I На капијама сумње

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
На капијама сумње
Писац: Милутин Бојић


Milutin Bojic1.jpg


ДЕО ДРУГИ

I
НА КАПИЈАМА СУМЊЕ

1.

Кроз мрачне горе, пуна плача,
Легија црна гази тмуло,
Кô да ка паклу свом корача.
Са страхом да се не би чуло,
Табана, гази, клизи, тече.
А на лицима свих се реже
Бол који не сме да изрече,

А на усни јој клетве леже,

А црне, мрачне горе голе
У загрљај је дубље вуку,
У вијорове свеже смоле,
Где ћуци мрачну песму туку.


Маме кô црна невеста коби,
Маме кô мрачан цвет и чудан,
Маме кô светлост ум што роби
Маме кô мртвих вапај груда!
Маме кô вијор који носи,
Маме кô понор који зове,
Маме кô бура која коси,
Ах, маме, маме мукле горе

Кô тужни гласи меке свирке,
С анђелом кад се дуси боре,
А у сутону плачу дирке.

У полутаму све се свија
И сфинкс узима глас грифона9
И страст гомиле у мрак свија,
Гомиле босих легиона.

   Легије тону, легије тону
   У незнан што се у мрак стапа,
   А туга мије васиону
   И шума голе руке склапа.

Не осврћи се, бежи, нови Лоте,
Не гледај пожар, не гледај страхоте,
Ни град твој вечити што ти демон оте.
Иди! О, можда пут своје Голготе!

Не осврћи се, не осврћи се, Лоте!

   Висова ево голих, времена где се деле
   На чудне двојаке слике. И на два света личе.
   У једном минаре трошне, у другом цркве беле,
   У једном орлови гракћу, у другом јејине криче.

   Совуљага, ћук, ћук...
   Мукли звук
   Славе лук
   Још један слама,
   Ћук, ћук, ћук
      Гробни звук

      Из сваког бије кама.
   Бук.
   Пиштав хук.
   Жук.
...И потом мир и потом мук.

Ћуте гомиле, ћуте.
Мисле се, ломе, слуте.

   На нове ићи путе?
Мисли јој мисли муте.

   И заста гомила сва.
   Пожара за њом плам
   Кроз црну поноћ сја.
   А гара прам по прам
   За њоме покров тка.

Бежати ? Стати ? Судби се дати ?
Остати или ићи?
    Распеће оставити треба
    Или му прићи ?

А гласа нема из земље ни с неба.

   Остати или ићи?
   Шта је срам ?

А гара лети прам по прам.

   Застају. Камене се.

О, где је Мојсеј нов, да води,
Да веру да и препороди?

   И вође стоје неме.
   Тајац. Мирују, бледе.

Израста простор, јер време
Не тече и не греде.

2.

Из страшног дима звижде, фијучу
Облака црних натмула јата,
Као брекћу, тутње, хуче.
     И леден сутон стене хвата.

И проломи се одјек низ стене.
И заори се лелек планина,
Кô кад се усов падином крене
И тутњи преко дубодолина.

     О, како мрки кланци јече!
     Камен се тресе, брда звоне.
     Са тутњавом се стене роне.
     Као ковница нади звече!

И уских река бризга пена,
Распрсла скаче, мумла, прашти
И ковитла се разливена
Као немоћи беси ташти.
Млазеве шиба, сикће, урличе.

И дубови се тресу, ломе.
И муње блеште, громови громе
А из гробова вапај виче.

3.

Куда?
     Крв узаврела плоче рије,
     Крв узаврела поља крије,
Крв је свуда.
     О, задржи је руком смелом,
     О, задржи је снагом груди,
     О, задржи је усном врелом,
     О, задржи је и загуди
     Слободним пољем јек слободе,
     О, задржи је! гробља плави,
     Лешеви њеним током броде;
     И крвав вихор тријумф слави.

     О задржи је, гробља траже,
     О, задржи је, мајке моле,
     О, задржи је, сестре траже,
     О, задржи је, деца моле.

     Вај, куда бежиш? Све те зове,
     Да гинеш овде и да браниш
     Кршеве ове, њиве ове

     И мртве ваља да сахраниш.

     Не иди! Господ сам се гневи.
     Остани, судбу дели с нама,
     Остани! Умри горд у вреви.

     Наши, наши црни дневи,
     А туђ пожар тамо плама.

     Остани, пухор не расели,
     Остани, гробља крвљу прели.

И задрхта талас вас.
              Прелома бије час.

Бори се.
Мори се.

4.

Низ црних се слика ређа и испреда
И кô пухор, без смисла и реда,
Погурен отац и старица седа,
Погружене сестре и дечица бледа.

     И цикну талас и рукну.
     Заниха се, стаде.
     И стукну.
     И горе кобац хукну.

   »Опрости!« гомила рече
     И клече.
          Ничице земљи паде.

Он чека Мојсија свога, да му се Господ јави
И чека таблице нове да му изрекну суд,
Да погнут ћути или да горе се још крвари,
Или да унезверен и прогнан прође куд.

     И чу се глас,
     Врх дивље, мочварне цесте:

   »Господ је чуо вас.
    И останите где сте!
    Чувајте веру свету
    И обичаје старе.«

    Фијуче. Ветри вијор плету
    И орлови крстаре.

    И опет тутањ тутњи.

    И погнуте главе у гомили се крете
    Унезверени народ, у грозничавој смутњи
    Забраздано чело збира и ломи, крши прсте
    И куне богове: Зашто, о закон стрсте?
        И чува речи свете.

5.

    И растура се таласа ток.
    Расуто стадо блуди.
    И шапће: »Не осуди!«

    Дрхтав дрхће крок.

И крвава се лава међу камење тисну,
    Да гудурама чува
Орловски поглед сури и дивљу гордост рисну.
    И тутањ грува.

    Јесен. И кисну, кисну, кисну.

      А један талас оста
      И диже гордо стег.

      Преко крвавог моста
      У нови пође збег.

      И вуче собом трубље
      Фанфара глас и зубље
      И граби у ноћ дубље,
      У понор неодређени, мутни,
      И не чека спасење,
      И тражи исход путни
      За исцељење,
      За искушење.

6.

      О,где си,сотоно, где си?

          О, реци само докле!
          Последњу кап донеси
          Народ коб ког прокле.

     И дође у своме црвеном оделу,
     Окићен главама и мртвачком клетвом.
И донеси собом скалу бола целу
И дичи се својом непојамном сетвом,
Донеси и проспи пред нас мука киту
И клинце, и оцат и крст понижења
И наковањ пакла у камџију виту,
Рогозину, кострет и клешта
И кврге и синџир и ломачу!

Донеси! И мучи и разори и стежи!
Донеси! И шибај и боди и вежи!
Прети!

Ми идемо ко зна и куда и камо,
Једно знамо само:
Вера ће се пети
Све више што муке твоје грубље буду,
Проказивши новог Симона и Јуду
Носићемо даље жар својих ватара,
Свети пламен што су дедови донели
Преко мора, преко гора и пустара,
Кроз шуме, врх којих векови су легли,
Лутаћемо тако кроз столећа разна.

Кроз глечере плаве и морске дубине,
Кроз светове, сунца, неба и маглине,
Кô Јов верујући да преврши казна.

Окуј нас за стену и стена ће с нама!
Ослепи, издроби и мозак и жиле,
Још остаће пламен невидљиве силе,
Наћи ће жртвеник да на њему плама.

7.

И оде мрачни ред пун вере
Да, згрбљен, кичмом стене дере,
Да ловор бере!
Оде.

И за њим јече стене и шуме,
Осрамоћене искре воде.
Не чује или не разуме
Клетву и врисак и крик
И стид и ридај, и цик.

     И сручи се,
     У седих огњишта равни,
     Заручи се:
     Погани ков и пепео тавни.

8.

     И наста брачна ноћ времена,
     Што развејаних, што збитија,
     Сахранила су тисућ мена
     Победа, сумње и литија.
     Женици чудни укрштај пирују
     У смирај сунца чију зору жуде.

     Духови стрепе и воде мирују
     А некретнице плачу и блуде.

И диже се из гробова, и тамница оног вечног
И растр' се поклич Древних преко стена које ћуте,
Преко древних провалија и развођа преко речног,
Кô да тражи нове куте,
Кô да тражи нове путе!

     И заигра плес времена
     Преко стена.



Википедија
Википедија има чланак у вези са овим текстом:


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милутин Бојић, умро 1917, пре 102 године.