ništa ne otkri.
Kad svršim, muke moje, reče, prestaće.
Reč tvoja nagna me i doñoh ovamo
u nepoznatu, divlju zemlju. Pilade,
sad pitam tebe — ti si moj u muci drug —
na kakav poso sad? Visoki zidovi
svud naokolo. Hoćemo l' se lestvama
popeti? Bi li ostao neprimećen?
A teško je otvorit bravu tučanu,
ne poznaješ je. Ako li nas uhvate
gde vrata otvaramo, ući kušamo,
zaglavićemo. Ali pre no umremo,
hajdemo brodu što nas amo doveze.
PILAD
Bežanja nema, nismo na to navikli,
a treba božje poštovati proroštvo.
Od hrama sklonimo se kud i sakrijmo
u spiljama što val ih crni oplače,
daleko od lañe, da čun ko ne spazi
i kralju javi te nas odmah uhvate.
Tek mračna noć kad lice svoje pokaže,
tad pregnimo i varki latimo se svih,
iz hrama da mi tesan kip iznesemo.
Osmotri može li se izmed triglifa
provući gde, jer pregalac se napora
ne boji, strašljivac je svugde ništavan.
OREST
Zar veslom tolik put prevalismo
u zavičaj sa mete da se vratimo?
Ti dobro reče, treba slušat. Poñimo
da sklonimo se negde, da nas ne spaze!
Ta krivac za to nikad neće biti bog,
ne ispuni l' se proročanstvo. Pregnimo!
Mladiću napor ne sme biti izgovor.
(Odu prema igalu. Dolazi hor.)
TREĆA POJAVA
ULAZNA PESMA
HOR
Mukom sada umuknite,
vi stanari Crnog mora,
dveju stena što se biju!
Ćerko Lete,
gorska lovko!
Tvome dvoru, stubu, hramu
i tvom zlatnom kročim vencu
svetom nogom devojačkom
svetu služeć ključaricu.
Ja Heladu lepih konja,
kule, zide i Evropu
sa baštama punim voća
i očinsku pustih kuću.
(Izlazi Ifigenija iz hrama.)
Tu sam. Šta je? Šta te muči?
Šta me pred hram pozva, pozva,
ćerko cara, štono Troji
pod bedeme slavno stiže, —
tisuć laña, silna vojska
s Atridima doñe slavnim.
IFIGENIJA
Avaj, moje službenice,
kakav plač me muči suzan,
vapaj pesme žalostivne
i bez mere tužbalica!
Ah, žalosti moje ljute,
što me snañe zbog nevolje
gde svog brata mrtva žalim, —
u snu takvu videh sliku,
štono s noćnim minu mrakom.
Ja propadoh, ja propadoh!
Očinskoga nema doma!
Avaj, rod mi ode ceo!
O, argivski jadi teški!
Lele, lele, sudbo gorka,
jedinog mi ote brata,
i posla ga u dvor Hadov!
Za dušu mu licu žrtvu,
zemlji koru poškropiću,
licu mleko gorskih krava
i Bakhova pića kapi
i još muku riñih pčela, —
ta se žrtva mrtvim lije.
(Jednoj službenici)
Daj mi kondir, čisto zlato!
Za Had žrtvu sad mi pruži!
(Lijući žrtvu)
Agamemnonov cvete pod zemljom,
ko mrtvu ti šaljem ovo,
primi! Grob ti neću kitit
plavom kosom, kropit suzom;
daleko se ja preselih
od tvog i svog zavičaja, —
onde misle: zaklana sam.
HOR
Otpevajuć tebi, gospo,
pesmu glasom barbarskijem
u nevolji azijsku ću
zapevati jadikovku
što mrtvima bez peana
Had je svojim peva glasom.
Ah, u domu Atrejevu
sjajnost žezla ugasi se!
Avaj kuće roda tvoga!
U bogatom oni Argu
nisu više vladaoci;
jad za jadom navaljuje,
otkad Sunce, štono nebom
sa krilatim kruži konj'ma,
odmah natrag kola vrnu,
okom svetim okrenu se!
Još i druga grunu žalost,
zlatno jagnje izazva je,
krv za krvlju, jad za jadom.
Otad kazna hodi kućom
starih palih Tantalida,
neželjkovan demon brzo
navaljuje na te.
IFIGENIJA
Od početka zle sam sreće
još od svadbe materine
i od one kobne noći
kad su Mere kod roñenja
neplodnu mu sprele mladost.
Mene, prvi cvet u braku,
nesrećnica kći Ledina, —
svi Heleni prosili je —
za sramotnu smrt od oca
ko žalosnu žrtvu rodi,
za nož strašan othrani me.
Kao sveti zavet mene
na kolima povezoše
na žal peščan Aulidi
ko nevestu, avaj, bednu
Nerejkinu sinu, avaj.
Gošća mora nemiloga
u divljačnom živim kraju
a bez muža, dece, kuće, svojte.
Heru pesmom ja ne slavim,
ni uz tkanje ni uz pesmu
čunkom ne tkam više sliku
ni Palade ni Titana,
no krvav jad ja strancima
i krv spremam na oltaru;
ljuto plaču i uzdišu,
grozne suze prosipaju,
al' ih sada zaboravih, —
plačem brata što u Argu
preminu mi. Kad se rastah,
još nežan cvet i napršče
na rukama i grudima
beše Orest, kralj u Argu.
(Dolazi pastir putem kojim su došli Orest i Pilad.)
Drugi čin
[уреди]
PRVA EPISODIJA
(DRUGI ČIN)
PRVA POJAVA
Ifigenija, Govedar, Hor
HOROVOĐA
Govedar eno s morske hita obale,
on želi da ti novost neku saopšti.
GOVEDAR
Agamemnona ćerko i Klitemestre,
čuj vesti nove što ih sada donosim!
IFIGENIJA
A šta je što me sad u poslu prekida?
GOVEDAR
U zemlji dva mladića baš doploviše,
izmakoše se mrkim Siplegadama:
za klanje mila žrtva biće boginji
Artemidi. Donesi ječam za žrtvu
i svetu vodu odmah za njih pripremaj!
IFIGENIJA
A otkle su? I kakavo ruho imaju?
GOVEDAR
Heleni su, a više ne znam nego to.
IFIGENIJA
Zar nisi strancima za ime doznao?
GOVEDAR
Pilade! Zvao jedan onog drugoga.
IFIGEN1JA
A kako drugi zvaše prvog, druga svog?
GOVEDAR
To niko ne zna. Ime njemu ne čusmo.
IFIGENIJA
Gde videste ih, sretoste, uloviste?
GOVEDAR
To onde bi gde more o breg udara.
IFIGENIJA
Šta govedari traže tu na obali?
GOVEDAR
Mi moru poñosmo da stoku peremo.
IFIGENIJA
Povrati mi se, — gde ih ono skleptaste,
na koji način? To sam rada saznati.
Ta odavno je već što našoj boginji
oltara ne poškropi krvca helenska.
GOVEDAR
Kad moru što kroz Simplegade prodire
sa šumskih paša stoku svoju gonismo,
tu beše prolom, val ga stvori udarom,
hrid šuplja, kud se sklanja lovac purpura.
Od nas pastira jedan onde primeti
mladića dva i odmah natrag pohita
obazrivo na prstima koračajuć
i rekne: »Ne vidite l'? Neki bogovi
tu sede.« Jedan od nas, čovek pobožan,
kad čuje, diže ruke, stade moliti:
»O, sine Leukotejin, laña zaštito,
gospode Palemone, budi milostiv,
il' vi to, Dioskuri, seli na žal tu,
il' deca Nereja, što plemeniti hor,
pedeset nimfa nereida, izrodi!«
A drugi, drzak ludak, stane molitvi
podsmevati se: »Stradaoci sedoše
u prolom, strahuju od našeg zakona,
jer doznaše tuñince da mi koljemo«.
Mnogima od nas reč se svide njegova
da uhvatimo žrtvu milu boginji.
Al' jedan od njih iziñe iz pećine
i stade, počne glavom tresti mahnito,
pa zastenja i ruke diže dršćući,
u besnilu ko lovac stane vikati:
»Da l' primeti je, Pilade? Zar ne vidiš?
aždaju hadsku što me želi ubiti
i reži na me s gujama strahovitim?
Ognjem joj kosa bukti, krvca kaplje s nje,
i krilom vesla, majku moju donosi
u naručju, — da glavu razbije mi njom.
Ah, ubiće me! Kuda ću?« Al' aveti
ni traga nigde ne bi, — meku teladi
i lavež pasa smatraše za glasove
i riku kojom srde traže odmazdu.
A mi se, ko u strahu smrtnom, zbijemo
i ćuteć sedili smo, a on trgne mač
i meñu teoce zatrči se ko lav
pa gvožñem stane bosti rebra, slabine;
on misli: brani se od srda boginja,
i more penom oboji se krvavom.
Tad svako, kako vide stada stradanje
i propadanje, oružja se prihvati,
u školjku dune, da pozove susede;
ta mnjasmo mi pastiri da smo slabački
za boj sa strancima, sa jakim momcima.
Za kratko vreme cela četa osvanu.
A padne stranac kad ga minu ludilo,
niz bradu pena kapaše. Čim videsmo
u dobar čas da pada, svako navali,
pa gañaj, udaraj! A stranac, njegov drug,
zaštićuje ga, penu s usta uklanja
i plaštem, lepo tkanim, telo pokriva,
te pomnom pažnjom svaki udar odbija;
svom dragom drugu svakom dvorbom pomaže.
I stranac doñe sebi, skoči, ustane;
dušmanski talas vide gde se valja na nj
i pogibiju gde se njima primiče,
pa jaukne, a mi ti bacaj kamenje
i gañaj, — sa svih strana juriš činjasmo.
Tad čusmo strašan poklik njegov: »Pilade,
sad moramo da ginemo, al' junački
da izginemo! Za mnom svoj potegni mač!«
Kad videsmo gde njihni blešte mačevi,
mi bežat stanemo u šumske uvale.
Kad neko pobegne, već drugi navale,
a kad i ove potisnu, tad onaj svak
što povlači se opet baca kamenje.
Čudnovato: od onih ruku premnogih
nijedna ne pogodi žrtvu boginje.
Najzad ih savladamo, al' ne junaštvom,
no oba opkolimo pa im kamenjem
iz ruku izbijemo mač, te koleno
od napora mi na tle klone. Kralju tad
odvedemo ih. On ih tebi otpravi
za žrtvu da ih pokropiš i posvetiš.
Poželi, momo takve strance za žrtvu,
i takve strance budeš li ubijala,
Helada platiće što tvoju htede krv,
ispaštaće za ono klanje aulidsko.
HOROVOĐA
Ti čudo izreče nam, bio to ma ko
iz Helade što stiže morem nemilim.
IFIGENIJA
Pa dobro! Ti dovedi strance ovamo!
A što je poso naš, učinićemo mi.
(Govedar ode.)
DRUGA POJAVA
Ifigenija, Hor
IFIGENIJA
O, jadno srce, blago beše inače
i milostivo svagda prema strancima,
za svoje pleme ti si suzu ronilo,
kad koji Helen u ruke ti dopadne.
A sada, noćašnjim uznemirena snom,
jer Orest, mislim, sunce veće ne gleda,
ma ko mi došo, svakom biću svirepa.
(Horu)
Doživeh drage, ova reč je istina;
»Ta onom što je srećan nikad nesrećnik,
jer sam je hude sreće, neće biti sklon«.
Al' još od Diva vetar dosad ne stiže,
ni laña, što bi zlu kob moju — Helenu
kroz Simplegadske hridi amo donela,
i Menelaja s njome, da im ja se osvetim
i ovu da im dam za onu Aulidu,
ko tele kad me silom klahu Danajci,
a beše sveštenik moj otac roñeni.
Ah! Nikad neću taj zaboraviti jad,
koliko puta bradu ocu pogladili
i kolena koliko put mu zagrlih
ovako zboreć: »Oče, danak svadbeni
baš ti mi ružan spremi, meni majka sad,
dok ti me kolješ, s Argivkama izvodi
svatovac, sav nam dvor se razleže
od svirala, a ti me, evo, ubijaš!«
Ahilej Had mi beše, ne sin Pelejev,
obrečen za mladoženju, a kolima
na krvavu me svadbu varkom doveze!«
Na licu tanku imala sam koprenu,
i brata svog ne podigoh iz kolevke
što sad mi pogibe, nit' sestri, od stida
celivah usta, — mišljah u dvor Pelejev
da odlazim; odgodih mnoge poljupce
za drugi put kad budem Arg pohodila.
Oreste jadni! Kakav li ti očev sjaj
i kakvu ti lepotu gorka ote smrt!
Al' boginjinu meru ja odbacujem
kad od svog žrtvenika goni čoveka
što nekog ubi ili dirnu rodilju
il' pokojnika, jer je nečist, kaže za nj,
a sama ljudskim raduje se žrtvama!
Ta ne bi Leta, Divu ljubav, rodila
neznanje takvo! Ja ne mogu misliti
da Tantal bogovima gozbu priredi,
i oni sina njegova da jedoše.
A narod ovde, jer sam ljude žrtvuje,
tu zloću kanda prenosi na boginju;
ta mislim, bog nijedan nije zlikovac.
(Povuče se u pozadinu, očekujući dolazak zarobljenika.)
TREĆA POJAVA
Hor
PRVA STAJAĆA PESMA
HOR
Prva strofa
Modra, modra uska vrata morska
kud iz Arga besom gnana Ija
stiže ovom valu nemilome,
u azijske ove strane
iz Evrope dotumara!
Ko su? Vodu lepu, šaša punu,
zar Eurotu ostaviše?
Il' Dirkinu svetu vodu,
pa su stigli, divljem kraju stigli,
gde Divovoj ćerci žrtvenike
i stubove oko hrama
krvca ljudska kropi.
Prva antistrofa
Čamovim li veslom preko mora
doploviše, pljuskom na dve strane,
lañom što je vetar jedrom goni?
Zar za blago nadmeću se
i dom žude da napune?
Mila nada, ljudskom rodu zator,
ne može se zasititi;
da dovezu teška blaga,
svud se morem oni ludo skiću
i po stranim gradovima!
Na bogatstvo ko ne misli,
ono će mu samo doći.
Druga strofa
Kako samo izmed hridi,
kako samo Finejevim
besanim su prošli žalom
duž obale brzo ploveć
burnim morem Amfitrite,
gde pedeset devojaka,
ljupki buljuk nereida,
igra kolo pevajući?
A u jedra vetar duva,
na galiji korman radi,
sve ga glasna stoji škripa;
il' je Južnjak dahom goni
ili Zefir, vetar blagi,
u krejeve pune ptica,
belom žalu gde Ahilej
u trčanju proslavi se,
na nemilom onom moru.
Druga antistrofa
Da Helena, kći Ledina,
po željama gospe moje,
kojom srećom amo doñe
iz Ilija, da joj kosu
rose kaplje krvi njene,
sama gospa vrat joj kolje,
i da tako ona gine,
za greh onaj kaznu trpi!
Najslaña bi vest nam bila
iz helenske da sad zemlje
kakav brodar stigne amo,
pa od jadnog da me ropstva
i nevolje ove spase!
U snu domu da se vinem
mome domu roditeljskom,
slatke pesme nauživam,
te radosti srećnih ljudi.
(Pausa. Horovoña primećuje povorku ljudi.)
HOROVOĐA
Al' dvojice eno vezanih ruku
gde zajedno idu, — to je sad nova
za boginju žrtva. Ćutite, drage!
Heleni već dva do prvine hode
i zajedno ovom dolaze hramu!
A nije nam, dakle, izveštaj lažan
govedar doneo onaj.
(Naoružani Tauri dovede vezane Oresta i Pilada.)
O, boginjo, s tvojom ako je voljom
što daje ti narod, prihvati žrtve,
jer običaj takav ovde ti vlada,
a helenski svet se ne slaže s njime!
(Ifigenija staje pred povorku.)
Treći čin
[уреди]
DRUGA EPISODIJA
(TREĆI ČIN)
PRVA POJAVA
Ifigenija, Orest, Pilad, Hor
IFIGENIJA
Pa dobro!
Da izvršim što traži služba boginji,
sad prvo to.
(Slugama)
Odreš'te ruke strancima,
jer žrtva bogu ne sme biti vezana!
(Vezanima osloboñavaju ruke.)
Pa u hram idite pa sve priredite
što poslu treba i što traži običaj!
(Sluge odu. Posle kratke pause Ifigenija se obraća Orestu i Piladu.)
Ah!
A ko je majka vaša, ko li otac vaš,
ko sestra vaša, ako vam se rodila?
Vas, dva mladića, ona sad izgubiće,
bez braće ostaće. Ko zna to što ga sve
u svetu čeka. Sve što bozi odrede
u mraku puzi, a zla niko ne vidi.
(Kratka pausa.)
Pa otkud stigoste nam, jadni stranci vi?
Do naše zemlje dugim putem ploviste,
a dole, izvan doma, dugo bićete!
OREST
(pristupajući bliže)
Šta jadikuješ? Jadom nemoj potonjim
žalostiti se, ženo, bila ti ma ko!
Mudracem onog ne smatram ko mora mret
a plačem želi smrtni strah da savlada,
ni ko ti nariče, kad Had je blizu već,
bez nade u spasenje; taj dve nesreće
od jadne gradi, smehu on se izlaže
a opet mre. Sudbinu treba primiti,
a ti nas ne žali! Ta običaje te
i žrtve znamo mi i poznajemo već.
IFIGENIJA
A koga Pilad zovu od vas dvojice?
Od svega to sad najpre želim doznati.
OREST
(pokazujući na Pilada.)
Taj, ako želiš poznati ga s radošću.
IFIGENIJA
(Posmatrajući ga)
A kojem helenskome gradu pripadaš?
OREST
A šta ti, ženo, koristi da doznaš to?
IFIGENIJA
Ko braću da l' vas jedna majka rodila?
OREST
Po majci nismo, braća smo po ljubavi.
IFIGENIJA
A kakvo ime otac tebi nañenu?
OREST
Ko poznaje me zvao bi me Nesrećnik.
IFIGENIJA
To ne pitam, to sudbini ostavi.
OREST
Ko mre bez imena, taj mre neporugan.
IFIGENIJA
A zašto ćutiš? Il' si tako ponosan?
OREST
Moj život žrtvovaćeš, ali ime ne!
IFIGENIJA
Ni postojbinu svoju nećeš kazati?
OREST
Koristi nema. Opet moram umreti.
IFIGENIJA
A šta ti smeta da tu ljubav učiniš?
OREST
Arg slavni, ponosim se, moj je zavičaj.
IFIGENIJA
Zar tu se, bogova ti, rodi, stranče ti?
OREST
Da, iz Mikene, grada srećnog nekada.
IFIGENIJA
Begunac da l' si? Il' te otud prognaše?
OREST
Ja bežim s voljom, ali opet nerado.
IFIGENIJA
Što želim čuti da li ćeš mi kazati?
OREST
Al' to se slabo tiče moje nesreće.
IFIGENIJA
Iz Arga baš po želji ti mi osvanu.
OREST
Ne sebi, da li tebi, sama vidi to!
IFIGENIJA
Za Troju znaš, o njozi svud se govori.
OREST
Da nikad za nju, čak ni u snu, ne čuh ja!
IFIGENIJA
Nje nestade, od koplja, kažu, propade.
OREST
Da tako beše, pravu čuste istinu.
IFIGENIJA
A da l' se vrati s Menelajem Helena?
OREST
Da, na zlo stiže od mog roda jednome.
IFIGENIJA
A gde je? Od nje i ja mnogo propatih.
OREST
U Sparti sada s mužem prvim prebiva.
IFIGENIJA
Helada sva je proklinje, ne samo ja.
OREST
I mene njena upropasti preljuba.
IFIGENIJA
Ahejci vratiše l' se, kako teče glas?
OREST
Za sve me samo jednim pitaš pitanjem.
IFIGENIJA
Još to bih pre no umreš rado saznala.
OREST
Pa pitaj kad to želiš! Reći ću ti ja.
IFIGENIJA
Iz Troje i vrač Kalhant vrati li se već?
OREST
Ne, pade, po Mikeni ta se širi vest.
IFIGENIJA
O, gospo, pravo! Šta Laertov radi sin?
OREST
Još ne vrati se kući, al' je, vele, živ.
IFIGENIJA (gorko)
Da umre, nikada ne došo domu svom!
OREST
Ne proklinji ga! Svi ga jadi biju već!
IFIGENIJA
Al živi l' sin još nereidi Tetidi?
OREST
Ne živi. U Aulidi se zalud verio.
IFIGENIJA
I samo prividno što svaki svedok zna.
OREST
A ko si ti? Sve ti poznato u Heladi?
IFIGENIJA
Odande sam, — al' već ko dete stradah ja.
OREST
Za onamošnje s pravom pitaš prilike.
IFIGENIJA
A šta je s voñom, koga srećnim smatra svet?
OREST
Ko bi to? Koga znam, ne beše srećan taj.
IFIGENIJA
Atrejev sin bi, Agamemnon, neki car.
OREST
To ne znam, za tu stvar me, ženo, ne pitaj!
IFIGENIJA
Ne, bogova ti, kaži, pa me obraduj!
OREST
On strada jadan, i još nekog pogubi.
IFIGENIJA
On strada? Kako zbi se to? O, jadna ja!
OREST
Što uzdahnu? Da l' srodnik tebi beše on?
IFIGENIJA
Ja uzdišem za starom srećom njegovom.
OREST
Od žene svoje strašnom smrću pogibe.
IFIGENIJA
Jadnici, i ko ubi i ko poginu!
OREST
Ta prestani i nemoj više pitati!
IFIGENIJA
Još ovo, nesrećniku živi l' žena još?
OREST
Ne živi. Njen sin pogubi je roñeni!
IFIGENIJA
O, traže istraženi! Zašto stvori to?
OREST
Svom ocu mrtvom htede krv da osveti.
IFIGENIJA
Avaj!
(Posle kratke pause)
Zlo delo on ti svrši, ali pravedno.
OREST
Al' bilo pravo, bogovi ne praštaju.
IFIGENIJA
Još koje dete osta l' Agamemnonu?
OREST
Da, jedna ćerka ostade mu — Elektra.
IFIGENIJA
A teče l' kakav glas o ćerci zaklanoj?
OREST
Ne, osim da je mrtva, svetlost ne gleda.
IFIGENIJA
Ah, jadna ona i njen otac zlikovac!
OREST
Zbog žene preljubnice ona pogibe.
IFIGENIJA
A živi l' pokojnikov sin u Argu još?
OREST
Ne živi jadan nigde, al' je opet svud.
IFIGENIJA
O, bože, lažni sne! Ti samo pena bi.
OREST
Ni bozi što ih čovek zove mudrima
lažovi nisu manji no sni krilati.
U svima zemnim stvarima i nebeskim
svud nered vlada. Samo jedan ima bol:
kad neko mudar vračev savet posluša
te gine. Taj to zna ko sam to iskusi!
HOROVOĐA
Avaj, avaj!
A šta je s nama, našim roditeljima?
Da l' žive il' ne žive? Ko će reći to?
IFIGENIJA
(Preda se razmišljanju pa se obraća sužnjima.)
Al' čujte! Baš mi nešto pade na pamet,
i meni ko i vama biće korisno.
A uspeh najviše se onda tek pojavljuje
kad svima jedna ista stvar se dopadne.
(Orestu)
Pa bi li, spasem li te, hteo krenuti
u Arg da nešto javim mojim dragima
i list poneseš sužanj što ga napisa?
On sažali se na me, znajuć da mu krv
ne čini moja volja, nego običaj,
jer takvo pravo naša voli boginja.
Ta dosad ja ti nikog nemadoh u Arg
da ide i da, spasen, mome nekome
ponese izveštaj i preda u ruke.
A ti — jer čini mi se da si plemenit
i znaš Mikenu i sve što ih i ja znam —
sad čitav poñi: ja ti život poklanjam
ko poklon lep za tvoju laku uslugu!
(Pokazuje na Pilada)
A samo taj, jer ovaj tako traži grad,
bez tebe neka žrtva bude boginji.
OREST
Sve lepo, ženo, reče osim jednoga:
što ovog za me kolješ težak mi je bol.
Jer ja sam brodar čija laña vozi jad,
a on zbog mojih muka sa mnom putuje,
i nije pravo smrću druga svog da ja
priznanje stečem, sam se od zla izbavim.
Ovako neka bude: njemu predaj list,
po tvojoj želji u Arg odneće ga on.
A sad ko hoće neka mene ubija!
Sramota je kad druga u jad baci drug,
da sebe spase. A moj to je prijatelj,
te želim ja da budem žrtva, a ne on.
IFIGENIJA
O, srce verno, sine loze čestite
i pravi druže drugovima svojima,
od braće nek mu takav bude onaj brat
što osta! Ni ja, stranci, nisam bez brata,
al' oči moje ne mogu ga gledati.
A ti kad želiš tako, ovog poslaću
da pismo tamo nosi, a ti mrećeš tu;
čoveka ovog silnom voliš ljubavlju!
OREST
A ko će žrtvovat me, strašan svršit čin?
IFIGENIJA
Ja. Boginja mi taj zadatak nametnu.
OREST
Baš jadan i bez blagoslova, devojko!
IFIGENIJA
Primorava me nužnost, moram slušati.
OREST
Ti, žena, sama zar muškarce ubijaš?
IFIGENIJA
Ne! Samo vodom kosu tvoju škropiću.
OREST
A ko će klati, ako smem to doznati?
IFIGENIJA
U hramu tu su koji poso vrše taj.
OREST
A kakav primiče me grob kad izdahnem?
IFIGENIJA
Unutra sveti plam i mračna pećina.
OREST
Avaj!
A kako bi me sestra tek sahranila!
IFIGENIJA
Želje li puste, jadan, bio ti ma ko!
Daleko živi ona od te obale.
Al' ipak, jer si rodom baš Argivljanin,
koliko mogu, i ja učiniću ti sve.
Ta mnogi nakit u grob tvoj položiću
i žutim uljem tebi okvasiću prah
i cvetni sok na tvoje liću spalište
u gori što ga riña skupi pčelica.
Sad idem da iz boginjina svetišta
donesem list. Al' se na me nemoj srditi!
(Otvori vrata i govori slugama koji se nalaze u hramu.)
Vi, sluge, čuvajte ih, — al' bez konopa!
(Sluge izlaze i opkole sužnje.)
A nekom svome koga volim najviše
u Arg ću poslat možda nenadanu vest.
Moj list mu pravu radost nosi: žive još
za koje misli da su već preminuli.
(Ode u hram.)
DRUGA POJAVA
Hor, Orest, Pilad
TUŽALJKA MESTO STAJAĆE PESME
HOR (Orestu)
Prva strofa
Ja te žalim, sveta voda
glavu tvoju orosiće
i krvca je poškropiće.
OREST
Ne jadikujte! Radujte se, devojke!
HOR (Piladu)
Prva antistrofa
Tebe slavim, mlad junače,
baš ti ševa zapevala,
vratićeš se domu svome.
PILAD
Al' dragim nije drago kad im dragi mru!
HOR (Piladu)
Druga strofa
Jadno li se vraćaš, avaj!
Druga antistrofa
(Orestu)
A ti, lele, mreti moraš?
Završna strofa
A ko od vas više strada?
Sumnja srce nadvoje mi cepa,
najpre tebe il' da tebe žalim?
(Kratka pauza. Orest prilazi Piladu.)
TREĆA EPISODIJA
PRVA POJAVA
Orest, Pilad
OREST
Da l' misliš, Pilade, što i ja, boga ti?
PILAD
Ja ne znam, ne razumem tvoje pitanje.
OREST
A ko je mlada moma? Kako helenski
za jade raspitivaše pod Ilijem,
za Ahejaca povratak, za Kalhanta,
veštaka ptičjeg, i za Ahileja još!
Pa žali Agamemnona, raspituje
za ženu i za decu! Rodom žena ta
zacelo Argivka je. Nikad inače
to pismo ne bi slala, ovo pitala,
do srećnog Arga ko da i njen stoji spas.
PILAD
Ti malo preteče me, isto govoriš
do jedno; ta za jade dvora carskoga
zna svako, i ko malo opšti s ljudima.
Al' za pamet se druga zadenu mi stvar.
OREST
A koja? Reci! Sam ćeš znati jasnije.
PILAD
Kad umreš ti, sramota je da živim ja;
kad s tobom plovili, s tobom ću i umreti.
Ta strašljivcem i rñom zvaće mene svud
u Argu i po klisurastoj Fokidi.
O meni svet će mislit — jer je pakostan —
da sebe spasoh tim što tebe izdadoh
il' da te ubih da ti kuću istražim,
i smrt zasnovah radi carskog prestola
u miraz što bih s tvojom sestrom dobio.
Da, toga me je strah i toga mene stid,
a zato mreti moram s tobom zajedno,
jer tvoj sam prijatelj, i strah me prekora.
OREST
Ne greši duše! Sam svoj udes podneću;
kad jedan čemer smem da trpim, neću dva.
A ti što zoveš žalosnim i sramotnim,
na mene pašće, ako sapatniku svom
smrt spremim. Život ostaviti nije zlo
kad bozi u jad svaljuju ko mene sad.
A ti si srećan, dom ti čist, neokaljan,
a moj je proklet, svakim jadom pritisnut.
A kad se spase, onda s mojom sestrom ti,
što za te udadoh je, rañaj podmladak,
te ime trajaće mi, i dom očinski
bez dece nikad mi se neće zatrti.
Al' idi, živi, stan ti očev bio dvor!
A u Heladu i u Arg nam viteški
kad stigneš, — ovom zaklinjem te desnicom —
ti humku naspi, metni na nju spomenik,
nek sestra suzom rosi, kosom resi grob!
I javi da me neka zakla Argivka,
ko žrtvi na oltaru meni proli krv.
I moju sestru nikada ne ostavi,
kad vidiš rod i pustu kuću očevu!
Pa zbogom! Ti mi beše drug najmiliji,
o, lovidruže, druže moga detinjstva
što težak teret mojih jada ponese!
A Febo, prorok, mene ljuto prevari;
daleko od Helade on me odmami,
jer prvog proročanstva bilo ga je stid;
ja sve mu svoje dadoh, sve ga poslušah,
umorih majku svoju, i sad ginem sam!
PILAD
Sahraniću te, nikad neću, jadniče,
napustit sestru tvoju, svoju ljubovcu.
Ti mrtav bićeš draži meni nego živ.
Al' još te božje ne uništi proroštvo,
od smrti makar te i korak rastavljo.
A katkad katkada u silnoj nezgodi
i silna mena dešava se slučajno.
(Vrata hrama otvaraju se. Ifigenija ponovo izlazi s pismom u ruci.)
OREST
Ne zbori! Febova ne pomaže mi reč;
iz hrama već se vraća ova devojka.
DRUGA POJAVA
Orest, Pilad, Ifigenija, Hor
IFIGENIJA (slugama)
Vi odlazite, idite i spremite
unutra sve za žrtvu što je potrebno!
(Sluge odu. Ifigenija se obraća sužnjima.)
Al' evo, stranci, ja vam nosim složene
mog pisma pločice! Šta uz to želim još
to čujte! Niko nije isti u jadu
a ni u nadi kad opasnost prestane.
A ja se bojim kad se kući vrati taj
što u Arg treba da ponese ovaj list,
za moje da se neće starat poruke.
OREST
Šta hoćeš, dakle? Šta ti brigu zadaje?
IFIGENIJA
Da sad mi se zakune da će ovaj list
u Argu predat onom kom je namenjen.
OREST
A ti i njemu hoćeš li se zakleti?
IFIGENIJA
A šta bi on da radim il' da ne radim?
OREST
Da njega živa otpustiš sa Tauride.
IFIGENIJA
Dabome, — kako list bi poneo inače?
OREST
A hoće li i vladar to odobriti?
IFIGENIJA
Izmoliću, a ovog na brod pratiću.
OREST (Piladu)
Zakuni se! (Ifigeniji)
A ti mu kazuj zakletvu!
IFIGENIJA (Piladu)
Govori: »Rodu tvom ću ovaj predat list.«
PILAD
Tvom rodu, kažem, ja ću ovaj predat list.
IFIGENIJA
A tebe ja od Mrkih spašću hridina.
PILAD
A koji bog je svedok tvojoj zakletvi?
IFIGENIJA
Artemida, u njenom hramu služim ja.
PILAD
A meni vladar neba, Div samovišnji!
IFIGENIJA
A zakletvu li zgaziš, mene prevariš?
PILAD
Ne došo kući! A ti mene izdaš li?
IFIGENIJA
Ja nikad živa Argu na tle ne stigla!
PILAD
Sad slušaj nešto na što ne mislismo još.
IFIGENIJA
Reč pametna u pravi svagda stiže čas.
PILAD
Al' uzmi na um ovo: propadne li brod,
u talasima pismo s blagom potone
i nestane ga, a ja spasem život go,
tad nisam više ovom vezan zakletvom.
IFIGENIJA
Al' znaš li šta ću? Na sve moraš misliti,
Što stoji sve u ovom pismu pisano
saopštiću ti to, da javiš mojima.
Jer to je pouzdano: ako spaseš list,
on ćutke sam će reći šta je pisano.
A ovo pismo izgubi l' se u moru,
ti ostaješ i s tobom moja poruka.
PILAD
Za svoje ko i za me lepo reče to.
Al' kazuj kome treba ovaj predat list
u Argu, što li treba sam da saopštim!
IFIGENIJA
Saopšti Agamemnonovu Orestu:
»To šalje aulidska ti Ifigenija,
što živi još, a vi je mrtvom smatrate.«
OREST
A gde je ona? Zar iz mrtvih ustade?
IFIGENIJA
Baš ovde, ti je gledaš! Reč ne prekidaj!
»U Arg me, brate, dok još ne mrem izbavljaj
iz tuñe zemlje! Spasi me od boginje
i žrtvenika, gdeno strance ubijam!«
OREST
Šta, Pilade, da kažem? Kud mi stigosmo?
IFIGENIJA (produžujući Piladu)
»Il' domu tvom prokletstvo moram postati,
Oreste!« Dvaput ime rekoh, upamti.
OREST
O, bozi!
IFIGENIJA (čudeći se)
Zašto za me zoveš bogove?
OREST
Produži samo! Nešto drugo pomislih.
(Za se)
A kad te budem pito, biće čudno sve!
IFIGENIJA
Za mene, kaži, »Artemida košutu
odozgo spusti i nju zakla otac moj,
misleći da je na me oštar trgo mač,
i amo prenese me.« Uzmi pismo to!
U njemu takvu ja napisah poruku.
(Predaje pismo Piladu.)
PILAD (primajući pismo)
Baš lakom ti si vezala me zakletvom,
i sama lepo zakle se. Jer zakletvu
kojom se zakleh ovaj čas izvršiću.
(Obraća se Orestu)
Gle, pismo nosim ti i dajem, Oreste,
a pisala ga tvoja sestra roñena.
OREST (primajući pismo)
Ja prihvatam, al' pisma neću čitati,
ne želim da mi slova radost donose.
(Hitajući sestri da je zagrli)
Oh, sestro moja, premila, sav uzbuñen
s kolebljivošću grlim te i uživam
slast čudnog toga čuda što ga saznadoh!
HOROVOĐA
(Iznenañen što stranac grli sveštenicu)
O, stranče, drsko kaljaš slugu boginji
kad rukom ovi sveto ruho njezino!
OREST
O, sestro, što te Agamemnon rodio —
moj otac, nemoj se okrenut! Sad ti brat
osvano, kom se nikad nisi nadala!
IFIGENIJA (neprestano se čudeći)
Ti, brat moj, ti? Zar nećeš prestat zboriti?
U Agru il' u Naupliji živi on?
OREST
Ne, nesrećnice, onde tvoj ne živi brat.
IFIGENIJA
Lakonka da l' te rodi, Tindarova kći?
OREST
Od Pelopova ja se rodih unuka.
IFIGENIJA (neprestano se čudeći)
Šta kažeš? Možeš li mi to dokazati?
OREST
Pa mogu. Pitaj štogod za dom očinski!
IFIGENIJA
Govori, dakle, sam, a ja ću slušati.
OREST
Od Elektre što doznah najpre reći ću.
Da l' ču za svañu Atrejevu s Tijestom?
IFIGENIJA
Da, čuh, rad zlatnog zametnu se jagnjeta.
OREST
Da l' znaš da to u lepo tkivo utka ti?
IFIGENIJA (iznenañena)
O, dragi, ti mi srce silno potrese.
OREST
Na tkivu beše l' uzmicanje sunčevo?
IFIGENIJA
Da, nežnom preñom nekad i taj utkah lik.
OREST
I majka da l' te okupa za Aulidu?
IFIGENIJA
Znam; sjajna svadba to mi nije sprečila.
OREST
A šta? Zar majci svoje kose ne posla?
IFIGENIJA
Da, spomen — ukras mojoj praznoj grobnici.
OREST
Ko znak što sam ga videh ovo reći ću:
u dvoru staro koplje deda Pelopa, —
zamahnuv njime steče Hipodamiju
iz Pise pošto pogubi Enomaja —
u tvojoj čuvalo se kleti devičkoj.
TUŽALJKA MESTO STAJAĆE PESME
IFIGENIJA (veoma se radujući)
O, premili, — samo to si — premio si,
moj Oreste, opet imam tebe,
iz očinske, dragi, zemlje,
iz mog Arga ti mi stiže.
OREST
A i ja tebe — mrtvom smatraše te svet.
I suze i bol mešaju se s radošću
pa tebi, ko i meni, kapke kvase sad.
IFIGENIJA
Kao dete nežno, nežno
ostavih ja u dvoru
a dojilji na rukama.
Sreću svoju izreći ne mogu.
Šta ću? To se tebi čudo
nad čudima dogodilo.
OREST
A odsad srećni zajedno da budemo!
IFIGENIJA (horu koji se još čudi)
Čudnu radost nañoh, drage,
strah me da mi ne uteče
i u etar vine mi se
o, kiklopska ognjišta, o, dane,
o, Mikeno moja draga!
Hvala ti za život i za negu,
što krv istu, brata moga,
svetlost doma odnegova!
OREST
Poreklom mi smo srećni, ali srećom zlom,
o, sestro, život nam se u jad uvali.
IFIGENIJA
To sam jadna iskusila
kad mi otac tašta srca
oštrim mačem vrat ogrebo.
OREST
Ah, ko da duhovnim te gledam očima.
IFIGENIJA
Kad bez pesme svadbene
u čador me Ahileju
dovodili, dragi brate,
prevarom ko verenicu,
i plakali kod oltara,
svetom vodom škropili me!
OREST
Kad otac pregnu na to, i ja zaridah.
IFIGENIJA
Strašna li, strašna li je
oca sudba meni dala!
A iz jada jadi rastu.
OREST
Da si jadna hudom srećom
brata svoga pogubila!
IFIGENIJA
Otkud mi smelost drska?
Strašno, strašno ja se drznuh,
avaj, brate! Smrti kletoj
jedva si mi umakao!
Umalo te ruke moje
ne smakoše!
Kakav kraj će jadu biti?
Kakva kob će još me sresti?
Gde l' ću puta naći da te
iz ovoga spasem grada
i od smrti izbavim te,
domu, Argu da te vratim,
pre no krv mi mač omasti?
To da nañeš, to da nañeš
tvoj je poso, jadna dušo!
Da li kopnom, a ne brodom,
nogom brzom kao vetar?
Smrt te stiže ako kreneš
plemenima onim divljim
i putima neprohodnim;
a kroz one mrke hridi
put je dalek za bežanje,
teško laña plovi njime.
Jadne l' mene, jadne l' mene!
Ko će nama nesrećniče,
da li bog il' smrtan čovek
ili kakav srećan slučaj
ovu tamu osvetliti,
da se dvoje Atrejića
što poslednji ostadoše
iz nevolje ove spasu?
ČETVRTA EPISODIJA
HOROVOĐA
Razglasiću čudestvo ovo čudesno,
ne doznah tek, već svojim videh očima.
(Pilad pristupi bliže Ifigeniji i Orestu.)
PILAD
Kad srodnik svoga davnog nañe srodnika
i zagrle se, sve to red je, Oreste,
al' ostavi se tuge, treba misliti
na dično delo i put našeg spasenja,
na begstvo odavde, iz kraja barbarskog.
Ne žele mudri, uhvate li priliku,
da sreću puste, drugu slast da prihvate.
OREST
To lepo reče. Al' se nama za to, mnim,
i sreća stara. Ako li je spreman ko,
i bog, dabome, ima onda veću moć.
IFIGENIJA
(Izvivši se iz ruku bratovih)
Al' ništa neće smetat i zadržat reč
da najpre ne pitam za život Elektrin
i njenu sudbu, — to mi želja najveća.
OREST (pokazujući na Pilada)
To muž je njen, s njim blažen život provodi.
IFIGENIJA
A odakle je? Ko je njegov roditelj?
OREST
Njegov je otac Strofije iz Fokide.
IFIGENIJA
Zar sinak ćerke Atrejeve, srodnik moj?
OREST
Da, brat od tetke, jedini mi pravi drug.
IFIGENIJA
Još ne bi roñen kad me otac žrtvovo.
OREST
Ne, dugo je bez dece bio Strofije.
IFIGENIJA (Pružajući ruku Piladu)
Raduj se, mužu moje sestre roñene!
OREST
A meni spasilac, ne samo srodnik moj.
IFIGENIJA
A kako smeñe prolit materinsku krv?
OREST
O tome ćutim. (Oklevajući)
Osvetih oca svog.
IFIGENIJA
A šta je nagna da svog muža ubije?
OREST
O majci ćuti! Nije lepa o njoj reč.
IFIGENIJA
Pa dobro. Da li Arg u tebe gleda sad?
OREST
Menelaj vlada, a ja bežim od kuće.
IFIGENIJA
Da l' stric nam jadnoj kući štogod naudi?
OREST
Ne. Strah me goni od kuće — erinije.
IFIGENIJA
I tu na žalu ču se da te muči bes.
OREST
To ne bi prvi napad moje bolesti.
IFIGENIJA
Znam, ubi majku, pa te gone boginje.
OREST
Da, čeljustima spopale me krvavim.
IFIGENIJA
A zašto ovom kraju nogu okrenu?
OREST
Po svetom doñoh nareñenju Febovu.
IFIGENIJA
Rad čega? Sme l' se znati il' je tajna to?
OREST
Izreći ću. Čuj izvor mojim jadima.
Kad rukom ja osvetiti kobno majčino
zločinstvo, jednako me otad gonile
erinije kad bežah, dok mi Loksija
u grad Atinu ne upravi korake
da bezimenim boginjama račun dam.
Sud ima sveti što ga nekad stavi Div
za Areja kad krvlju ruke ukalja.
Tu s radošću me ne prihvati nijedan
od znanaca, jer mrzak bejah bozima.
A koga stid bi, on mi sofru postavi
posamce, ma pod jednim krovom bili mi;
svi nemi, ćutim i ja, — svak se usteže
da jede i da pije sa mnom zajedno.
A svakom pehar već i meru jednaku
napose napuniše, i svi piju veselo.
Ja za to korit poznanike ne smedoh,
te mirno trpljah, ko bajagi ne vidim,
i teško uzdisah ko krvnik materin.
A iz mog jada, čujem, niče svečanik
Atinjanima, i još traje običaj,
te vrču čini poštu narod Paladin.
(Kratka pausa)
A kada na brežuljak stigoh Arejev,
pa stadoh pred sud, jednu klupu uzeh ja,
a drugu najstarija od erinija.
Kad na me tužbu ču za krvcu majčinu
ko svedok Feb me spase, a za glasove
Palada nañe broj da jednak imaju,
pobedih, krvnog suda ja se izbavih.
A koje zadovoljne behu presudom,
kraj suda sebi svetište odabraše;
a Srde što se s presudom ne složiše
neprestano me neumorno gonjahu,
dok opet ne stadoh na Febov sveti prag
i pružih se pred hramom ništa ne jeduć
i tu se zakleh: život sebi skršiću
ne spase li me Febo što me uništi!
Sa zlatnog tronošca tad Febov ču se glas,
i on me amo posla, s neba pali kip
da uzmem i u atinski prenesem kraj.
Kad reče da će to nam biti spasenje,
pomozi! Jer kad sveti ugrabimo lik,
isceliću se i tad u Mikenu grad
dovešću te na galiji mnogovesloj.
I zato, dušo moja, sestro moja premila,
dom spasi očinski, a spasi i mene!
Sve moje i svi Pelopići propašće
s nebesa pali ako ne otmemo lik.
HOROVOĐA
Razgneviše se strašnim gnevom bogovi,
i lozu Tantalovu svakim jadom tru.
IFIGENIJA
Još pre no doñe, ja sam silno čeznula
u Arg da grem i tebe vidim, brate moj.
A želim ti što želiš, da te jada tvog
oslobodim i očinski da dignem dom,
bez gneva na krvnika svoga negdašnjeg.
Ta ruka moja neće krv ti proliti,
i spašću dom, al' kako ću od boginje
i kralja da se skrijem, toga me je strah,
kad prazno i bez kipa nañe postolje.
Zar ne bih poginula? Gde mi odbrana?
Al' sve ko jedan desi li se čin,
poneseš lik i mene lepom galijom
povezeš, smeli podvig lepo ispašće.
Od kipa ako odvojim se, ja ću mret,
a onda tvoj obezbeñen je povratak.
Ne ustežem se, ma i mreti morala,
da tebe spasem: umre l' muško u kući,
oplakuju ga svi, a žensko slab je stvor.
OREST
Ne želim da sam krvnik tvoj i materin,
bi dosta krvi njene. S tobom hteo bih
i živeti i u smrt s tobom krenuti.
A vodiću te, sam ne poginem li tu,
odavde kući, il' ću s tobom umreti.
A čuj što mislim: Artemida kad bi tom
protivila se, zar bi reko Loksija
kip njezin da poneseš u grad Paladin
i tvoje lice vidim? Kad u jedno sve
saberem, ja se našem nadam povratku.
IFIGENIJA
A kako bismo smrti mogli pobeći
i postići što želimo? Tu leži sva
teškoća za naš put, a volje imam ja.
OREST
A bismo l' kralju mogli život uzeti?
IFIGENIJA
Strahota! Gospodara svog da smakne gost!
OREST
Al' za spasenje naše treba pregnuti.
IFIGENIJA
To ne bih mogla, al' ti hvalim srčanost.
OREST
U hramu zar me ne bi gdegod sakrila?
IFIGENIJA
Da dočekamo noć i pobegnemo tad?
OREST
Ta lopov traži noć, a svetlost istinu.
IFIGENIJA
Al' straža je u hramu, ona ne drema.
OREST
Ah, pogibosmo! Kako da se spasemo?
IFEGENIJA (polagano)
Al' čini mi se da ja nov pronañoh put.
OREST
A kakav? Ded saopšti, i ja da ga znam!
IFIGENIJA
Ko izgovor ću uzet tvoje ludilo.
OREST
Da splete pletke ženski rod je sposoban.
IFIGENIJA
»Iz Arga stiže, majku ubi«, reći ću.
OREST
Zlo moje upotrebi, pomaže l' ti to!
IFIGENIJA
»Ne smem ga boginji prikazat«, reći ću.
OREST
Iz kojeg uzroka? Već nešto pogañam.
IFIGENIJA
»Što nije čist, a samo sveto žrtvujem«.
OREST
A šta će to pomoći kip da otmemo?
IFIGENIJA
»U morskoj hoću vodi da ga očistim«.
OREST
U hramu još je kip rad kojeg stigoh ja.
IFIGENIJA
I njega želim prati. Ti ga dodirnu.
OREST
A gde? Da l' tu gde talas plavi obalu?
IFIGENIJA
Gde počiva ti brod o užu lanenu.
OREST
A da l' ćeš ti il' neko drugi nosit kip?
IFIGENIJA
Ja. Samo ja ga smem da dirnem jedina.
OREST (pokazujući na Pilada)
A u tom poslu šta će biti s Piladom?
IFIGENIJA
»I njega kalja krv ko tebe«, reći ću.
OREST
Da l' sve to tajno il' sa znanjem kraljevim?
IFIGENIJA
Zadobiću ga. To se sakrit ne može.
OREST
Moj brod je spreman, vesla žude pučinu.
IFIGENIJA
Ti staraj se da drugo dobro ispadne!
OREST
Još jedno treba: (pokazujući na hor) ovih žena ćutanje.
Pristupi njima te ih lepim rečima
zadobi! Žena zna izazvat samilost.
A drugo sve će možda lepo ispasti.
IFIGENIJA (Horu)
O, drage žene, na vas pogled upravljam,
u vašoj stoji ruci ili uspeh moj
il' moja propast, zavičaj kad izgubim
i milog brata svog i sestru premilu.
Pre svega ovo srcu svome primite:
mi jesmo žene, jedna drugoj odane,
a zajedničke stvari znamo čuvati.
Sad ćutite i begstvo nam pomozite.
Kad vernost čuva, jezik stvar je najlepša.
Gledajte, troje dragih jedna čeka kob:
il' povratak u otadžbinu ili smrt.
(Horovođi)
A spasem li se, ja i tebe vratiću tvom zavičaju.
(Idući od jedne žene do druge)
Zaklinjem te desnicom
i tebe, tebe, tebe, lepim obrazom
i kolenima i najdražim u kući,
pa majkom, ocem, decom, rodi li ih ti.
Šta kažete mi? Koja od vas pristaje
il' koja — reci — neće? Ako nećete,
tad propadosmo i ja i moj jadni brat!
HOROVOðA
Ne boj se, draga gospo, spasavaj se ti!
O svemu tome što me moliš, — silni Div
nek svedok bude — neću ja ni pisnuti!
IFIGENIJA
Na rečima hvala vam i srećne budite!
(Orestu i Piladu)
Sad u hram ti pa i ti ući morate,
jer uskoro će ove zemlje doći kralj
da pita da l' su stranci žrtvovani već.
(Orest, i Pilad idu u Artemidin hram. Ifigenija, idući za njima, moli se Artemidi.)
DRUGA POJAVA
Ifigenija, Hor
IFIGENIJA
O, časna gospo što u luci aulidskoj
od krvničke me ruke spase očeve,
i sada spasi mene i njih! Inače
svet neće verovati reči Febovoj
zbog tebe! U Atinu poñi s nama sad
iz kraja barbarskog! Ne liči tebi tu
da prebivaš, kad za stan blažen imaš grad.
(I ona ode u hram.)
TREĆA POJAVA
DRUGA STAJAĆA PESMA
HOR
Prva strofa
Halkiono, sjajna ptico,
što kraj žala kamenita
neveselu pevaš pesmu!
Dobro uho razumeće
da svog muža večno plačeš.
I ja s tobom naricaću
ptica krila salomljenih.
Za helenskim čeznem trgom,
za Artemidom čeznem blagom,
što na bregu sedi Kintu,
a pod palmom bujna lista,
uz granatu lovoriku
i maslinu svetu plavu,
gde se Leta porodila,
na jezeru, gde talasi,
krugom kruže i gde Muze
slavi labud zvukogrli.
Prva antistrofa
Silne, grozne kaplje suza
niz obraze što leteste
kad su kule popadale,
a dušmanski brod me vuko
kad me koplje savladalo!
Za zlato me prodadoše,
u barbarsku doñoh zemlju,
i tu služim službenicu
one što lov gorom lovi,
ćerku Agamemnonovu,
i za žrtvu oltar spremam!
Večnog hvalim nesrećnika;
on u jadu neće klonut,
jer je s njime uzrastao,
na nesreću već navikao.
Al' kad srećni minu dani,
život ljudi teško snose.
Druga strofa
I tebe će brod argivski
tvojoj kući, gospo, vozit,
zasviraće frule glasne
što ih Pane voskom veza
i pratiće udar vesla,
a vrač Feb će uza svoju
sedmožičnu pevat liru
i uz pesmu vodiće te
u Atinu, varoš sjajnu.
A mene ćeš ostaviti
i otplovit veslom šumnim;
u vazduhu širiće se jedra
na konopcu uz kljun zategnutom,
a brod hitno odmicaće.
Druga antistrofa
Hipodromom da se sjajnim
kao žarko vinem sunce,
da ugledam kuću svoju,
da prestanem kriliti se,
i da stanem ponad krova,
pa u kolo uhvatim se
med momcima slavna roda,
pa da igram, nogom vezem,
a pred majkom s vrsnicama,
nadmećem se za milinu,
ko u bujnom kad sam sjaju
bogato se spremala za takmu,
šarenijem velom i viticom
lice svoje osenila!
(Pausa. Kralj Toant dolazi s pratnjom.)
Četvrti čin
[уреди]
PETA EPISODIJA
(ČETVRTI ČIN)
PRVA POJAVA
Toant, Hor
TOANT
A gde je ovom hramu gospa čuvarka,
ta Helenka? Je l' strance već posvetila?
U svetištu zar oganj već im liže trup?
(Izlazi: Ifigenija s kipom na rukama.)
DRUGA POJAVA
Toant, Ifigenija, Hor
HOROVOĐA
Evo je! Jasno, kralju, reći će ti sve.
TOANT (Ugleda Ifigeniju i čudi se što iznosi kip.)
Hej!
Šta, ćerko Agamemnonova, sveti kup
na rukama sa čvrstog nosiš postolja?
IFIGENIJA
U tremu, kralju, korak svoj zaustavi!
TOANT
U hramu šta se desi, Ifigenija?
IFIGENIJA
Strahota! Svetinje se moje tiče reč.
TOANT
Šta novo uze zborit? Kaži jasnije!
IFIGENIJA
Ta nisu čiste žrtve što ih poslaste.
TOANT
A otkud znaš to? Ili samo nagañaš?
IFIGENIJA
Kip sveti na svom okrenu se postolju.
TOANT
Sam sobom? Il' ga trešnja krenu zemljina?
IFIGENIJA
Sam sobom! Boginji se oči sklopiše.
TOANT
A šta je uzrok? Da li ljaga stranaca?
IFIGENIJA
Da, ništa drugo. Njihov čin je strahotan!
TOANT
Na žalu ubiše li koga barbara?
IFIGENIJA
Ne, od svog doma s krvnom ljagom doñoše.
TOANT
A s kakvom? Želim da me o tom izvestiš.
IFIGENIJA
Ah, majku mačem zajedno pogubiše!
TOANT
O, Apolone, to ni divljak ne bi smeo!
IFIGENIJA
Helada cela zato ih je prognala.
TOANT
I stoga kip iz hrama nosiš napolje?
IFIGENIJA
Na vazduh čist, od krvi da ga uklonim.
TOANT
A kako dozna za taj tuñinaca greh?
IFIGENIJA
Ispitah, kip kad okrenu se boginjin.
TOANT
Ko mudra Helenka sve lepo dokuči.
IFIGENIJA
I sladak mamac spustiše mi u srce.
TOANT
Iz Agra nose l' kakav glas ti prijatan?
IFIGENIJA
Da srećno živi Orest, brat moj jedini.
TOANT
Da, zbog te vesti da ih spaseš radosna.
IFIGENIJA
I otac moj da živi, srećan, napredan.
TOANT
A ti, dabome, verna osta boginji.
IFIGENIJA
Heladu celu mrzim, jer me odbaci.
TOANT
Šta treba s tim tuñincima da radimo?
IFIGENIJA
Da poštujemo svoj starinski običaj.
TOANT
Da l' za svoj poso spremi vodu i svoj mač?
IFIGENIJA
Pre želim svetim da ih pranjem očistim.
TOANT
Da l' vodom izvorskom il' morskim kapljama?
IFIGENIJA
Ta more svaki ljudski sapira ti greh.
TOANT
Tim svetija će biti žrtva boginji.
IFIGENIJA
I svoju dužnost bolje još izvršiću.
TOANT
Do hrama baš ne dopiru li talasi?
IFIGENIJA
Samoće treba, još i drugo svršiću!
TOANT
Postupi s voljom, tajne gledat ne volim!
IFIGENIJA
A moram i kip očistiti boginjin!
TOANT
Da, ako krvnikova ukalja ga krv.
IFIGENIJA
Inače nikad s postolja ga ne digoh!
TOANT
Pobožnost i opreznost tvoju poštujem.
IFIGENIJA
Čuj sad šta te molim!
TOANT
Tebi priliči da kažeš to!
IFIGENIJA
Veži strance u okove.
TOANT
Kuda bi ti pobegli?
IFIGENIJA
Vere nema u Helena.
TOANT (slugama)
Dajte, sluge, okove!
IFIGENIJA
A i strance nek izvedu ovamo!
TOANT (slugama)
Učinite!
IFIGENIJA
Glave sebi plaštem pokrijte!
TOANT
Od zraka sunčeva.
IFIGENIJA
Daj mi svojih pratilaca!
TOANT (namigne na neke sluge)
Ovi će te pratiti.
IFIGENIJA
U grad pošlji koga da im javi —
TOANT
Kakvu novu stvar?
IFIGENIJA
Svi da u svom budu domu!
TOANT
Da ubice ne sretnu?
IFIGENIJA
Takav susret ljude kuži.
TOANT (jednom sluzi)
Idi ti i javi to!
IFIGENIJA
Niko na oči da ne doñe!
TOANT
Baš grad ti na srcu,
i sa pravom svi će tebi diviti se grañani.
IFIGENIJA
I za prijatelje brigu brinem.
TOANT
Meni reče to.
IFIGENIJA
A ti čekaj tu pred hramom božjim —
TOANT
Šta da radim ja?
IFIGENIJA
Čisti kuću buktinjom.
TOANT
U čistu da se povratiš.
IFIGENIJA
A tuñinci kad iz hrama odu —
TOANT
Šta da radim tad?
IFIGENIJA
Lice onda ruhom pokrij!
TOANT
Da se ne oskrnavim?
IFIGENIJA
Budem li se onde zadržavala, —
TOANT
Kolik daješ rok?
IFIGENIJA
Ne čudi se!
TOANT
Mirno vrši službu svojoj boginji!
IFIGENIJA
Ovaj greh da sperem kako želim!
TOANT
I ja želim to!
(Kratka pausa. Iz hrama vode Oresta i Pilada u okovima; Toant se približio vratima i
glavu pokrio svojim plastom, a kad je povorka prošla pored njega, on uñe u hram da se
očisti)
TREĆA POJAVA
Ifigenija, Orest i Pilad sa svojim čuvarima, Posluga, Hor
IFIGENIJA
Strance eto vidim gde iz hrama veće izlaze,
ukras boginjin i janjad — čijom krvlju treba krv
da operem — i još plamen buktinja i drugo sve
što naredih ja da strance očistim i boginju.
S puta, grañani, uklonite se ovoj zarazi!
Čuvar hrama čija služba ruke traži prečiste,
il' na svadbu ide l' ko il' hodi žena s bremenom
bežite, uklonite se da se ko ne ukalja!
(Dok Ifigenija izgovara poslednje reči, povorka je već jedan deo pozornice prešla.
Ifigenija se najzad još jednom okrene hramu s ovom molitvom.)
Ćerko Diva, Lete, Devo, Gospo, krv li sperem svu,
prineseni li žrtvu gde već treba, dom ćeš imat' svet,
a mi srećni bićemo; o drugome ne govorim, —
al' ću reći bogovima sveznalim i boginji.
(Ode s Orestom i Piladom, s njihovim čuvarima i poslugom. Hor ostaje sam.)
ČETVRTA POJAVA
Hor
TREĆA STAJAĆA PESMA
HOR
Strofa
Divan sin je porod Letin;
u dolama ona plodnim
na Delu ga jednom rodi,
dete svoje zlatokoso,
u kitari umetnika;
njega s ćerkom lukoljubnom
s morske hridi ona diže
i, ostaviv rodno mesto,
ponese ga majci vrela,
i Parnasu slete na vrh
što se Bakhom ori ceo,
gde zmaj šaren, riñ i bakren,
silno zemlje čudovište,
pod lisnatom lovorikom
zemno čuva proročište.
Još ko dete, još ko dete,
na rukama miloj majci
skačuć, ti ga Febe, ubi,
svetom stiže proročištu,
na tronošcu sediš zlatnom,
na prestolu nevarljivome,
proročanstva svetu javljaš,
iz dubina svetilišta,
sused vrelu Kastaliji,
na središtu zemlje živiš.
Antistrofa
Al' kad Letin sin osvanu
i Temidu, ćerku Zemlje,
iz proročkog progna hrama,
Zemlja tada rodi snove,
noćne senke i utvare,
što u tamnim u pećinama
mnogim ljud'ma kada legnu
san boravit razgovetno
otkrivahu šta je bilo,
šta se zbiva, šta l' će biti.
Tada Febu ote Zemlja
čast proročku rasrdiv se
što Temidu on uvredi.
On na Olimp brzo krenu,
Divu presto rukom ovi,
da iz hrama ukloni mu
božji gnev i noćne glase.
Div se smeje što taj dečak
doñe zlatne žudeć časti.
A Div kimnu, kosom progna
noćne snove i ljudima
uze iz sna proricanje,
čast i službu vrati Febu
ljud'ma veru u reč božju
usred gužve što sja s trona.
(Pausa. Iz pratnje koja je otpratila Ifigeniju na morsku obalu dolazi glasnik.)
Peti čin
[уреди]
EKSODA
(PETI ČIN)
PRVA POJAVA
Glasnik, Hor
GLASNIK
Vi, hrama stražari, oltara čuvari,
gospodar zemlje Toant gde se nalazi?
Otvor'te jake dveri te iz hrama tog
vladara zemlje zovite mi napolje!
HOROVOĐA
A šta je, ako smem da zborim nezvano?
GLASNIK
Mladića strana oba ovčas odoše!
A sve to skova Agamemnonova kći;
iz zemlje s kipom sveštenim umakoše,
u krilu odnese ga laña helenska.
HOROVOĐA
Što reče ne može se verovati. Kralj
kog želiš videti, iz hrama ode već.
GLASNIK
A kud? On mora znati šta se dogodi.
HOROVOĐA
Ne znamo! Ali idi sad u potragu,
dok ne nañeš ga i to sve mu saopštiš!
GLASNIK
E baš se vidi! Ženskom rodu ne veruj!
U tome i vi imaćete učešća.
HOROVOĐA
Zar lud si? Šta će njima bekstvo stranaca?
Što brže možeš, hitaj dvoru kraljevskom!
GLASNIK
Pre neću dok mi neko jasno ne kaže
unutra je li ili nije vladar naš.
(Udara u vrata hrama.)
Hej, vi unutra, otvarajte brave sad
i rec'te kralju da sam tu pred vratima,
da javim celo breme novih nevolja!
(Toant izlazi iz hrama.)
DRUGA POJAVA
Toant, Glasnik, Hor
TOANT
Pred hramom boginje ko viče toliko,
u vrata bije, graja hram ispunjuje?
GLASNIK (pokazujući na hor)
Te varale me i od hrama gonile,
ko napolju si, a ti baš unutra bi.
TOANT
Dobitku nadaju l' se il' ga vrebaju?
GLASNIK
O njima posle zboriću, a sada čuj
najpreče što je. Moma što se starala
za žrtvenike ovde, Ifigenija,
sad pobeže sa strancima i ponese
kip sveti, a čišćenje beše obmana!
TOANT
Šta kažeš? Kakav zao uhvati je duh?
GLASNIK
Oresta htede spasti, sad se snebivaj.
TOANT
Šta? Onog što ga rodi Tindarova kći?
GLASNIK
Što svom oltaru posveti ga boginja?
TOANT
O, čuda! Kako bih to bolje nazvao?
GLASNIK
Nemoj se na to osvrtati, nego čuj!
Kad jasno vidiš sve i čuješ, razmisli
tuñince kakvom uhvatićeš potragom!
TOANT
Pa kazuj! Dobro reče. Nisu pobegli
daleko već, izmaći neće koplju mom.
GLASNIK
Kad ono moru stigosmo na igalo,
Orestov brod gde beše tajno osidran,
tad nama, što nas posla ti da pratimo
u okovima one strance, namignu
kći Agamemnonova da mi stanemo,
rad njene tajne žrtve i očišćenja.
A sama lance prihvati i pred sobom
tuñince pogna. To mi beše sumnjivo,
al' svidelo se, kralju, tvojim slugama.
A posle, da nas nečim samo zaseni,
zajaukne i udari u neznane
u basme, ko da ljagu spira krvavu.
Señasmo dugo, kad nam pade na pamet:
tuñinci bi se mogli osloboditi,
nju smaći, pa u bekstvo. Čutke señasmo,
jer strah nas beše obred gledat zabranjen.
Al' najzad samo jedna miso diže sve
da napred krenemo i pored zabrane.
(Kratka pausa)
I onde lañu primetimo helensku
sa veslima i razapetim jedrima,
momaka ti pedeset vesla drže već
na klupama; na igalu bez okova
pred krmom još mladići stoje slobodni.
Na krmi hitro vuku užad rukama,
a prvi drže štice; jedni vešaju
o grede sidro, drugi lestve spuštaju
do vode da se stranci mogu popeti.
A mi na poso smesta, podlu prevaru
kad opazismo, sveštenicu zgrabismo
i konopce, te lepoj krmi htedosmo
da korman silom otrgnemo s nasada.
I zagrajasmo: »Zašto tajno grabite
odavde sveti kip i sveštenicu tu?
Pa ko si, čij si, da je od nas odvlačiš?«
A on će: »Ja sam Orest, njezin brat, da znaš,
sin Agamemnonov, i svoju sestru ja,
iz kuće što je nesta, vodim sa sobom.«
Al' jednako smo sveštenicu držali
i silom hteli je dovući preda te.
Po licu jaki pljuštali su udarci,
jer mačeva ni oni ni mi nemasmo,
no jedni druge udarasmo šakama;
u jedan mah nas oba momka stadoše
po rebrima da biju i po jetrima,
i udovi nam klonuše, malaksaše.
I grdnim, strašnim išarani znacima,
uklonismo se na hum, jedni s ranama
na glavi, drugi s ranama na očima.
Na bregu stojeć gore boj opreznije
produžismo i kamenjem ih gañasmo.
Al' strelci s krme silnim pljuskom strelica
odbijahu nas i daleko potisnu.
Tad strašan talas brod im žalu pritera;
dok sestra strahuje da uñe u vodu,
na levo rame Orest sestru podigne
i zañe u more i stane na lestve
te srećno metne je na lepu palubu,
a s njome onaj kip što pade iz neba,
lik ćerke Divove. A isred lañe glas
ovakav ču se: »O, mornari helenski,
zaveslajte da pena more pokrije!
Sad imamo zbog čega morem nemilim
kroz Simplegade ovamo dojedrismo!«
A oni zakliktavši klikom radosnim
zaploviše, a laña dok im plovljaše
u luci odmicaše, tek na izlazu
sa talasima sudari se strahotnim,
jer silan vihor iznenada navali
i krmu lañi stane potiskivati.
Veslači svim se opirahu silama,
al' vali lañu natrag žalu potisnu.
Kći Agamemnonova tad se pomoli:
»O, ćerko Letina, iz zemlje barbarske
sad mene sveštenicu svoju izbavi
i prosti krañu moju! I ti, boginjo,
svog brata voliš, i razumej brata svog
da i ja volim.« Pesmom njenu molitvu
mornari poprate i golih pleća svi
po nareñenju vesla hitro prihvate.
Sve bliže, bliže brod se stenju primiče.
I jedan od nas hitro skoči u more,
a drugi stane na brod bacat konopce.
A mene odmah tebi amo pošalju
da javim, kralju, šta se onde dogodi.
Al' hajde, uzmi okove i konope!
Ne stiša li se val i more ne smiri,
spasenju ne mogu se stranci nadati.
Kralj mora, bog Posidon, misli jednako
na Troju, Pelopidima je dušmanin!
I sada, mislim, tebi će i tvojima
on sina Agamemnonova predati
i sestru njegovu što zaboravi greh
u Aulidi i boginju nam izdade.
HOROVOĐA
O, jadna Ifigenija, zaglavićeš
sa bratom kada kralj te opet uhvati!
TOANT
Ustajte listom ove zemlje grañani,
zauzdavajte konje, žalu skočite
i brzo uhvatite lañu helensku
što val je baci! S boginjinom pomoći
svetokradice opet mi ulovite!
Vi drugi brzo otisnite čunove,
na vodi da ih il' na kopnu konjima
stignemo i sa strme stene srušimo
il' tela nabijemo im na kočeve!
(Horu)
A od vas, jer ste za taj naum znale vi,
čim nañem vremena i budem dokolan,
račun potražiću. Sad časit nećemo,
jer žurimo se, hitan poso čeka nas.
(Nad hramom se pojavljuje Atena.)
TREĆA POJAVA
Boginja Atena, Toant, Glasnik, Hor
ATENA
Kud, kud si pohitao, kralju Toante,
u potragu? Sad reči čuj Atenine!
Ne kreći bojne redove u poteru!
Na Loksijinu reč je Orest ovamo
doplovio, da gnevu srda umakne
i svoju sestru kući u Arg povrati,
i otud u moj kraj ponese sveti kip.
To tebi kažem. Al' Orestu, što ga ti
na burnom moru namisli da pogubiš,
već meni za volju Posidon vozi brod
kad moru pleća umiri i utiša.
(Okrenuvši se moru)
Al' čuj, Oreste, što ti ja nareñujem,
jer, mada nisi ovde, čuješ božju reč:
Hajd', plovi s kipom i sa sestrom roñenom!
Kad bogom sazdanoj Atini doploviš,
na kraju leži sveto mesto atičko
u susedstvu baš blizu lomnog Karista;
moj narod njemu ime Hale nadenu.
Tu hram sagradi i unutra smesti kip,
po Tauridi ga zovi i po jadu svom,
što odjadi ga gnevom srda progonjen
po Heladi. A odsad svet Artemidu
ko Tauropolu poštovaće boginju.
Uvedi običaj: kad narod praznuje,
za iskup tvoje krvi neka pod mač vrat
muškarac stavi te ga krvlju poprska,
da pošta svetoj učini se boginji!
A ti na svetoj steni, Ifigenija,
ključarka bićeš boginji u Brauronu,
i tu ćeš, kada umreš, i grob imati,
za ukras lepe davaće ti haljine
što iza žena ostaju kad preminu
pri poroñaju.
(Toantu, pokazujući na njih)
I te, kažem, Helenke
nek odavde se rad poštenja pošalju.
Na bregu Arejevu ja te izbavih,
Oreste, reših raspru jednakim
glasova brojem. Odsad zakon važiće:
»Ko primi jednak broj glasova, taj je prost.«
Sad vodi sestru, sine Agamemnonov,
a ti mi Toante, od gneva prestani!
TOANT
Atena, gospo, ko god božji čuje glas,
a neće da ga sluša, pravo ne misli.
A ja se na Oresta, što mi pobeže
sa svetim kipom, ni na sestru ne srdim.
Zar dolikuje boj sa silnim bozima?
Sa boginjinim kipom u svoj zavičaj
nek putuju i sveti srećno smeste kip.
(Pokazujući na hor)
I ove žene ja ću srećnoj Heladi
povratiti, jer ti mi tako naredi.
I spuštam koplje već na strance dignuto
i vesla, slušajući tebe, boginjo!
ATENA
E tako!
To usud zahteva, gospodar sviju nas.
Podun'te vetri, u Atinu nosite
Agamemnonova sina, a ja zajedno
s njim putujem i sestrin sveti čuvam kip!
(Atena ode. Toant s pratnjom odlazi.)
HOR (Prema moru, gde ugledaju brod)
Sad srećno mi na put hitajte kući,
i veoma se svojoj radujte sreći!
Al' boginjo, sveta u besmrtnih svuda
i smrtnih, Atena, Palado naša,
izvršit spremne smo naredbu tvoju;
jer vanredno radosne, nenadne vesti
do ušiju mojih stigoše danas.
O, sveta i presveta boginjo Niko,
pod okrilje svoje uzmi moj život,
i svagda me vencem novim ovenčaj!