I На гозби мртвих краљева (Прва варијанта)

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
На гозби мртвих краљева (Прва варијанта)
Писац: Милутин Бојић


Milutin Bojic1.jpg


I
НА ГОЗБИ МРТВИХ КРАЉЕВА
[Прва варијанта]

Стубови тешко дишу и јеца пољана мукла
И стари причају понос о легијама палим,
Када се битка горда за гроб Господњи тукла,
За свети Јерусалим;
Причају походе славне кад стегови се вили,
Кад свијала се земља под копитама тешким;
Причају славне дане о победи и сили
И делима витешким.
И месец злато лије
И замагљени видик у сенци мрачних смрека
Пољупцем сребра мије
И чека нови рођај препорођеног века.
И као из даљине са треском храмовног свода
У порфирама златним корача војска цела,
Вође, судије, свеци целога једног рода.
И њене крваве руке и лице смртно бело
Месеца зраци шкропе.
И они нечујно газе,
Лутају ивицом стена и у провале слазе,
И чудан остаје печат од сваке њине стопе:
Ко су те сенке с кунама и шаром
Крај звоника црних што збуњене круже
И бескрајно мирне ни прете ни туже,
Само још им око дивљим гори жаром?
То ломе круне измрвљене своје,
Краљеви мртви да их опет склопе
И ожиљцима црна лета броје,
Капима крви којом груди лопе
Године славних победа броје,
Пригушен плач им груди цепа,
Траже да поглед успокоје
Мирисом гора, песмом стена.
Но свуда задах смрти бије,
Царује пустош пуна језе,
Само се крвав барјак вије
И мукло ништа покров везе.
Изаткан краљу покров вас
Застрт је изнад леша славља
И куца ропства час,
Конац се јавља.
Сломљен лук
Смрвљен пук
Горд и смео
Звезде хтео
Сада цео
Чупа дроб.
Роб?
Какав то стократ јаук из дубине се чује
Кô уздах синова пакла и тешко дробљење воде,
Кô тупи одјек гвожђа што камен маљ га кује,
Кô мукли додир сидра кад шајке буром броде,
Кô плач најдубљи сфера кад кроз маглине струји
И расте као тутањ олује која ступа,
Кô шуштањ орлових јата кад крилом крило лупа
И хуји... расте и хуји?
И хук све јачи бруји и све јасније звони,
И бледи патријарси кô изагнане папе
Очајно деру ризе и горко плачу они
И дугим низом клизе и збуњен народ вапе
И грме клетвом грозном кроз поноћ пуну смоле:
»Куда грешници тешки, зар остављате стене
И црна јасења дебла и јабланове голе
И мокру црницу и пусте чатрље њене,
Куда?
Зар не видите гробља на свакој падини,
Зар не видите свуда
Гробове на хуму, врту и градини,
Зар не боли вас костура њиних шрипа?
Чујте плач шума ваших. То плаче
Ваш храст и дуд и граб и глог и липа!
Чујте јаук здравца и смиља и драче,
Налијте кандила уљем новим
И причест узмите крвав као лек.
Куда? О, куда друмом овим,
Куд јечи смрти јек?«
И дршће седих монаха глас и цепти,
И трошне тресу се кости и зглавци трули,
И свила њине косе под вихором ледним трепти...
Задрхта. Кô да јој Господ гордост ули,
Добивши титанске снаге,
Гомила збуњена, с лицима ужасно бледим,
Рашири руке наге
Ка аветима седим.
У један мах одлучност лицима сену,
Избезумљеној блуди глед
Усталасана крену
У дугоброди ред.
Не види ништа више,
Не чује им плач ни крик,
Не ћути мраз што брише
Нити северца рик.
И само знаде, само појми и само схвата
Прошлости реч што кроз монахе збори,
Мумије беле лове и дивљи бес је хвата
И сулуд смех се хори,
Тај луди смех победиоца који
Дохвата плен, на гомиле га слаже,
Баца о тле, не разгледа, не броји,
Но витла мач и задње мрви страже.
Он хоће тај бели низ свечан
Да носи некуд, кроз олуј, крш и муње,
У неки кут заклоњен, тих и вечан,
Кроз шуму, пљусак, кроз камењар и жбуње,
И беле утваре дохвата рукама нагим
Уздрхтан народ и носи их пун вере,
Обасјан осмехом благим,
И заста... Кроз поноћ оркан дере
И тутњи и вијор дивље гази
И блесну муња. У стравичној пошти
Гомила заста и спази
Да собом носи иструле мошти —
Нигде светаца белих. Утонули у прах.
И он зарида горко и бешње још и јаче
Припија се уз кости, уз мрачни прошлости дух,
Грчевито их стеже и носи их и плаче,
Народ тај!
Са родног Косова тада тешки се вапај зачу
И такну гомиле црне што обесвесле плачу
О, вај! О, вај! О, вај!
Маглена поноћ јача,
Кô сен кроз врт корача
Жупанов син и тешко сања.
Под сенком од јаблања,
Горе у дворцу мирним сном Сањају браћа лов и лом.
Тихо. Тек падне магле прам
И вео проспе
И месец ињем грање поспе.
Он је сам.
Хтео би знати вечне дубине,
Смисао њин,
Хтео би знати златне висине...
Задрхта страхом краљев син.
С далеких страна зачу он
Медених звона звонки звон,
И као топли златни прах
Расу се звук и глас и дах
И затрепери лист и грана
Кô месечином очарана.


      Сребрне мреже звука зову
      У земљу нову,
      У неки чудан дубок свет
      Где химну пева сваки цвет
      И химном бруји тица лет
      И химну пева сваки крет.

      На божјем двору железна брава
      Кроз ноћ затутња кô гробни јек,
      Кључева тешких одјекну звек

      И чу се песма: »Господу слава.« 
      И кроз сводове одјекну Слава
      И мермер јекну Слава...
      Забруја звоно Слава...
      Тада велика молитва поче
      И Растко рече: Опрости оче...

А из даљина кроз горе трубе треште
И коњски топот по маховини тутњи,
Шлемови медни на месечини блеште
А мрка лица у тешкој ћуте слутњи,
Рогови јече...
Заћута рог
И копље земљи паде
И низ бојника задрхта кô згромљен
И чу се уздах и глас сломљен:
То није он.
То није он.
Жупанов син то више није,
Пострижен дечко тај,
Његове дражи риза крије,
У оку сав му сјај...
А бисер, копље, мач и косе?...
Кô плен нек седом оцу носе...
Погнутих глава деца силе
Ташт накит носе:
Мач, плашт и косе.
А змија срама чела им свила.
А само светле детиње очи,
Ка сунцу стреме што веру точи.

      И груну хајка, зазвони панцира ред.
      Монаси клече...
      А седи отац дршће блед
      И завитла кроз мраморни трем
      Страховит одјек претње, тутањ меди
      И зајаука страх што срца леди.

      Сава стоји нем...
      И копитама грувају све јаче
      И одјекује копаља прас.
      Братија плаче:
      Господе, помјани нас...
      Тебе Бога хвалим...
      Тебе благодарим...
      И темељи се тресу
      И капци се тресу.
      Тебе благодарим... Господи...
      И усред страха тог
      На кулу Сава стаде

И хук све јаче бруји и све јасније звони
И бледи патријарси лаганим ходом ходе
И руке к небу дижу и горко плачу они
И чете монаха смерних у дугом низу воде.
И као утваре беле пред лаву људи сташе
И завапише тада:
»Синови деце наше,
О, наша болна стада,
Куда хрлите? Стојте!
Зар наше трошне кости да вијор срама носи,
Да развејава
Гробове наше бројте!

На сваком каму гроб је, на свакој гроб је коси
И на ћувику сваком по један светац спава.
Гробове, гробове штујте
Што сјаје пламеним сјајем,
Молитве наше чујте.
Плачу над нараштајем...«
И као нове снаге мрка гомила доби.



Википедија
Википедија има чланак у вези са овим текстом:


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милутин Бојић, умро 1917, пре 102 године.