Pređi na sadržaj

I Na gozbi mrtvih kraljeva (Prva varijanta)

Izvor: Викизворник
Na gozbi mrtvih kraljeva (Prva varijanta)
Pisac: Milutin Bojić



* * *


I
NA GOZBI MRTVIH KRALjEVA
[Prva varijanta]

Stubovi teško dišu i jeca poljana mukla
I stari pričaju ponos o legijama palim,
Kada se bitka gorda za grob Gospodnji tukla,
Za sveti Jerusalim;
Pričaju pohode slavne kad stegovi se vili,
Kad svijala se zemlja pod kopitama teškim;
Pričaju slavne dane o pobedi i sili
I delima viteškim.
I mesec zlato lije
I zamagljeni vidik u senci mračnih smreka
Poljupcem srebra mije
I čeka novi rođaj preporođenog veka.
I kao iz daljine sa treskom hramovnog svoda
U porfirama zlatnim korača vojska cela,
Vođe, sudije, sveci celoga jednog roda.
I njene krvave ruke i lice smrtno belo
Meseca zraci škrope.
I oni nečujno gaze,
Lutaju ivicom stena i u provale slaze,
I čudan ostaje pečat od svake njine stope:
Ko su te senke s kunama i šarom
Kraj zvonika crnih što zbunjene kruže
I beskrajno mirne ni prete ni tuže,
Samo još im oko divljim gori žarom?
To lome krune izmrvljene svoje,
Kraljevi mrtvi da ih opet sklope
I ožiljcima crna leta broje,
Kapima krvi kojom grudi lope
Godine slavnih pobeda broje,
Prigušen plač im grudi cepa,
Traže da pogled uspokoje
Mirisom gora, pesmom stena.
No svuda zadah smrti bije,
Caruje pustoš puna jeze,
Samo se krvav barjak vije
I muklo ništa pokrov veze.
Izatkan kralju pokrov vas
Zastrt je iznad leša slavlja
I kuca ropstva čas,
Konac se javlja.
Slomljen luk
Smrvljen puk
Gord i smeo
Zvezde hteo
Sada ceo
Čupa drob.
Rob?
Kakav to stokrat jauk iz dubine se čuje
Kô uzdah sinova pakla i teško drobljenje vode,
Kô tupi odjek gvožđa što kamen malj ga kuje,
Kô mukli dodir sidra kad šajke burom brode,
Kô plač najdublji sfera kad kroz magline struji
I raste kao tutanj oluje koja stupa,
Kô šuštanj orlovih jata kad krilom krilo lupa
I huji... raste i huji?
I huk sve jači bruji i sve jasnije zvoni,
I bledi patrijarsi kô izagnane pape
Očajno deru rize i gorko plaču oni
I dugim nizom klize i zbunjen narod vape
I grme kletvom groznom kroz ponoć punu smole:
»Kuda grešnici teški, zar ostavljate stene
I crna jasenja debla i jablanove gole
I mokru crnicu i puste čatrlje njene,
Kuda?
Zar ne vidite groblja na svakoj padini,
Zar ne vidite svuda
Grobove na humu, vrtu i gradini,
Zar ne boli vas kostura njinih šripa?
Čujte plač šuma vaših. To plače
Vaš hrast i dud i grab i glog i lipa!
Čujte jauk zdravca i smilja i drače,
Nalijte kandila uljem novim
I pričest uzmite krvav kao lek.
Kuda? O, kuda drumom ovim,
Kud ječi smrti jek?«
I dršće sedih monaha glas i cepti,
I trošne tresu se kosti i zglavci truli,
I svila njine kose pod vihorom lednim trepti...
Zadrhta. Kô da joj Gospod gordost uli,
Dobivši titanske snage,
Gomila zbunjena, s licima užasno bledim,
Raširi ruke nage
Ka avetima sedim.
U jedan mah odlučnost licima senu,
Izbezumljenoj bludi gled
Ustalasana krenu
U dugobrodi red.
Ne vidi ništa više,
Ne čuje im plač ni krik,
Ne ćuti mraz što briše
Niti severca rik.
I samo znade, samo pojmi i samo shvata
Prošlosti reč što kroz monahe zbori,
Mumije bele love i divlji bes je hvata
I sulud smeh se hori,
Taj ludi smeh pobedioca koji
Dohvata plen, na gomile ga slaže,
Baca o tle, ne razgleda, ne broji,
No vitla mač i zadnje mrvi straže.
On hoće taj beli niz svečan
Da nosi nekud, kroz oluj, krš i munje,
U neki kut zaklonjen, tih i večan,
Kroz šumu, pljusak, kroz kamenjar i žbunje,
I bele utvare dohvata rukama nagim
Uzdrhtan narod i nosi ih pun vere,
Obasjan osmehom blagim,
I zasta... Kroz ponoć orkan dere
I tutnji i vijor divlje gazi
I blesnu munja. U stravičnoj pošti
Gomila zasta i spazi
Da sobom nosi istrule mošti —
Nigde svetaca belih. Utonuli u prah.
I on zarida gorko i bešnje još i jače
Pripija se uz kosti, uz mračni prošlosti duh,
Grčevito ih steže i nosi ih i plače,
Narod taj!
Sa rodnog Kosova tada teški se vapaj začu
I taknu gomile crne što obesvesle plaču
O, vaj! O, vaj! O, vaj!
Maglena ponoć jača,
Kô sen kroz vrt korača
Županov sin i teško sanja.
Pod senkom od jablanja,
Gore u dvorcu mirnim snom Sanjaju braća lov i lom.
Tiho. Tek padne magle pram
I veo prospe
I mesec injem granje pospe.
On je sam.
Hteo bi znati večne dubine,
Smisao njin,
Hteo bi znati zlatne visine...
Zadrhta strahom kraljev sin.
S dalekih strana začu on
Medenih zvona zvonki zvon,
I kao topli zlatni prah
Rasu se zvuk i glas i dah
I zatreperi list i grana
Kô mesečinom očarana.

      Srebrne mreže zvuka zovu
      U zemlju novu,
      U neki čudan dubok svet
      Gde himnu peva svaki cvet
      I himnom bruji tica let
      I himnu peva svaki kret.

      Na božjem dvoru železna brava
      Kroz noć zatutnja kô grobni jek,
      Ključeva teških odjeknu zvek

      I ču se pesma: »Gospodu slava.« 
      I kroz svodove odjeknu Slava
      I mermer jeknu Slava...
      Zabruja zvono Slava...
      Tada velika molitva poče
      I Rastko reče: Oprosti oče...

A iz daljina kroz gore trube trešte
I konjski topot po mahovini tutnji,
Šlemovi medni na mesečini blešte
A mrka lica u teškoj ćute slutnji,
Rogovi ječe...
Zaćuta rog
I koplje zemlji pade
I niz bojnika zadrhta kô zgromljen
I ču se uzdah i glas slomljen:
To nije on.
To nije on.
Županov sin to više nije,
Postrižen dečko taj,
Njegove draži riza krije,
U oku sav mu sjaj...
A biser, koplje, mač i kose?...
Kô plen nek sedom ocu nose...
Pognutih glava deca sile
Tašt nakit nose:
Mač, plašt i kose.
A zmija srama čela im svila.
A samo svetle detinje oči,
Ka suncu streme što veru toči.

      I grunu hajka, zazvoni pancira red.
      Monasi kleče...
      A sedi otac dršće bled
      I zavitla kroz mramorni trem
      Strahovit odjek pretnje, tutanj medi
      I zajauka strah što srca ledi.

      Sava stoji nem...
      I kopitama gruvaju sve jače
      I odjekuje kopalja pras.
      Bratija plače:
      Gospode, pomjani nas...
      Tebe Boga hvalim...
      Tebe blagodarim...
      I temelji se tresu
      I kapci se tresu.
      Tebe blagodarim... Gospodi...
      I usred straha tog
      Na kulu Sava stade

I huk sve jače bruji i sve jasnije zvoni
I bledi patrijarsi laganim hodom hode
I ruke k nebu dižu i gorko plaču oni
I čete monaha smernih u dugom nizu vode.
I kao utvare bele pred lavu ljudi staše
I zavapiše tada:
»Sinovi dece naše,
O, naša bolna stada,
Kuda hrlite? Stojte!
Zar naše trošne kosti da vijor srama nosi,
Da razvejava
Grobove naše brojte!

Na svakom kamu grob je, na svakoj grob je kosi
I na ćuviku svakom po jedan svetac spava.
Grobove, grobove štujte
Što sjaje plamenim sjajem,
Molitve naše čujte.
Plaču nad naraštajem...«
I kao nove snage mrka gomila dobi.


Vikipedija
Vikipedija
Vikipedija ima članak u vezi sa ovim tekstom:


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Milutin Bojić, umro 1917, pre 107 godina.