Ифигенија на Тауриди
Ифигенија на Тауриди
- Ἰφιγένεια ἐν Ταύροις -
Написао: Еурипид
Превео: Коломан Рац
|
ЛИЦА:
|
САДРЖАЈ: |
Први чин[уреди]
ПРОЛОГ
(ПРВИ ЧИН)
Артемидин храм на Тауриди
ПРВА ПОЈАВА
Ифигенија
ИФИГЕНИЈА (пред храмом)
Танталов Пелоп хитрим стиже колима
у Пису и кћер доби Еномајеву.
Од ње је Атреј, а од овог Менелај
и Агамемнон, а од овог постах ја,
кћи ћерке Тиндарове, Ифигенија.
А поред вира, што их Еурип немиран
због честог врти ветра и црн витла вал,
рад Хелене ме закла отац — мисли свет —
Артемиди у славној луци аулидској.
Морнарицу од тисућ' лаñа хеленских
на позив скупи онда Агамемнон цар
и хтеде да Ахајци венац стеку леп
кад узму Илиј град и сперу срамоту
са Хеленине отмице, Менелају
на угод. А кад ветра не би ниоткуд,
он реши да се жртве лати, Калхант врач
тад рече: »Воñо војске ове хеленске,
Агамемноне, с копна нећеш бродом кренути,
док кћерку Ифигенију не закољеш
Артемиди, јер најлепши у лету плод,
кћер што је Клитеместра роди у кући,
светлоносној си обећао богињи, —
дар за ме најлепши — те сада жртвуј њу!«
Одисеј од мајке ме варком одмами
са Ахилејем тобож да ме венчају.
А несрећница када стигох Аулиди,
на олтар кад ме дигли и већ тргли нож,
Артемида ме оте, за ме кошуту
ко жртву даде па ме у град Таура
кроз блистав етер посла, овде настани.
Ту барбарима Тоант влада барбарин
што трчи ногом као птица крилима,
те због брзине ногу доби име то.
За свештеницу он ме овде постави;
по обичају који воли богиња
ту славе славу, лепу тек по имену,
ал' друго ћу прећутат, страх ме богиње.
По обичају старом градском жртвујем
Хелена сваког штоно амо залута.
Освештам жртву ја, а други жртву ту
у богињину храму овде закољу.
А санак што га прошла ноћ ми донесе
сад етру, ако ми је лек то, открићу.
А усних да сам овај оставила крај,
у Агру живим, меñу девојкама спим,
а кора земљи трешњом сва се потресе.
I бежах, кад изиñох, венац угледах
на зиду где се љуља; сав се сруши кров
и озго с греда он се на тле стровали.
Још један само — усни ми се — оста стуб
од куће оца мог, а плаве косе бич
са врха паде, и стуб људски доби глас.
А ја га, мислећ на свој занат крвнички,
пошкропих светом водом, плаках једнако,
јер смрт га чека. Сан овако толкујем:
Орест је умро, њега баш пошкропих ја.
Ти стубови су мушка деца, синови,
и свако умре кога моја шкропи кап.
На сроднике не могу сан протегнути,
јер Строфије, кад гинух, сина немаше.
А сад ћу своме брату жртву излити,
далека далеком — јер могу само то —
са Хеленкама оним што их даде краљ
да дворбу мени дворе. Али зашто још
не долазе ми амо? У храм богиње
ја одлазим, у свој се овде враћам стан.
(Оде. Од мора долазе Орест и Пилад.)
ДРУГА ПОЈАВА
Орест, Пилад
ОРЕСТ (Пиладу)
Осмотри, пази, није ли на путу ко?
ПИЛАД
Осматрам, гледам, свуд се оком осврћем.
ОРЕСТ
Шта мислиш, Пиладе, је л' храм то богињин
из Арга, куда поñосмо на галији?
ПИЛАД
Ја мислим, Оресте, а и ти мисли то!
ОРЕСТ
I олтар с којег тече крвца хеленска?
ПИЛАД
Од крви сва црвени му се ивица.
ОРЕСТ
Видиш ли где под самом стрехом виси плен?
ПИЛАД
То првине су с погубљених странаца.
ОРЕСТ
Ал' оком кружећ добро треба пазити.
О, Фебе, куд ме опет смами у мрежу
реч твоја откуд оца свога осветих крв
и убих мајку? Срде ме, кад побегох
из отаџбине, гоњаху непрестано.
Свуд светом лутах докле теби не стигох
да питам кад ће једном нестат беснило
што витла мноме и све моје страдање
што препатих тумарајућ по Хелади.
Ти рече да у земљу идем Тауриду,
где стоји олтар сестре ти Артемиде,
њен кип да отмем, који, како каже свет,
с небеса овде спусти се, у овај храм.
А кад га отмем, варком или случајем,
и претурим опасност, да га изручим
Атињанима. Више ништа не откри.
Кад свршим, муке моје, рече, престаће.
Реч твоја нагна ме и доñох овамо
у непознату, дивљу земљу. Пиладе,
сад питам тебе — ти си мој у муци друг —
на какав посо сад? Високи зидови
свуд наоколо. Хоћемо л' се лествама
попети? Би ли остао непримећен?
А тешко је отворит браву тучану,
не познајеш је. Ако ли нас ухвате
где врата отварамо, ући кушамо,
заглавићемо. Али пре но умремо,
хајдемо броду што нас амо довезе.
ПИЛАД
Бежања нема, нисмо на то навикли,
а треба божје поштовати пророштво.
Од храма склонимо се куд и сакријмо
у спиљама што вал их црни оплаче,
далеко од лаñе, да чун ко не спази
и краљу јави те нас одмах ухвате.
Тек мрачна ноћ кад лице своје покаже,
тад прегнимо и варки латимо се свих,
из храма да ми тесан кип изнесемо.
Осмотри може ли се измед триглифа
провући где, јер прегалац се напора
не боји, страшљивац је свугде ништаван.
ОРЕСТ
Зар веслом толик пут превалисмо
у завичај са мете да се вратимо?
Ти добро рече, треба слушат. Поñимо
да склонимо се негде, да нас не спазе!
Та кривац за то никад неће бити бог,
не испуни л' се пророчанство. Прегнимо!
Младићу напор не сме бити изговор.
(Оду према игалу. Долази хор.)
ТРЕЋА ПОЈАВА
УЛАЗНА ПЕСМА
ХОР
Муком сада умукните,
ви станари Црног мора,
двеју стена што се бију!
Ћерко Лете,
горска ловко!
Твоме двору, стубу, храму
и твом златном крочим венцу
светом ногом девојачком
свету служећ кључарицу.
Ја Хеладу лепих коња,
куле, зиде и Европу
са баштама пуним воћа
и очинску пустих кућу.
(Излази Ифигенија из храма.)
Ту сам. Шта је? Шта те мучи?
Шта ме пред храм позва, позва,
ћерко цара, штоно Троји
под бедеме славно стиже, —
тисућ лаñа, силна војска
с Атридима доñе славним.
ИФИГЕНИЈА
Авај, моје службенице,
какав плач ме мучи сузан,
вапај песме жалостивне
и без мере тужбалица!
Ах, жалости моје љуте,
што ме снаñе због невоље
где свог брата мртва жалим, —
у сну такву видех слику,
штоно с ноћним мину мраком.
Ја пропадох, ја пропадох!
Очинскога нема дома!
Авај, род ми оде цео!
О, аргивски јади тешки!
Леле, леле, судбо горка,
јединог ми оте брата,
и посла га у двор Хадов!
За душу му лицу жртву,
земљи кору пошкропићу,
лицу млеко горских крава
и Бакхова пића капи
и још муку риñих пчела, —
та се жртва мртвим лије.
(Једној службеници)
Дај ми кондир, чисто злато!
За Хад жртву сад ми пружи!
(Лијући жртву)
Агамемнонов цвете под земљом,
ко мртву ти шаљем ово,
прими! Гроб ти нећу китит
плавом косом, кропит сузом;
далеко се ја преселих
од твог и свог завичаја, —
онде мисле: заклана сам.
ХОР
Отпевајућ теби, госпо,
песму гласом барбарскијем
у невољи азијску ћу
запевати јадиковку
што мртвима без пеана
Хад је својим пева гласом.
Ах, у дому Атрејеву
сјајност жезла угаси се!
Авај куће рода твога!
У богатом они Аргу
нису више владаоци;
јад за јадом наваљује,
откад Сунце, штоно небом
са крилатим кружи коњ'ма,
одмах натраг кола врну,
оком светим окрену се!
Још и друга груну жалост,
златно јагње изазва је,
крв за крвљу, јад за јадом.
Отад казна ходи кућом
старих палих Танталида,
нежељкован демон брзо
наваљује на те.
ИФИГЕНИЈА
Од почетка зле сам среће
још од свадбе материне
и од оне кобне ноћи
кад су Мере код роñења
неплодну му спреле младост.
Мене, први цвет у браку,
несрећница кћи Ледина, —
сви Хелени просили је —
за срамотну смрт од оца
ко жалосну жртву роди,
за нож страшан отхрани ме.
Као свети завет мене
на колима повезоше
на жал пешчан Аулиди
ко невесту, авај, бедну
Нерејкину сину, авај.
Гошћа мора немилога
у дивљачном живим крају
а без мужа, деце, куће, својте.
Херу песмом ја не славим,
ни уз ткање ни уз песму
чунком не ткам више слику
ни Паладе ни Титана,
но крвав јад ја странцима
и крв спремам на олтару;
љуто плачу и уздишу,
грозне сузе просипају,
ал' их сада заборавих, —
плачем брата што у Аргу
премину ми. Кад се растах,
још нежан цвет и напршче
на рукама и грудима
беше Орест, краљ у Аргу.
(Долази пастир путем којим су дошли Орест и Пилад.)
Други чин[уреди]
ПРВА ЕПИСОДИЈА
(ДРУГИ ЧИН)
ПРВА ПОЈАВА
Ифигенија, Говедар, Хор
ХОРОВОЂА
Говедар ено с морске хита обале,
он жели да ти новост неку саопшти.
ГОВЕДАР
Агамемнона ћерко и Клитеместре,
чуј вести нове што их сада доносим!
ИФИГЕНИЈА
А шта је што ме сад у послу прекида?
ГОВЕДАР
У земљи два младића баш допловише,
измакоше се мрким Сиплегадама:
за клање мила жртва биће богињи
Артемиди. Донеси јечам за жртву
и свету воду одмах за њих припремај!
ИФИГЕНИЈА
А откле су? I какаво рухо имају?
ГОВЕДАР
Хелени су, а више не знам него то.
ИФИГЕНИЈА
Зар ниси странцима за име дознао?
ГОВЕДАР
Пиладе! Звао један оног другога.
ИФИГЕН1ЈА
А како други зваше првог, друга свог?
ГОВЕДАР
То нико не зна. Име њему не чусмо.
ИФИГЕНИЈА
Где видесте их, сретосте, уловисте?
ГОВЕДАР
То онде би где море о брег удара.
ИФИГЕНИЈА
Шта говедари траже ту на обали?
ГОВЕДАР
Ми мору поñосмо да стоку перемо.
ИФИГЕНИЈА
Поврати ми се, — где их оно склептасте,
на који начин? То сам рада сазнати.
Та одавно је већ што нашој богињи
олтара не пошкропи крвца хеленска.
ГОВЕДАР
Кад мору што кроз Симплегаде продире
са шумских паша стоку своју гонисмо,
ту беше пролом, вал га створи ударом,
хрид шупља, куд се склања ловац пурпура.
Од нас пастира један онде примети
младића два и одмах натраг похита
обазриво на прстима корачајућ
и рекне: »Не видите л'? Неки богови
ту седе.« Један од нас, човек побожан,
кад чује, диже руке, стаде молити:
»О, сине Леукотејин, лаñа заштито,
господе Палемоне, буди милостив,
ил' ви то, Диоскури, сели на жал ту,
ил' деца Нереја, што племенити хор,
педесет нимфа нереида, изроди!«
А други, дрзак лудак, стане молитви
подсмевати се: »Страдаоци седоше
у пролом, страхују од нашег закона,
јер дознаше туñинце да ми кољемо«.
Многима од нас реч се свиде његова
да ухватимо жртву милу богињи.
Ал' један од њих изиñе из пећине
и стаде, почне главом трести махнито,
па застења и руке диже дршћући,
у беснилу ко ловац стане викати:
»Да л' примети је, Пиладе? Зар не видиш?
аждају хадску што ме жели убити
и режи на ме с гујама страховитим?
Огњем јој коса букти, крвца капље с ње,
и крилом весла, мајку моју доноси
у наручју, — да главу разбије ми њом.
Ах, убиће ме! Куда ћу?« Ал' авети
ни трага нигде не би, — меку телади
и лавеж паса сматраше за гласове
и рику којом срде траже одмазду.
А ми се, ко у страху смртном, збијемо
и ћутећ седили смо, а он тргне мач
и меñу теоце затрчи се ко лав
па гвожñем стане бости ребра, слабине;
он мисли: брани се од срда богиња,
и море пеном обоји се крвавом.
Тад свако, како виде стада страдање
и пропадање, оружја се прихвати,
у шкољку дуне, да позове суседе;
та мњасмо ми пастири да смо слабачки
за бој са странцима, са јаким момцима.
За кратко време цела чета освану.
А падне странац кад га мину лудило,
низ браду пена капаше. Чим видесмо
у добар час да пада, свако навали,
па гаñај, ударај! А странац, његов друг,
заштићује га, пену с уста уклања
и плаштем, лепо тканим, тело покрива,
те помном пажњом сваки удар одбија;
свом драгом другу сваком дворбом помаже.
I странац доñе себи, скочи, устане;
душмански талас виде где се ваља на њ
и погибију где се њима примиче,
па јаукне, а ми ти бацај камење
и гаñај, — са свих страна јуриш чињасмо.
Тад чусмо страшан поклик његов: »Пиладе,
сад морамо да гинемо, ал' јуначки
да изгинемо! За мном свој потегни мач!«
Кад видесмо где њихни блеште мачеви,
ми бежат станемо у шумске увале.
Кад неко побегне, већ други навале,
а кад и ове потисну, тад онај свак
што повлачи се опет баца камење.
Чудновато: од оних руку премногих
ниједна не погоди жртву богиње.
Најзад их савладамо, ал' не јунаштвом,
но оба опколимо па им камењем
из руку избијемо мач, те колено
од напора ми на тле клоне. Краљу тад
одведемо их. Он их теби отправи
за жртву да их покропиш и посветиш.
Пожели, момо такве странце за жртву,
и такве странце будеш ли убијала,
Хелада платиће што твоју хтеде крв,
испаштаће за оно клање аулидско.
ХОРОВОЂА
Ти чудо изрече нам, био то ма ко
из Хеладе што стиже морем немилим.
ИФИГЕНИЈА
Па добро! Ти доведи странце овамо!
А што је посо наш, учинићемо ми.
(Говедар оде.)
ДРУГА ПОЈАВА
Ифигенија, Хор
ИФИГЕНИЈА
О, јадно срце, благо беше иначе
и милостиво свагда према странцима,
за своје племе ти си сузу ронило,
кад који Хелен у руке ти допадне.
А сада, ноћашњим узнемирена сном,
јер Орест, мислим, сунце веће не гледа,
ма ко ми дошо, сваком бићу свирепа.
(Хору)
Доживех драге, ова реч је истина;
»Та оном што је срећан никад несрећник,
јер сам је худе среће, неће бити склон«.
Ал' још од Дива ветар досад не стиже,
ни лаñа, што би злу коб моју — Хелену
кроз Симплегадске хриди амо донела,
и Менелаја с њоме, да им ја се осветим
и ову да им дам за ону Аулиду,
ко теле кад ме силом клаху Данајци,
а беше свештеник мој отац роñени.
Ах! Никад нећу тај заборавити јад,
колико пута браду оцу погладили
и колена колико пут му загрлих
овако зборећ: »Оче, данак свадбени
баш ти ми ружан спреми, мени мајка сад,
док ти ме кољеш, с Аргивкама изводи
сватовац, сав нам двор се разлеже
од свирала, а ти ме, ево, убијаш!«
Ахилеј Хад ми беше, не син Пелејев,
обречен за младожењу, а колима
на крваву ме свадбу варком довезе!«
На лицу танку имала сам копрену,
и брата свог не подигох из колевке
што сад ми погибе, нит' сестри, од стида
целивах уста, — мишљах у двор Пелејев
да одлазим; одгодих многе пољупце
за други пут кад будем Арг походила.
Оресте јадни! Какав ли ти очев сјај
и какву ти лепоту горка оте смрт!
Ал' богињину меру ја одбацујем
кад од свог жртвеника гони човека
што неког уби или дирну родиљу
ил' покојника, јер је нечист, каже за њ,
а сама људским радује се жртвама!
Та не би Лета, Диву љубав, родила
незнање такво! Ја не могу мислити
да Тантал боговима гозбу приреди,
и они сина његова да једоше.
А народ овде, јер сам људе жртвује,
ту злоћу канда преноси на богињу;
та мислим, бог ниједан није зликовац.
(Повуче се у позадину, очекујући долазак заробљеника.)
ТРЕЋА ПОЈАВА
Хор
ПРВА СТАЈАЋА ПЕСМА
ХОР
Прва строфа
Модра, модра уска врата морска
куд из Арга бесом гнана Ија
стиже овом валу немиломе,
у азијске ове стране
из Европе дотумара!
Ко су? Воду лепу, шаша пуну,
зар Еуроту оставише?
Ил' Диркину свету воду,
па су стигли, дивљем крају стигли,
где Дивовој ћерци жртвенике
и стубове око храма
крвца људска кропи.
Прва антистрофа
Чамовим ли веслом преко мора
допловише, пљуском на две стране,
лаñом што је ветар једром гони?
Зар за благо надмећу се
и дом жуде да напуне?
Мила нада, људском роду затор,
не може се заситити;
да довезу тешка блага,
свуд се морем они лудо скићу
и по страним градовима!
На богатство ко не мисли,
оно ће му само доћи.
Друга строфа
Како само измед хриди,
како само Финејевим
бесаним су прошли жалом
дуж обале брзо пловећ
бурним морем Амфитрите,
где педесет девојака,
љупки буљук нереида,
игра коло певајући?
А у једра ветар дува,
на галији корман ради,
све га гласна стоји шкрипа;
ил' је Јужњак дахом гони
или Зефир, ветар благи,
у крејеве пуне птица,
белом жалу где Ахилеј
у трчању прослави се,
на немилом оном мору.
Друга антистрофа
Да Хелена, кћи Ледина,
по жељама госпе моје,
којом срећом амо доñе
из Илија, да јој косу
росе капље крви њене,
сама госпа врат јој коље,
и да тако она гине,
за грех онај казну трпи!
Најслаñа би вест нам била
из хеленске да сад земље
какав бродар стигне амо,
па од јадног да ме ропства
и невоље ове спасе!
У сну дому да се винем
моме дому родитељском,
слатке песме науживам,
те радости срећних људи.
(Пауса. Хоровоñа примећује поворку људи.)
ХОРОВОЂА
Ал' двојице ено везаних руку
где заједно иду, — то је сад нова
за богињу жртва. Ћутите, драге!
Хелени већ два до првине ходе
и заједно овом долазе храму!
А није нам, дакле, извештај лажан
говедар донео онај.
(Наоружани Таури доведе везане Ореста и Пилада.)
О, богињо, с твојом ако је вољом
што даје ти народ, прихвати жртве,
јер обичај такав овде ти влада,
а хеленски свет се не слаже с њиме!
(Ифигенија стаје пред поворку.)
Трећи чин[уреди]
ДРУГА ЕПИСОДИЈА
(ТРЕЋИ ЧИН)
ПРВА ПОЈАВА
Ифигенија, Орест, Пилад, Хор
ИФИГЕНИЈА
Па добро!
Да извршим што тражи служба богињи,
сад прво то.
(Слугама)
Одреш'те руке странцима,
јер жртва богу не сме бити везана!
(Везанима ослобоñавају руке.)
Па у храм идите па све приредите
што послу треба и што тражи обичај!
(Слуге оду. После кратке паусе Ифигенија се обраћа Оресту и Пиладу.)
Ах!
А ко је мајка ваша, ко ли отац ваш,
ко сестра ваша, ако вам се родила?
Вас, два младића, она сад изгубиће,
без браће остаће. Ко зна то што га све
у свету чека. Све што бози одреде
у мраку пузи, а зла нико не види.
(Кратка пауса.)
Па откуд стигосте нам, јадни странци ви?
До наше земље дугим путем пловисте,
а доле, изван дома, дуго бићете!
ОРЕСТ
(приступајући ближе)
Шта јадикујеш? Јадом немој потоњим
жалостити се, жено, била ти ма ко!
Мудрацем оног не сматрам ко мора мрет
а плачем жели смртни страх да савлада,
ни ко ти нариче, кад Хад је близу већ,
без наде у спасење; тај две несреће
од јадне гради, смеху он се излаже
а опет мре. Судбину треба примити,
а ти нас не жали! Та обичаје те
и жртве знамо ми и познајемо већ.
ИФИГЕНИЈА
А кога Пилад зову од вас двојице?
Од свега то сад најпре желим дознати.
ОРЕСТ
(показујући на Пилада.)
Тај, ако желиш познати га с радошћу.
ИФИГЕНИЈА
(Посматрајући га)
А којем хеленскоме граду припадаш?
ОРЕСТ
А шта ти, жено, користи да дознаш то?
ИФИГЕНИЈА
Ко браћу да л' вас једна мајка родила?
ОРЕСТ
По мајци нисмо, браћа смо по љубави.
ИФИГЕНИЈА
А какво име отац теби наñену?
ОРЕСТ
Ко познаје ме звао би ме Несрећник.
ИФИГЕНИЈА
То не питам, то судбини остави.
ОРЕСТ
Ко мре без имена, тај мре непоруган.
ИФИГЕНИЈА
А зашто ћутиш? Ил' си тако поносан?
ОРЕСТ
Мој живот жртвоваћеш, али име не!
ИФИГЕНИЈА
Ни постојбину своју нећеш казати?
ОРЕСТ
Користи нема. Опет морам умрети.
ИФИГЕНИЈА
А шта ти смета да ту љубав учиниш?
ОРЕСТ
Арг славни, поносим се, мој је завичај.
ИФИГЕНИЈА
Зар ту се, богова ти, роди, странче ти?
ОРЕСТ
Да, из Микене, града срећног некада.
ИФИГЕНИЈА
Бегунац да л' си? Ил' те отуд прогнаше?
ОРЕСТ
Ја бежим с вољом, али опет нерадо.
ИФИГЕНИЈА
Што желим чути да ли ћеш ми казати?
ОРЕСТ
Ал' то се слабо тиче моје несреће.
ИФИГЕНИЈА
Из Арга баш по жељи ти ми освану.
ОРЕСТ
Не себи, да ли теби, сама види то!
ИФИГЕНИЈА
За Троју знаш, о њози свуд се говори.
ОРЕСТ
Да никад за њу, чак ни у сну, не чух ја!
ИФИГЕНИЈА
Ње нестаде, од копља, кажу, пропаде.
ОРЕСТ
Да тако беше, праву чусте истину.
ИФИГЕНИЈА
А да л' се врати с Менелајем Хелена?
ОРЕСТ
Да, на зло стиже од мог рода једноме.
ИФИГЕНИЈА
А где је? Од ње и ја много пропатих.
ОРЕСТ
У Спарти сада с мужем првим пребива.
ИФИГЕНИЈА
Хелада сва је проклиње, не само ја.
ОРЕСТ
I мене њена упропасти прељуба.
ИФИГЕНИЈА
Ахејци вратише л' се, како тече глас?
ОРЕСТ
За све ме само једним питаш питањем.
ИФИГЕНИЈА
Још то бих пре но умреш радо сазнала.
ОРЕСТ
Па питај кад то желиш! Рећи ћу ти ја.
ИФИГЕНИЈА
Из Троје и врач Калхант врати ли се већ?
ОРЕСТ
Не, паде, по Микени та се шири вест.
ИФИГЕНИЈА
О, госпо, право! Шта Лаертов ради син?
ОРЕСТ
Још не врати се кући, ал' је, веле, жив.
ИФИГЕНИЈА (горко)
Да умре, никада не дошо дому свом!
ОРЕСТ
Не проклињи га! Сви га јади бију већ!
ИФИГЕНИЈА
Ал живи л' син још нереиди Тетиди?
ОРЕСТ
Не живи. У Аулиди се залуд верио.
ИФИГЕНИЈА
I само привидно што сваки сведок зна.
ОРЕСТ
А ко си ти? Све ти познато у Хелади?
ИФИГЕНИЈА
Оданде сам, — ал' већ ко дете страдах ја.
ОРЕСТ
За онамошње с правом питаш прилике.
ИФИГЕНИЈА
А шта је с воñом, кога срећним сматра свет?
ОРЕСТ
Ко би то? Кога знам, не беше срећан тај.
ИФИГЕНИЈА
Атрејев син би, Агамемнон, неки цар.
ОРЕСТ
То не знам, за ту ствар ме, жено, не питај!
ИФИГЕНИЈА
Не, богова ти, кажи, па ме обрадуј!
ОРЕСТ
Он страда јадан, и још неког погуби.
ИФИГЕНИЈА
Он страда? Како зби се то? О, јадна ја!
ОРЕСТ
Што уздахну? Да л' сродник теби беше он?
ИФИГЕНИЈА
Ја уздишем за старом срећом његовом.
ОРЕСТ
Од жене своје страшном смрћу погибе.
ИФИГЕНИЈА
Јадници, и ко уби и ко погину!
ОРЕСТ
Та престани и немој више питати!
ИФИГЕНИЈА
Још ово, несрећнику живи л' жена још?
ОРЕСТ
Не живи. Њен син погуби је роñени!
ИФИГЕНИЈА
О, траже истражени! Зашто створи то?
ОРЕСТ
Свом оцу мртвом хтеде крв да освети.
ИФИГЕНИЈА
Авај!
(После кратке паусе)
Зло дело он ти сврши, али праведно.
ОРЕСТ
Ал' било право, богови не праштају.
ИФИГЕНИЈА
Још које дете оста л' Агамемнону?
ОРЕСТ
Да, једна ћерка остаде му — Електра.
ИФИГЕНИЈА
А тече л' какав глас о ћерци закланој?
ОРЕСТ
Не, осим да је мртва, светлост не гледа.
ИФИГЕНИЈА
Ах, јадна она и њен отац зликовац!
ОРЕСТ
Због жене прељубнице она погибе.
ИФИГЕНИЈА
А живи л' покојников син у Аргу још?
ОРЕСТ
Не живи јадан нигде, ал' је опет свуд.
ИФИГЕНИЈА
О, боже, лажни сне! Ти само пена би.
ОРЕСТ
Ни бози што их човек зове мудрима
лажови нису мањи но сни крилати.
У свима земним стварима и небеским
свуд неред влада. Само један има бол:
кад неко мудар врачев савет послуша
те гине. Тај то зна ко сам то искуси!
ХОРОВОЂА
Авај, авај!
А шта је с нама, нашим родитељима?
Да л' живе ил' не живе? Ко ће рећи то?
ИФИГЕНИЈА
(Преда се размишљању па се обраћа сужњима.)
Ал' чујте! Баш ми нешто паде на памет,
и мени ко и вама биће корисно.
А успех највише се онда тек појављује
кад свима једна иста ствар се допадне.
(Оресту)
Па би ли, спасем ли те, хтео кренути
у Арг да нешто јавим мојим драгима
и лист понесеш сужањ што га написа?
Он сажали се на ме, знајућ да му крв
не чини моја воља, него обичај,
јер такво право наша воли богиња.
Та досад ја ти никог немадох у Арг
да иде и да, спасен, моме некоме
понесе извештај и преда у руке.
А ти — јер чини ми се да си племенит
и знаш Микену и све што их и ја знам —
сад читав поñи: ја ти живот поклањам
ко поклон леп за твоју лаку услугу!
(Показује на Пилада)
А само тај, јер овај тако тражи град,
без тебе нека жртва буде богињи.
ОРЕСТ
Све лепо, жено, рече осим једнога:
што овог за ме кољеш тежак ми је бол.
Јер ја сам бродар чија лаñа вози јад,
а он због мојих мука са мном путује,
и није право смрћу друга свог да ја
признање стечем, сам се од зла избавим.
Овако нека буде: њему предај лист,
по твојој жељи у Арг однеће га он.
А сад ко хоће нека мене убија!
Срамота је кад друга у јад баци друг,
да себе спасе. А мој то је пријатељ,
те желим ја да будем жртва, а не он.
ИФИГЕНИЈА
О, срце верно, сине лозе честите
и прави друже друговима својима,
од браће нек му такав буде онај брат
што оста! Ни ја, странци, нисам без брата,
ал' очи моје не могу га гледати.
А ти кад желиш тако, овог послаћу
да писмо тамо носи, а ти мрећеш ту;
човека овог силном волиш љубављу!
ОРЕСТ
А ко ће жртвоват ме, страшан свршит чин?
ИФИГЕНИЈА
Ја. Богиња ми тај задатак наметну.
ОРЕСТ
Баш јадан и без благослова, девојко!
ИФИГЕНИЈА
Приморава ме нужност, морам слушати.
ОРЕСТ
Ти, жена, сама зар мушкарце убијаш?
ИФИГЕНИЈА
Не! Само водом косу твоју шкропићу.
ОРЕСТ
А ко ће клати, ако смем то дознати?
ИФИГЕНИЈА
У храму ту су који посо врше тај.
ОРЕСТ
А какав примиче ме гроб кад издахнем?
ИФИГЕНИЈА
Унутра свети плам и мрачна пећина.
ОРЕСТ
Авај!
А како би ме сестра тек сахранила!
ИФИГЕНИЈА
Жеље ли пусте, јадан, био ти ма ко!
Далеко живи она од те обале.
Ал' ипак, јер си родом баш Аргивљанин,
колико могу, и ја учинићу ти све.
Та многи накит у гроб твој положићу
и жутим уљем теби оквасићу прах
и цветни сок на твоје лићу спалиште
у гори што га риñа скупи пчелица.
Сад идем да из богињина светишта
донесем лист. Ал' се на ме немој срдити!
(Отвори врата и говори слугама који се налазе у храму.)
Ви, слуге, чувајте их, — ал' без конопа!
(Слуге излазе и опколе сужње.)
А неком своме кога волим највише
у Арг ћу послат можда ненадану вест.
Мој лист му праву радост носи: живе још
за које мисли да су већ преминули.
(Оде у храм.)
ДРУГА ПОЈАВА
Хор, Орест, Пилад
ТУЖАЉКА МЕСТО СТАЈАЋЕ ПЕСМЕ
ХОР (Оресту)
Прва строфа
Ја те жалим, света вода
главу твоју оросиће
и крвца је пошкропиће.
ОРЕСТ
Не јадикујте! Радујте се, девојке!
ХОР (Пиладу)
Прва антистрофа
Тебе славим, млад јуначе,
баш ти шева запевала,
вратићеш се дому своме.
ПИЛАД
Ал' драгим није драго кад им драги мру!
ХОР (Пиладу)
Друга строфа
Јадно ли се враћаш, авај!
Друга антистрофа
(Оресту)
А ти, леле, мрети мораш?
Завршна строфа
А ко од вас више страда?
Сумња срце надвоје ми цепа,
најпре тебе ил' да тебе жалим?
(Кратка пауза. Орест прилази Пиладу.)
ТРЕЋА ЕПИСОДИЈА
ПРВА ПОЈАВА
Орест, Пилад
ОРЕСТ
Да л' мислиш, Пиладе, што и ја, бога ти?
ПИЛАД
Ја не знам, не разумем твоје питање.
ОРЕСТ
А ко је млада мома? Како хеленски
за јаде распитиваше под Илијем,
за Ахејаца повратак, за Калханта,
вештака птичјег, и за Ахилеја још!
Па жали Агамемнона, распитује
за жену и за децу! Родом жена та
зацело Аргивка је. Никад иначе
то писмо не би слала, ово питала,
до срећног Арга ко да и њен стоји спас.
ПИЛАД
Ти мало претече ме, исто говориш
до једно; та за јаде двора царскога
зна свако, и ко мало општи с људима.
Ал' за памет се друга задену ми ствар.
ОРЕСТ
А која? Реци! Сам ћеш знати јасније.
ПИЛАД
Кад умреш ти, срамота је да живим ја;
кад с тобом пловили, с тобом ћу и умрети.
Та страшљивцем и рñом зваће мене свуд
у Аргу и по клисурастој Фокиди.
О мени свет ће мислит — јер је пакостан —
да себе спасох тим што тебе издадох
ил' да те убих да ти кућу истражим,
и смрт засновах ради царског престола
у мираз што бих с твојом сестром добио.
Да, тога ме је страх и тога мене стид,
а зато мрети морам с тобом заједно,
јер твој сам пријатељ, и страх ме прекора.
ОРЕСТ
Не греши душе! Сам свој удес поднећу;
кад један чемер смем да трпим, нећу два.
А ти што зовеш жалосним и срамотним,
на мене пашће, ако сапатнику свом
смрт спремим. Живот оставити није зло
кад бози у јад сваљују ко мене сад.
А ти си срећан, дом ти чист, неокаљан,
а мој је проклет, сваким јадом притиснут.
А кад се спасе, онда с мојом сестром ти,
што за те удадох је, раñај подмладак,
те име трајаће ми, и дом очински
без деце никад ми се неће затрти.
Ал' иди, живи, стан ти очев био двор!
А у Хеладу и у Арг нам витешки
кад стигнеш, — овом заклињем те десницом —
ти хумку наспи, метни на њу споменик,
нек сестра сузом роси, косом реси гроб!
I јави да ме нека закла Аргивка,
ко жртви на олтару мени проли крв.
I моју сестру никада не остави,
кад видиш род и пусту кућу очеву!
Па збогом! Ти ми беше друг најмилији,
о, ловидруже, друже мога детињства
што тежак терет мојих јада понесе!
А Фебо, пророк, мене љуто превари;
далеко од Хеладе он ме одмами,
јер првог пророчанства било га је стид;
ја све му своје дадох, све га послушах,
уморих мајку своју, и сад гинем сам!
ПИЛАД
Сахранићу те, никад нећу, јадниче,
напустит сестру твоју, своју љубовцу.
Ти мртав бићеш дражи мени него жив.
Ал' још те божје не уништи пророштво,
од смрти макар те и корак растављо.
А каткад каткада у силној незгоди
и силна мена дешава се случајно.
(Врата храма отварају се. Ифигенија поново излази с писмом у руци.)
ОРЕСТ
Не збори! Фебова не помаже ми реч;
из храма већ се враћа ова девојка.
ДРУГА ПОЈАВА
Орест, Пилад, Ифигенија, Хор
ИФИГЕНИЈА (слугама)
Ви одлазите, идите и спремите
унутра све за жртву што је потребно!
(Слуге оду. Ифигенија се обраћа сужњима.)
Ал' ево, странци, ја вам носим сложене
мог писма плочице! Шта уз то желим још
то чујте! Нико није исти у јаду
а ни у нади кад опасност престане.
А ја се бојим кад се кући врати тај
што у Арг треба да понесе овај лист,
за моје да се неће старат поруке.
ОРЕСТ
Шта хоћеш, дакле? Шта ти бригу задаје?
ИФИГЕНИЈА
Да сад ми се закуне да ће овај лист
у Аргу предат оном ком је намењен.
ОРЕСТ
А ти и њему хоћеш ли се заклети?
ИФИГЕНИЈА
А шта би он да радим ил' да не радим?
ОРЕСТ
Да њега жива отпустиш са Тауриде.
ИФИГЕНИЈА
Дабоме, — како лист би понео иначе?
ОРЕСТ
А хоће ли и владар то одобрити?
ИФИГЕНИЈА
Измолићу, а овог на брод пратићу.
ОРЕСТ (Пиладу)
Закуни се! (Ифигенији)
А ти му казуј заклетву!
ИФИГЕНИЈА (Пиладу)
Говори: »Роду твом ћу овај предат лист.«
ПИЛАД
Твом роду, кажем, ја ћу овај предат лист.
ИФИГЕНИЈА
А тебе ја од Мрких спашћу хридина.
ПИЛАД
А који бог је сведок твојој заклетви?
ИФИГЕНИЈА
Артемида, у њеном храму служим ја.
ПИЛАД
А мени владар неба, Див самовишњи!
ИФИГЕНИЈА
А заклетву ли згазиш, мене превариш?
ПИЛАД
Не дошо кући! А ти мене издаш ли?
ИФИГЕНИЈА
Ја никад жива Аргу на тле не стигла!
ПИЛАД
Сад слушај нешто на што не мислисмо још.
ИФИГЕНИЈА
Реч паметна у прави свагда стиже час.
ПИЛАД
Ал' узми на ум ово: пропадне ли брод,
у таласима писмо с благом потоне
и нестане га, а ја спасем живот го,
тад нисам више овом везан заклетвом.
ИФИГЕНИЈА
Ал' знаш ли шта ћу? На све мораш мислити,
Што стоји све у овом писму писано
саопштићу ти то, да јавиш мојима.
Јер то је поуздано: ако спасеш лист,
он ћутке сам ће рећи шта је писано.
А ово писмо изгуби л' се у мору,
ти остајеш и с тобом моја порука.
ПИЛАД
За своје ко и за ме лепо рече то.
Ал' казуј коме треба овај предат лист
у Аргу, што ли треба сам да саопштим!
ИФИГЕНИЈА
Саопшти Агамемнонову Оресту:
»То шаље аулидска ти Ифигенија,
што живи још, а ви је мртвом сматрате.«
ОРЕСТ
А где је она? Зар из мртвих устаде?
ИФИГЕНИЈА
Баш овде, ти је гледаш! Реч не прекидај!
»У Арг ме, брате, док још не мрем избављај
из туñе земље! Спаси ме од богиње
и жртвеника, гдено странце убијам!«
ОРЕСТ
Шта, Пиладе, да кажем? Куд ми стигосмо?
ИФИГЕНИЈА (продужујући Пиладу)
»Ил' дому твом проклетство морам постати,
Оресте!« Двапут име рекох, упамти.
ОРЕСТ
О, бози!
ИФИГЕНИЈА (чудећи се)
Зашто за ме зовеш богове?
ОРЕСТ
Продужи само! Нешто друго помислих.
(За се)
А кад те будем пито, биће чудно све!
ИФИГЕНИЈА
За мене, кажи, »Артемида кошуту
одозго спусти и њу закла отац мој,
мислећи да је на ме оштар трго мач,
и амо пренесе ме.« Узми писмо то!
У њему такву ја написах поруку.
(Предаје писмо Пиладу.)
ПИЛАД (примајући писмо)
Баш лаком ти си везала ме заклетвом,
и сама лепо закле се. Јер заклетву
којом се заклех овај час извршићу.
(Обраћа се Оресту)
Гле, писмо носим ти и дајем, Оресте,
а писала га твоја сестра роñена.
ОРЕСТ (примајући писмо)
Ја прихватам, ал' писма нећу читати,
не желим да ми слова радост доносе.
(Хитајући сестри да је загрли)
Ох, сестро моја, премила, сав узбуñен
с колебљивошћу грлим те и уживам
сласт чудног тога чуда што га сазнадох!
ХОРОВОЂА
(Изненаñен што странац грли свештеницу)
О, странче, дрско каљаш слугу богињи
кад руком ови свето рухо њезино!
ОРЕСТ
О, сестро, што те Агамемнон родио —
мој отац, немој се окренут! Сад ти брат
освано, ком се никад ниси надала!
ИФИГЕНИЈА (непрестано се чудећи)
Ти, брат мој, ти? Зар нећеш престат зборити?
У Агру ил' у Науплији живи он?
ОРЕСТ
Не, несрећнице, онде твој не живи брат.
ИФИГЕНИЈА
Лаконка да л' те роди, Тиндарова кћи?
ОРЕСТ
Од Пелопова ја се родих унука.
ИФИГЕНИЈА (непрестано се чудећи)
Шта кажеш? Можеш ли ми то доказати?
ОРЕСТ
Па могу. Питај штогод за дом очински!
ИФИГЕНИЈА
Говори, дакле, сам, а ја ћу слушати.
ОРЕСТ
Од Електре што дознах најпре рећи ћу.
Да л' чу за сваñу Атрејеву с Тијестом?
ИФИГЕНИЈА
Да, чух, рад златног заметну се јагњета.
ОРЕСТ
Да л' знаш да то у лепо ткиво утка ти?
ИФИГЕНИЈА (изненаñена)
О, драги, ти ми срце силно потресе.
ОРЕСТ
На ткиву беше л' узмицање сунчево?
ИФИГЕНИЈА
Да, нежном преñом некад и тај утках лик.
ОРЕСТ
I мајка да л' те окупа за Аулиду?
ИФИГЕНИЈА
Знам; сјајна свадба то ми није спречила.
ОРЕСТ
А шта? Зар мајци своје косе не посла?
ИФИГЕНИЈА
Да, спомен — украс мојој празној гробници.
ОРЕСТ
Ко знак што сам га видех ово рећи ћу:
у двору старо копље деда Пелопа, —
замахнув њиме стече Хиподамију
из Писе пошто погуби Еномаја —
у твојој чувало се клети девичкој.
ТУЖАЉКА МЕСТО СТАЈАЋЕ ПЕСМЕ
ИФИГЕНИЈА (веома се радујући)
О, премили, — само то си — премио си,
мој Оресте, опет имам тебе,
из очинске, драги, земље,
из мог Арга ти ми стиже.
ОРЕСТ
А и ја тебе — мртвом сматраше те свет.
I сузе и бол мешају се с радошћу
па теби, ко и мени, капке квасе сад.
ИФИГЕНИЈА
Као дете нежно, нежно
оставих ја у двору
а дојиљи на рукама.
Срећу своју изрећи не могу.
Шта ћу? То се теби чудо
над чудима догодило.
ОРЕСТ
А одсад срећни заједно да будемо!
ИФИГЕНИЈА (хору који се још чуди)
Чудну радост наñох, драге,
страх ме да ми не утече
и у етар вине ми се
о, киклопска огњишта, о, дане,
о, Микено моја драга!
Хвала ти за живот и за негу,
што крв исту, брата мога,
светлост дома однегова!
ОРЕСТ
Пореклом ми смо срећни, али срећом злом,
о, сестро, живот нам се у јад ували.
ИФИГЕНИЈА
То сам јадна искусила
кад ми отац ташта срца
оштрим мачем врат огребо.
ОРЕСТ
Ах, ко да духовним те гледам очима.
ИФИГЕНИЈА
Кад без песме свадбене
у чадор ме Ахилеју
доводили, драги брате,
преваром ко вереницу,
и плакали код олтара,
светом водом шкропили ме!
ОРЕСТ
Кад отац прегну на то, и ја заридах.
ИФИГЕНИЈА
Страшна ли, страшна ли је
оца судба мени дала!
А из јада јади расту.
ОРЕСТ
Да си јадна худом срећом
брата свога погубила!
ИФИГЕНИЈА
Откуд ми смелост дрска?
Страшно, страшно ја се дрзнух,
авај, брате! Смрти клетој
једва си ми умакао!
Умало те руке моје
не смакоше!
Какав крај ће јаду бити?
Каква коб ће још ме срести?
Где л' ћу пута наћи да те
из овога спасем града
и од смрти избавим те,
дому, Аргу да те вратим,
пре но крв ми мач омасти?
То да наñеш, то да наñеш
твој је посо, јадна душо!
Да ли копном, а не бродом,
ногом брзом као ветар?
Смрт те стиже ако кренеш
племенима оним дивљим
и путима непроходним;
а кроз оне мрке хриди
пут је далек за бежање,
тешко лаñа плови њиме.
Јадне л' мене, јадне л' мене!
Ко ће нама несрећниче,
да ли бог ил' смртан човек
или какав срећан случај
ову таму осветлити,
да се двоје Атрејића
што последњи остадоше
из невоље ове спасу?
ЧЕТВРТА ЕПИСОДИЈА
ХОРОВОЂА
Разгласићу чудество ово чудесно,
не дознах тек, већ својим видех очима.
(Пилад приступи ближе Ифигенији и Оресту.)
ПИЛАД
Кад сродник свога давног наñе сродника
и загрле се, све то ред је, Оресте,
ал' остави се туге, треба мислити
на дично дело и пут нашег спасења,
на бегство одавде, из краја барбарског.
Не желе мудри, ухвате ли прилику,
да срећу пусте, другу сласт да прихвате.
ОРЕСТ
То лепо рече. Ал' се нама за то, мним,
и срећа стара. Ако ли је спреман ко,
и бог, дабоме, има онда већу моћ.
ИФИГЕНИЈА
(Извивши се из руку братових)
Ал' ништа неће сметат и задржат реч
да најпре не питам за живот Електрин
и њену судбу, — то ми жеља највећа.
ОРЕСТ (показујући на Пилада)
То муж је њен, с њим блажен живот проводи.
ИФИГЕНИЈА
А одакле је? Ко је његов родитељ?
ОРЕСТ
Његов је отац Строфије из Фокиде.
ИФИГЕНИЈА
Зар синак ћерке Атрејеве, сродник мој?
ОРЕСТ
Да, брат од тетке, једини ми прави друг.
ИФИГЕНИЈА
Још не би роñен кад ме отац жртвово.
ОРЕСТ
Не, дуго је без деце био Строфије.
ИФИГЕНИЈА (Пружајући руку Пиладу)
Радуј се, мужу моје сестре роñене!
ОРЕСТ
А мени спасилац, не само сродник мој.
ИФИГЕНИЈА
А како смеñе пролит материнску крв?
ОРЕСТ
О томе ћутим. (Оклевајући)
Осветих оца свог.
ИФИГЕНИЈА
А шта је нагна да свог мужа убије?
ОРЕСТ
О мајци ћути! Није лепа о њој реч.
ИФИГЕНИЈА
Па добро. Да ли Арг у тебе гледа сад?
ОРЕСТ
Менелај влада, а ја бежим од куће.
ИФИГЕНИЈА
Да л' стриц нам јадној кући штогод науди?
ОРЕСТ
Не. Страх ме гони од куће — ериније.
ИФИГЕНИЈА
I ту на жалу чу се да те мучи бес.
ОРЕСТ
То не би први напад моје болести.
ИФИГЕНИЈА
Знам, уби мајку, па те гоне богиње.
ОРЕСТ
Да, чељустима спопале ме крвавим.
ИФИГЕНИЈА
А зашто овом крају ногу окрену?
ОРЕСТ
По светом доñох нареñењу Фебову.
ИФИГЕНИЈА
Рад чега? Сме л' се знати ил' је тајна то?
ОРЕСТ
Изрећи ћу. Чуј извор мојим јадима.
Кад руком ја осветити кобно мајчино
злочинство, једнако ме отад гониле
ериније кад бежах, док ми Локсија
у град Атину не управи кораке
да безименим богињама рачун дам.
Суд има свети што га некад стави Див
за Ареја кад крвљу руке укаља.
Ту с радошћу ме не прихвати ниједан
од знанаца, јер мрзак бејах бозима.
А кога стид би, он ми софру постави
посамце, ма под једним кровом били ми;
сви неми, ћутим и ја, — свак се устеже
да једе и да пије са мном заједно.
А сваком пехар већ и меру једнаку
напосе напунише, и сви пију весело.
Ја за то корит познанике не смедох,
те мирно трпљах, ко бајаги не видим,
и тешко уздисах ко крвник материн.
А из мог јада, чујем, ниче свечаник
Атињанима, и још траје обичај,
те врчу чини пошту народ Паладин.
(Кратка пауса)
А када на брежуљак стигох Арејев,
па стадох пред суд, једну клупу узех ја,
а другу најстарија од еринија.
Кад на ме тужбу чу за крвцу мајчину
ко сведок Феб ме спасе, а за гласове
Палада наñе број да једнак имају,
победих, крвног суда ја се избавих.
А које задовољне беху пресудом,
крај суда себи светиште одабраше;
а Срде што се с пресудом не сложише
непрестано ме неуморно гоњаху,
док опет не стадох на Фебов свети праг
и пружих се пред храмом ништа не једућ
и ту се заклех: живот себи скршићу
не спасе ли ме Фебо што ме уништи!
Са златног троношца тад Фебов чу се глас,
и он ме амо посла, с неба пали кип
да узмем и у атински пренесем крај.
Кад рече да ће то нам бити спасење,
помози! Јер кад свети уграбимо лик,
исцелићу се и тад у Микену град
довешћу те на галији многовеслој.
I зато, душо моја, сестро моја премила,
дом спаси очински, а спаси и мене!
Све моје и сви Пелопићи пропашће
с небеса пали ако не отмемо лик.
ХОРОВОЂА
Разгневише се страшним гневом богови,
и лозу Танталову сваким јадом тру.
ИФИГЕНИЈА
Још пре но доñе, ја сам силно чезнула
у Арг да грем и тебе видим, брате мој.
А желим ти што желиш, да те јада твог
ослободим и очински да дигнем дом,
без гнева на крвника свога негдашњег.
Та рука моја неће крв ти пролити,
и спашћу дом, ал' како ћу од богиње
и краља да се скријем, тога ме је страх,
кад празно и без кипа наñе постоље.
Зар не бих погинула? Где ми одбрана?
Ал' све ко један деси ли се чин,
понесеш лик и мене лепом галијом
повезеш, смели подвиг лепо испашће.
Од кипа ако одвојим се, ја ћу мрет,
а онда твој обезбеñен је повратак.
Не устежем се, ма и мрети морала,
да тебе спасем: умре л' мушко у кући,
оплакују га сви, а женско слаб је створ.
ОРЕСТ
Не желим да сам крвник твој и материн,
би доста крви њене. С тобом хтео бих
и живети и у смрт с тобом кренути.
А водићу те, сам не погинем ли ту,
одавде кући, ил' ћу с тобом умрети.
А чуј што мислим: Артемида кад би том
противила се, зар би реко Локсија
кип њезин да понесеш у град Паладин
и твоје лице видим? Кад у једно све
саберем, ја се нашем надам повратку.
ИФИГЕНИЈА
А како бисмо смрти могли побећи
и постићи што желимо? Ту лежи сва
тешкоћа за наш пут, а воље имам ја.
ОРЕСТ
А бисмо л' краљу могли живот узети?
ИФИГЕНИЈА
Страхота! Господара свог да смакне гост!
ОРЕСТ
Ал' за спасење наше треба прегнути.
ИФИГЕНИЈА
То не бих могла, ал' ти хвалим срчаност.
ОРЕСТ
У храму зар ме не би гдегод сакрила?
ИФИГЕНИЈА
Да дочекамо ноћ и побегнемо тад?
ОРЕСТ
Та лопов тражи ноћ, а светлост истину.
ИФИГЕНИЈА
Ал' стража је у храму, она не дрема.
ОРЕСТ
Ах, погибосмо! Како да се спасемо?
ИФЕГЕНИЈА (полагано)
Ал' чини ми се да ја нов пронаñох пут.
ОРЕСТ
А какав? Дед саопшти, и ја да га знам!
ИФИГЕНИЈА
Ко изговор ћу узет твоје лудило.
ОРЕСТ
Да сплете плетке женски род је способан.
ИФИГЕНИЈА
»Из Арга стиже, мајку уби«, рећи ћу.
ОРЕСТ
Зло моје употреби, помаже л' ти то!
ИФИГЕНИЈА
»Не смем га богињи приказат«, рећи ћу.
ОРЕСТ
Из којег узрока? Већ нешто погаñам.
ИФИГЕНИЈА
»Што није чист, а само свето жртвујем«.
ОРЕСТ
А шта ће то помоћи кип да отмемо?
ИФИГЕНИЈА
»У морској хоћу води да га очистим«.
ОРЕСТ
У храму још је кип рад којег стигох ја.
ИФИГЕНИЈА
I њега желим прати. Ти га додирну.
ОРЕСТ
А где? Да л' ту где талас плави обалу?
ИФИГЕНИЈА
Где почива ти брод о ужу ланену.
ОРЕСТ
А да л' ћеш ти ил' неко други носит кип?
ИФИГЕНИЈА
Ја. Само ја га смем да дирнем једина.
ОРЕСТ (показујући на Пилада)
А у том послу шта ће бити с Пиладом?
ИФИГЕНИЈА
»И њега каља крв ко тебе«, рећи ћу.
ОРЕСТ
Да л' све то тајно ил' са знањем краљевим?
ИФИГЕНИЈА
Задобићу га. То се сакрит не може.
ОРЕСТ
Мој брод је спреман, весла жуде пучину.
ИФИГЕНИЈА
Ти старај се да друго добро испадне!
ОРЕСТ
Још једно треба: (показујући на хор) ових жена ћутање.
Приступи њима те их лепим речима
задоби! Жена зна изазват самилост.
А друго све ће можда лепо испасти.
ИФИГЕНИЈА (Хору)
О, драге жене, на вас поглед управљам,
у вашој стоји руци или успех мој
ил' моја пропаст, завичај кад изгубим
и милог брата свог и сестру премилу.
Пре свега ово срцу своме примите:
ми јесмо жене, једна другој одане,
а заједничке ствари знамо чувати.
Сад ћутите и бегство нам помозите.
Кад верност чува, језик ствар је најлепша.
Гледајте, троје драгих једна чека коб:
ил' повратак у отаџбину или смрт.
(Хоровођи)
А спасем ли се, ја и тебе вратићу твом завичају.
(Идући од једне жене до друге)
Заклињем те десницом
и тебе, тебе, тебе, лепим образом
и коленима и најдражим у кући,
па мајком, оцем, децом, роди ли их ти.
Шта кажете ми? Која од вас пристаје
ил' која — реци — неће? Ако нећете,
тад пропадосмо и ја и мој јадни брат!
ХОРОВОðА
Не бој се, драга госпо, спасавај се ти!
О свему томе што ме молиш, — силни Див
нек сведок буде — нећу ја ни писнути!
ИФИГЕНИЈА
На речима хвала вам и срећне будите!
(Оресту и Пиладу)
Сад у храм ти па и ти ући морате,
јер ускоро ће ове земље доћи краљ
да пита да л' су странци жртвовани већ.
(Орест, и Пилад иду у Артемидин храм. Ифигенија, идући за њима, моли се Артемиди.)
ДРУГА ПОЈАВА
Ифигенија, Хор
ИФИГЕНИЈА
О, часна госпо што у луци аулидској
од крвничке ме руке спасе очеве,
и сада спаси мене и њих! Иначе
свет неће веровати речи Фебовој
због тебе! У Атину поñи с нама сад
из краја барбарског! Не личи теби ту
да пребиваш, кад за стан блажен имаш град.
(I она оде у храм.)
ТРЕЋА ПОЈАВА
ДРУГА СТАЈАЋА ПЕСМА
ХОР
Прва строфа
Халкионо, сјајна птицо,
што крај жала каменита
невеселу певаш песму!
Добро ухо разумеће
да свог мужа вечно плачеш.
I ја с тобом нарицаћу
птица крила саломљених.
За хеленским чезнем тргом,
за Артемидом чезнем благом,
што на брегу седи Кинту,
а под палмом бујна листа,
уз гранату ловорику
и маслину свету плаву,
где се Лета породила,
на језеру, где таласи,
кругом круже и где Музе
слави лабуд звукогрли.
Прва антистрофа
Силне, грозне капље суза
низ образе што летесте
кад су куле попадале,
а душмански брод ме вуко
кад ме копље савладало!
За злато ме продадоше,
у барбарску доñох земљу,
и ту служим службеницу
оне што лов гором лови,
ћерку Агамемнонову,
и за жртву олтар спремам!
Вечног хвалим несрећника;
он у јаду неће клонут,
јер је с њиме узрастао,
на несрећу већ навикао.
Ал' кад срећни мину дани,
живот људи тешко сносе.
Друга строфа
I тебе ће брод аргивски
твојој кући, госпо, возит,
засвираће фруле гласне
што их Пане воском веза
и пратиће удар весла,
а врач Феб ће уза своју
седможичну певат лиру
и уз песму водиће те
у Атину, варош сјајну.
А мене ћеш оставити
и отпловит веслом шумним;
у ваздуху шириће се једра
на конопцу уз кљун затегнутом,
а брод хитно одмицаће.
Друга антистрофа
Хиподромом да се сјајним
као жарко винем сунце,
да угледам кућу своју,
да престанем крилити се,
и да станем понад крова,
па у коло ухватим се
мед момцима славна рода,
па да играм, ногом везем,
а пред мајком с врсницама,
надмећем се за милину,
ко у бујном кад сам сјају
богато се спремала за такму,
шаренијем велом и витицом
лице своје осенила!
(Пауса. Краљ Тоант долази с пратњом.)
Четврти чин[уреди]
ПЕТА ЕПИСОДИЈА
(ЧЕТВРТИ ЧИН)
ПРВА ПОЈАВА
Тоант, Хор
ТОАНТ
А где је овом храму госпа чуварка,
та Хеленка? Је л' странце већ посветила?
У светишту зар огањ већ им лиже труп?
(Излази: Ифигенија с кипом на рукама.)
ДРУГА ПОЈАВА
Тоант, Ифигенија, Хор
ХОРОВОЂА
Ево је! Јасно, краљу, рећи ће ти све.
ТОАНТ (Угледа Ифигенију и чуди се што износи кип.)
Хеј!
Шта, ћерко Агамемнонова, свети куп
на рукама са чврстог носиш постоља?
ИФИГЕНИЈА
У трему, краљу, корак свој заустави!
ТОАНТ
У храму шта се деси, Ифигенија?
ИФИГЕНИЈА
Страхота! Светиње се моје тиче реч.
ТОАНТ
Шта ново узе зборит? Кажи јасније!
ИФИГЕНИЈА
Та нису чисте жртве што их посласте.
ТОАНТ
А откуд знаш то? Или само нагаñаш?
ИФИГЕНИЈА
Кип свети на свом окрену се постољу.
ТОАНТ
Сам собом? Ил' га трешња крену земљина?
ИФИГЕНИЈА
Сам собом! Богињи се очи склопише.
ТОАНТ
А шта је узрок? Да ли љага странаца?
ИФИГЕНИЈА
Да, ништа друго. Њихов чин је страхотан!
ТОАНТ
На жалу убише ли кога барбара?
ИФИГЕНИЈА
Не, од свог дома с крвном љагом доñоше.
ТОАНТ
А с каквом? Желим да ме о том известиш.
ИФИГЕНИЈА
Ах, мајку мачем заједно погубише!
ТОАНТ
О, Аполоне, то ни дивљак не би смео!
ИФИГЕНИЈА
Хелада цела зато их је прогнала.
ТОАНТ
I стога кип из храма носиш напоље?
ИФИГЕНИЈА
На ваздух чист, од крви да га уклоним.
ТОАНТ
А како дозна за тај туñинаца грех?
ИФИГЕНИЈА
Испитах, кип кад окрену се богињин.
ТОАНТ
Ко мудра Хеленка све лепо докучи.
ИФИГЕНИЈА
I сладак мамац спустише ми у срце.
ТОАНТ
Из Агра носе л' какав глас ти пријатан?
ИФИГЕНИЈА
Да срећно живи Орест, брат мој једини.
ТОАНТ
Да, због те вести да их спасеш радосна.
ИФИГЕНИЈА
I отац мој да живи, срећан, напредан.
ТОАНТ
А ти, дабоме, верна оста богињи.
ИФИГЕНИЈА
Хеладу целу мрзим, јер ме одбаци.
ТОАНТ
Шта треба с тим туñинцима да радимо?
ИФИГЕНИЈА
Да поштујемо свој старински обичај.
ТОАНТ
Да л' за свој посо спреми воду и свој мач?
ИФИГЕНИЈА
Пре желим светим да их прањем очистим.
ТОАНТ
Да л' водом изворском ил' морским капљама?
ИФИГЕНИЈА
Та море сваки људски сапира ти грех.
ТОАНТ
Тим светија ће бити жртва богињи.
ИФИГЕНИЈА
I своју дужност боље још извршићу.
ТОАНТ
До храма баш не допиру ли таласи?
ИФИГЕНИЈА
Самоће треба, још и друго свршићу!
ТОАНТ
Поступи с вољом, тајне гледат не волим!
ИФИГЕНИЈА
А морам и кип очистити богињин!
ТОАНТ
Да, ако крвникова укаља га крв.
ИФИГЕНИЈА
Иначе никад с постоља га не дигох!
ТОАНТ
Побожност и опрезност твоју поштујем.
ИФИГЕНИЈА
Чуј сад шта те молим!
ТОАНТ
Теби приличи да кажеш то!
ИФИГЕНИЈА
Вежи странце у окове.
ТОАНТ
Куда би ти побегли?
ИФИГЕНИЈА
Вере нема у Хелена.
ТОАНТ (слугама)
Дајте, слуге, окове!
ИФИГЕНИЈА
А и странце нек изведу овамо!
ТОАНТ (слугама)
Учините!
ИФИГЕНИЈА
Главе себи плаштем покријте!
ТОАНТ
Од зрака сунчева.
ИФИГЕНИЈА
Дај ми својих пратилаца!
ТОАНТ (намигне на неке слуге)
Ови ће те пратити.
ИФИГЕНИЈА
У град пошљи кога да им јави —
ТОАНТ
Какву нову ствар?
ИФИГЕНИЈА
Сви да у свом буду дому!
ТОАНТ
Да убице не сретну?
ИФИГЕНИЈА
Такав сусрет људе кужи.
ТОАНТ (једном слузи)
Иди ти и јави то!
ИФИГЕНИЈА
Нико на очи да не доñе!
ТОАНТ
Баш град ти на срцу,
и са правом сви ће теби дивити се граñани.
ИФИГЕНИЈА
I за пријатеље бригу бринем.
ТОАНТ
Мени рече то.
ИФИГЕНИЈА
А ти чекај ту пред храмом божјим —
ТОАНТ
Шта да радим ја?
ИФИГЕНИЈА
Чисти кућу буктињом.
ТОАНТ
У чисту да се повратиш.
ИФИГЕНИЈА
А туñинци кад из храма оду —
ТОАНТ
Шта да радим тад?
ИФИГЕНИЈА
Лице онда рухом покриј!
ТОАНТ
Да се не оскрнавим?
ИФИГЕНИЈА
Будем ли се онде задржавала, —
ТОАНТ
Колик дајеш рок?
ИФИГЕНИЈА
Не чуди се!
ТОАНТ
Мирно врши службу својој богињи!
ИФИГЕНИЈА
Овај грех да сперем како желим!
ТОАНТ
I ја желим то!
(Кратка пауса. Из храма воде Ореста и Пилада у оковима; Тоант се приближио вратима и
главу покрио својим пластом, а кад је поворка прошла поред њега, он уñе у храм да се
очисти)
ТРЕЋА ПОЈАВА
Ифигенија, Орест и Пилад са својим чуварима, Послуга, Хор
ИФИГЕНИЈА
Странце ето видим где из храма веће излазе,
украс богињин и јањад — чијом крвљу треба крв
да оперем — и још пламен буктиња и друго све
што наредих ја да странце очистим и богињу.
С пута, граñани, уклоните се овој зарази!
Чувар храма чија служба руке тражи пречисте,
ил' на свадбу иде л' ко ил' ходи жена с бременом
бежите, уклоните се да се ко не укаља!
(Док Ифигенија изговара последње речи, поворка је већ један део позорнице прешла.
Ифигенија се најзад још једном окрене храму с овом молитвом.)
Ћерко Дива, Лете, Дево, Госпо, крв ли сперем сву,
принесени ли жртву где већ треба, дом ћеш имат' свет,
а ми срећни бићемо; о другоме не говорим, —
ал' ћу рећи боговима свезналим и богињи.
(Оде с Орестом и Пиладом, с њиховим чуварима и послугом. Хор остаје сам.)
ЧЕТВРТА ПОЈАВА
Хор
ТРЕЋА СТАЈАЋА ПЕСМА
ХОР
Строфа
Диван син је пород Летин;
у долама она плодним
на Делу га једном роди,
дете своје златокосо,
у китари уметника;
њега с ћерком лукољубном
с морске хриди она диже
и, оставив родно место,
понесе га мајци врела,
и Парнасу слете на врх
што се Бакхом ори цео,
где змај шарен, риñ и бакрен,
силно земље чудовиште,
под лиснатом ловориком
земно чува пророчиште.
Још ко дете, још ко дете,
на рукама милој мајци
скачућ, ти га Фебе, уби,
светом стиже пророчишту,
на троношцу седиш златном,
на престолу неварљивоме,
пророчанства свету јављаш,
из дубина светилишта,
сусед врелу Касталији,
на средишту земље живиш.
Антистрофа
Ал' кад Летин син освану
и Темиду, ћерку Земље,
из пророчког прогна храма,
Земља тада роди снове,
ноћне сенке и утваре,
што у тамним у пећинама
многим људ'ма када легну
сан боравит разговетно
откриваху шта је било,
шта се збива, шта л' ће бити.
Тада Фебу оте Земља
част пророчку расрдив се
што Темиду он увреди.
Он на Олимп брзо крену,
Диву престо руком ови,
да из храма уклони му
божји гнев и ноћне гласе.
Див се смеје што тај дечак
доñе златне жудећ части.
А Див кимну, косом прогна
ноћне снове и људима
узе из сна прорицање,
част и службу врати Фебу
људ'ма веру у реч божју
усред гужве што сја с трона.
(Пауса. Из пратње која је отпратила Ифигенију на морску обалу долази гласник.)
Пети чин[уреди]
ЕКСОДА
(ПЕТИ ЧИН)
ПРВА ПОЈАВА
Гласник, Хор
ГЛАСНИК
Ви, храма стражари, олтара чувари,
господар земље Тоант где се налази?
Отвор'те јаке двери те из храма тог
владара земље зовите ми напоље!
ХОРОВОЂА
А шта је, ако смем да зборим незвано?
ГЛАСНИК
Младића страна оба овчас одоше!
А све то скова Агамемнонова кћи;
из земље с кипом свештеним умакоше,
у крилу однесе га лаñа хеленска.
ХОРОВОЂА
Што рече не може се веровати. Краљ
ког желиш видети, из храма оде већ.
ГЛАСНИК
А куд? Он мора знати шта се догоди.
ХОРОВОЂА
Не знамо! Али иди сад у потрагу,
док не наñеш га и то све му саопштиш!
ГЛАСНИК
Е баш се види! Женском роду не веруј!
У томе и ви имаћете учешћа.
ХОРОВОЂА
Зар луд си? Шта ће њима бекство странаца?
Што брже можеш, хитај двору краљевском!
ГЛАСНИК
Пре нећу док ми неко јасно не каже
унутра је ли или није владар наш.
(Удара у врата храма.)
Хеј, ви унутра, отварајте браве сад
и рец'те краљу да сам ту пред вратима,
да јавим цело бреме нових невоља!
(Тоант излази из храма.)
ДРУГА ПОЈАВА
Тоант, Гласник, Хор
ТОАНТ
Пред храмом богиње ко виче толико,
у врата бије, граја храм испуњује?
ГЛАСНИК (показујући на хор)
Те варале ме и од храма гониле,
ко напољу си, а ти баш унутра би.
ТОАНТ
Добитку надају л' се ил' га вребају?
ГЛАСНИК
О њима после зборићу, а сада чуј
најпрече што је. Мома што се старала
за жртвенике овде, Ифигенија,
сад побеже са странцима и понесе
кип свети, а чишћење беше обмана!
ТОАНТ
Шта кажеш? Какав зао ухвати је дух?
ГЛАСНИК
Ореста хтеде спасти, сад се снебивај.
ТОАНТ
Шта? Оног што га роди Тиндарова кћи?
ГЛАСНИК
Што свом олтару посвети га богиња?
ТОАНТ
О, чуда! Како бих то боље назвао?
ГЛАСНИК
Немој се на то освртати, него чуј!
Кад јасно видиш све и чујеш, размисли
туñинце каквом ухватићеш потрагом!
ТОАНТ
Па казуј! Добро рече. Нису побегли
далеко већ, измаћи неће копљу мом.
ГЛАСНИК
Кад оно мору стигосмо на игало,
Орестов брод где беше тајно осидран,
тад нама, што нас посла ти да пратимо
у оковима оне странце, намигну
кћи Агамемнонова да ми станемо,
рад њене тајне жртве и очишћења.
А сама ланце прихвати и пред собом
туñинце погна. То ми беше сумњиво,
ал' свидело се, краљу, твојим слугама.
А после, да нас нечим само засени,
зајаукне и удари у незнане
у басме, ко да љагу спира крваву.
Сеñасмо дуго, кад нам паде на памет:
туñинци би се могли ослободити,
њу смаћи, па у бекство. Чутке сеñасмо,
јер страх нас беше обред гледат забрањен.
Ал' најзад само једна мисо диже све
да напред кренемо и поред забране.
(Кратка пауса)
I онде лаñу приметимо хеленску
са веслима и разапетим једрима,
момака ти педесет весла држе већ
на клупама; на игалу без окова
пред крмом још младићи стоје слободни.
На крми хитро вуку ужад рукама,
а први држе штице; једни вешају
о греде сидро, други лестве спуштају
до воде да се странци могу попети.
А ми на посо сместа, подлу превару
кад опазисмо, свештеницу зграбисмо
и конопце, те лепој крми хтедосмо
да корман силом отргнемо с насада.
I заграјасмо: »Зашто тајно грабите
одавде свети кип и свештеницу ту?
Па ко си, чиј си, да је од нас одвлачиш?«
А он ће: »Ја сам Орест, њезин брат, да знаш,
син Агамемнонов, и своју сестру ја,
из куће што је неста, водим са собом.«
Ал' једнако смо свештеницу држали
и силом хтели је довући преда те.
По лицу јаки пљуштали су ударци,
јер мачева ни они ни ми немасмо,
но једни друге ударасмо шакама;
у један мах нас оба момка стадоше
по ребрима да бију и по јетрима,
и удови нам клонуше, малаксаше.
I грдним, страшним ишарани знацима,
уклонисмо се на хум, једни с ранама
на глави, други с ранама на очима.
На брегу стојећ горе бој опрезније
продужисмо и камењем их гаñасмо.
Ал' стрелци с крме силним пљуском стрелица
одбијаху нас и далеко потисну.
Тад страшан талас брод им жалу притера;
док сестра страхује да уñе у воду,
на лево раме Орест сестру подигне
и заñе у море и стане на лестве
те срећно метне је на лепу палубу,
а с њоме онај кип што паде из неба,
лик ћерке Дивове. А исред лаñе глас
овакав чу се: »О, морнари хеленски,
завеслајте да пена море покрије!
Сад имамо због чега морем немилим
кроз Симплегаде овамо доједрисмо!«
А они закликтавши кликом радосним
запловише, а лаñа док им пловљаше
у луци одмицаше, тек на излазу
са таласима судари се страхотним,
јер силан вихор изненада навали
и крму лаñи стане потискивати.
Веслачи свим се опираху силама,
ал' вали лаñу натраг жалу потисну.
Кћи Агамемнонова тад се помоли:
»О, ћерко Летина, из земље барбарске
сад мене свештеницу своју избави
и прости краñу моју! I ти, богињо,
свог брата волиш, и разумеј брата свог
да и ја волим.« Песмом њену молитву
морнари попрате и голих плећа сви
по нареñењу весла хитро прихвате.
Све ближе, ближе брод се стењу примиче.
I један од нас хитро скочи у море,
а други стане на брод бацат конопце.
А мене одмах теби амо пошаљу
да јавим, краљу, шта се онде догоди.
Ал' хајде, узми окове и конопе!
Не стиша ли се вал и море не смири,
спасењу не могу се странци надати.
Краљ мора, бог Посидон, мисли једнако
на Троју, Пелопидима је душманин!
I сада, мислим, теби ће и твојима
он сина Агамемнонова предати
и сестру његову што заборави грех
у Аулиди и богињу нам издаде.
ХОРОВОЂА
О, јадна Ифигенија, заглавићеш
са братом када краљ те опет ухвати!
ТОАНТ
Устајте листом ове земље граñани,
зауздавајте коње, жалу скочите
и брзо ухватите лаñу хеленску
што вал је баци! С богињином помоћи
светокрадице опет ми уловите!
Ви други брзо отисните чунове,
на води да их ил' на копну коњима
стигнемо и са стрме стене срушимо
ил' тела набијемо им на кочеве!
(Хору)
А од вас, јер сте за тај наум знале ви,
чим наñем времена и будем доколан,
рачун потражићу. Сад часит нећемо,
јер журимо се, хитан посо чека нас.
(Над храмом се појављује Атена.)
ТРЕЋА ПОЈАВА
Богиња Атена, Тоант, Гласник, Хор
АТЕНА
Куд, куд си похитао, краљу Тоанте,
у потрагу? Сад речи чуј Атенине!
Не крећи бојне редове у потеру!
На Локсијину реч је Орест овамо
допловио, да гневу срда умакне
и своју сестру кући у Арг поврати,
и отуд у мој крај понесе свети кип.
То теби кажем. Ал' Оресту, што га ти
на бурном мору намисли да погубиш,
већ мени за вољу Посидон вози брод
кад мору плећа умири и утиша.
(Окренувши се мору)
Ал' чуј, Оресте, што ти ја нареñујем,
јер, мада ниси овде, чујеш божју реч:
Хајд', плови с кипом и са сестром роñеном!
Кад богом сазданој Атини допловиш,
на крају лежи свето место атичко
у суседству баш близу ломног Кариста;
мој народ њему име Хале надену.
Ту храм сагради и унутра смести кип,
по Тауриди га зови и по јаду свом,
што одјади га гневом срда прогоњен
по Хелади. А одсад свет Артемиду
ко Таурополу поштоваће богињу.
Уведи обичај: кад народ празнује,
за искуп твоје крви нека под мач врат
мушкарац стави те га крвљу попрска,
да пошта светој учини се богињи!
А ти на светој стени, Ифигенија,
кључарка бићеш богињи у Браурону,
и ту ћеш, када умреш, и гроб имати,
за украс лепе даваће ти хаљине
што иза жена остају кад премину
при пороñају.
(Тоанту, показујући на њих)
I те, кажем, Хеленке
нек одавде се рад поштења пошаљу.
На брегу Арејеву ја те избавих,
Оресте, реших распру једнаким
гласова бројем. Одсад закон важиће:
»Ко прими једнак број гласова, тај је прост.«
Сад води сестру, сине Агамемнонов,
а ти ми Тоанте, од гнева престани!
ТОАНТ
Атена, госпо, ко год божји чује глас,
а неће да га слуша, право не мисли.
А ја се на Ореста, што ми побеже
са светим кипом, ни на сестру не срдим.
Зар доликује бој са силним бозима?
Са богињиним кипом у свој завичај
нек путују и свети срећно сместе кип.
(Показујући на хор)
I ове жене ја ћу срећној Хелади
повратити, јер ти ми тако нареди.
I спуштам копље већ на странце дигнуто
и весла, слушајући тебе, богињо!
АТЕНА
Е тако!
То усуд захтева, господар свију нас.
Подун'те ветри, у Атину носите
Агамемнонова сина, а ја заједно
с њим путујем и сестрин свети чувам кип!
(Атена оде. Тоант с пратњом одлази.)
ХОР (Према мору, где угледају брод)
Сад срећно ми на пут хитајте кући,
и веома се својој радујте срећи!
Ал' богињо, света у бесмртних свуда
и смртних, Атена, Паладо наша,
извршит спремне смо наредбу твоју;
јер ванредно радосне, ненадне вести
до ушију мојих стигоше данас.
О, света и пресвета богињо Нико,
под окриље своје узми мој живот,
и свагда ме венцем новим овенчај!