III песма

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
III песма
Писац: Бранко Радичевић


Branko Radičević.gif

III песма

1.
Горе, песмо лакокрила!
Ал' не вод' ме на небеса,
Ниже пусти своја крила,
Нису за ме та чудеса,
Пут је тамо студен, ладан,
Могâ би се смрзнут јадан.

2.
Милтн, Клопшток, зле им среће,
Доше отуд промрзнути,
О носеви, ледне свеће —
Страота и и гледнути!
Ниже, ниже, чедо моје,
Земљица је царство твоје!

3.
Брда, горе и планине,
И ви стене ту поносне,
Кланци, лузи и долине,
Реке, врела, луке росне!
Кад вас гленем, ал' ми го(ди),
Благо мени, да се роди!

4.
И ви слатки, слатки тићи,
Ви овчице, благо мени!
И на стењу, ви козлићи,
И ти мраве ту малени,
Па да душа није твоја
Иста, иста као моја!

5.
Ох мој драги Богосаве,
Де ли си ми сада, брате?
Јер тако ми моје славе,
Све једнако мислим на те.
Што л' сад чиниш на уранку?
Да ли градиш каку Нанку?

6.
Гради, гради, брате, приче,
Биће добре, Нанка јемчи;
Удри губу што пониче
Да нам сеје све понемчи —
Сеје наше, код нас живи,
Ками нама — ми смо криви!

7.
Глени, глени ову само,
Та није ли кâ сунашце?
Па да ваке опуштамо,
Ками нама у срдашце!
Свака од њи раја вреди,
Па мастило да се штеди?

8.
Гради, гради, тако т' Бога,
Што обрну ка сунашцу,
Тако т' лика љуванога
Штоно чуваш на срдашцу?
Што — Но већ се песма не да...
Збогом, одо унапреда.


9.
Ох, красно ли оно беше,
Кад заори: „Устај, роде!“
Кад се срца поотеше...
срцу моме доће лудо
Ал' какво је оно чудо?

10.
Жена није — браду има,
Чоек није — дуга хаља,
Хаља му се земље прима;
(Он) пред народ траља фаља,
Крст узима, тио збори:
„За вама ми срце гори.“

11.
Ох, глени му под аљину,
Глени, роде, глај му ноге!
Тур' му с главе капетину,
Да не има врашке роге?
Ама народ веран, јао,
Седој бради веровао.

12.
Седа брадо, што засија
Ка купина она света,
Ма из тебе реч Божија
Не заори, веруј, клета!
Из тебе нам гуја сину,
По срцу нас верне шину!

13.
Проклет био, докле био!
А кад мро, не умро!
Крвцу своју мрући пио!
Сам себека врата кро!
Док ти душе што уцвели
Не опросте, враже бели!

14.
Које Србин, хај на ноге!
И на ноге поскочише;
Ал' међ њима виде млоге
Дено крвцу потурише
И одоше у злотворе, —
Ма и брзо Срб прегоре.

15.
„Нека кукољ, нека иде,
Бар је сама сад шеница!“
Србин кликну, а не виде
Украј себе пијавица
Што с' уз њега пењу, вију
Да му само крв испију.

16.
Ој ви губо, губо гадна
На српскоме телу дивну!
Да л' имена ваша јадна
Да у песму турим кивну?
Да вам (с') светим, да вас смлавим?
Но заш песме да скрнавим?

17.
Али тебе, ој Јоксиме,
Споменути овде морам,
Јера твоје пусто име
По српскима пуче горам';
Твоја песма од Лазара
Такну срце сред недара.

18.
Ти запева од Милоша
Што Мурату за врат стаде,
Спомену му друга лоша,
Прокле Вука што издаде.
Ал' тек песму што одгуди,
Сам издаде, срам те буди!

19.
Но што зборим од срамоте?
Ти се смешиш а зашт' не би?
Срам је само за сироте,
А пуни су шпази теби;
Нека сирак, нека режи,
Та Бог ништа не бележи!

20.
Хај, топ први веће рикну
Од тебека, Варадине. —
„На ноге се!“ Србин кликну,
Лати пушку по средине,
Те без топа, с три фишека,
Он злотворску силу шчека.

21.
Млоги ли се боји бише!
Ма тог боја не бијаше
Е четрест, мање-више,
С две тисуће ту с' поклаше.
Хеј Кошуте, де би таде,
Да Србиње гленеш младе?

22.
Само оно дивно двоје
Да угледа — ништа више,
Што на пусте топе твоје
С тољагама ударише,
Би се болан сав следео,
Какву с' гују газит тео!

23.
То почетак би витешки,
А поможе Божа воља,
Удрише се боји тешки,
Па све бољи иза боља, —
Али нећу да и ређам,
Да големе ране вређам.

24.
Још се бију тешки боји,
Ал' онаки више нема;
Још на пољу Србин стоји,
Али њему срце дрема;
Оде, оде, зора бела, —
Нама данка не донела.

25.
Де си, Стево, де си, оче?
Какве т' виле савладаше?
Да погледиш то сироче,
То Војводство,
Да му гленеш грдне ране,
Да му опет снова сване.

26.
Де си, Микле, де си сада,
Куд се деде и изгуби?
Какви тебе јад савлада?
Да л' те дивљи злотвор згуби,
Да л' те дегод жива крије? —
А све једно, тебе није!

27.
Тебе неста, а отада
Зачеше се лоши данци:
Ох, та гледни, глени јада,
Већ се врћу Србијанци,
А јуначка она срећа
Обрнула нама плећа!

28.
Заман гину Варадинци,
Заман, заман Банаћани,
Заман они красни синци
Соколови Кикинђани!
Ох, откад се бојак бије,
Жешћи гуја било није!

29.
Све узаман, све сад лоше
Све постаде са издаје:
Главе своје подигоше
Оне гује из потаје;
тешке гледа муке,
Па од јада крши руке.

30.
„Ала среће страовите,
Па не могу, ох, помоћи!“
Са се дере златне ките,
У образ и баца злоћи:
„Нај то теби, вражи коте!
А доћи ће ђаво по те!“

31.
, крило наше,
Вазда светло лице твоје!
Кâ ти беше, да бијаше
Међу нама јоште које,
Не би нама таке стреле
Кроза срце пролетеле!


32.
Још се сећам ту једнога,
Међ звезде би њега дигâ,
Кô најбоља каква свога,
А Србињка не роди га,
Нит' је наше миле вере:
Тебе мислим, мој Пуфере!

33.
Ти нам правду ти привати;
Иако нам не поможе,
Бар поможе јадовати,
Бар учини што год може,
Јер не беше друга лека, —
То ти спомен од менека.

34.
Већ издаја свуд преоте,
Задркта се царство наше,
Веће, веће, ох страоте!
Паде и ти, Сентомаше!
А са тобом, славо мила,
Скраше се Србу крила!

35.
„Издаше нас!“ свуд заори,
Свако срце стра поплави;
Нит ко мисли да се бори,
Само гледи да с' избави...
Ох, и Лале славне наше
Лађама се већ нагнаше.

36.
Још се једном свак окреће:
„Збогом, слатки завичају!“
Па на даску ногу меће...
Ал' ко плови амо крају?
Ко то коре, ко то куди:
„Хеј Шајкаши, срам вас буди!“

37.
Сваком сину сузно око,
Свак угледа — али кога?
Свак угледа тебе, Ђоко,
Свог сокола премилога;
Јесте теби мана доста,
Ал' ова ти слава оста.

38.
Твоја слава, твоја дика,
Ти тад Србу срце врну.
„За мном, за мном!“ ти завика,
И за тобом све нагрну.
Пред злотвора све поврви,
Дочека га, па га смрви!

39.
Већ се на јад заборави,
У коло се вата свако
Пева, игра, славу слави,
Дању, ноћу све једнако,
Докле пусти топ не рикне,
„На злотвора!“ момчад викне.

40.
Ал' тек њега што избију,
Опет одма ох милоте!
Коло с' игра, песме вију,
Нико Срба не преоте:
Хеј Србине, славо стара,
Та ни сад ти нигде пара!

41.
Книћанине, име славно,
Ваљало је дела твоја
Споменути већ одавно;
Ма не смеде песма моја,
Ал' и де би речца уда
Приватила така чуда!

42.
Кад се оно гуја љута
Око срца нама сави,
Кад јој свако ћаше с пута,
Када сваког страва смлави,
Ти на главу њојзи стаде,
Раскиде је на комаде.

43.
Ал опета ето змија
Састави се и оживе,
Наже к нама, шиче, зија,
Да прогута тиће сиве.
Книћанине, амо сада,
Не дај гуји да завлада!

44.
Ти чу јаде, и ево те,
Та погледај, поглај јаде,
Од све славе и дивоте
То нам само, то остаде:
Четир села, ништа више,
Ма још Србаљ не уише.

45.
Јоште Србињ не уздише,
Тебе гледа, покликује;
Што злотвора има више,
Све се већма успаљује.
Хај Србиње, Бог би дао,
Те кâ оћеш, и могао!

46.
Ох ти, Јово, мој пријане,
Међ првима ти бијаше,
Кад стегоше оно лане
Да стамане име наше,
Те довати мач витешки,
Заборави бол свој тешки.

47
Теби, Јово, отац мио
Од крвничке руке паде,
Ал' ти си га заменио,
Заменио кâ ваљаде,
Заменио дивну главу,
Учинио роду славу.

48.
Па ево те сад назада
Измождена, јадна, бледа;
Тешки бол те свег савлада,
Те уздишеш: „Баш се не да!“
А остави љуте јаде,
Веруј, брате, све пропаде...

49.
Мучи, мучи, ман' се туге,
Гледај само па оздрави,
А те тешке јаде друге
Отисни и, заборави,
Још ће бити сјајни дана,
Но сад чу ли свог пријана...

50.
Де јунака ја остави?
Ко зна, брже, гле и јако!
Брже, лудо да с' не бави...
Па баш нико и никако?
Е па добро, ајд' од ока
Унапредак лака скока!

51.
Тако, песмо, сад је добро,
Само ситно, моје лане!
Погледај је, мили побро,
Та има л' јој каке мане?
Како с' треска, како звецка.
У срдашце како пецка!


52.
Сунце грану, ајде, злато,
Поклон' му се до земљице,
Ал' не ниже, јер је блато,
Укаљаћеш бело лице. —
Тако, лепо, сад је доста,
Па куд оћеш, сад си проста.

53.
Низ улицу јунак шеће,
Па пред собом једну спази:
Дична ли је, ко је неће,
Како само згодно гази!
Дигла хаље повисоко,
Ту му запе жељно око.

54.
Така страга, та каква је,
Каква мора бити спреда?
Па се брже за њом даје,
Па је стиже и погледа,
Па се трже, ао јаде,
Мал' у блато што не паде.

55.
Ал' га нане бес случајно
На кицоша неква стара
Што ту, не знам, нешто тајно
С момом неквом уговара;
Гурну њега Срб у плеће,
Ето јада и несреће!

56.
Старац гурну своје злато,
А оклизну нога моме,
Па на леђа, па у блато
Паде јадна, а он с њоме;
Покри старац злато своје,
А Срб озго на обоје.

57.
Стење старац, стење цура,
„Јао, јао!“, виче млада.
Псује старца, па га тура;
Али старац као клада.
Тек кад јунак наш устаде,
Малко ми се мицат стаде.

58.
Не кте мома већ да чека,
Већ га тисни и изврни
Баш сред оног блата мека:
Пропаде му фрак тај црни,
И тај шешир, и те лаче,
Ма ту његов јад тек заче.

59.
Од земљице мома сину;
И наш старац са њом теде,
Па је лати за аљину,
А девојка, јао беде,
Паде опет, па на њега...
Ал' сад даље да се бега!

60.
Јунак иде право дома,
Не види им љути мука;
А да види, би ми ома
Од тешкога смеја пукâ,
Па што б' онда ја без њега?
Баш је добро што ј' побегâ!

61.
У дом уђе, пење с' горе;
Већ се попе, па ј' у трему,
Ама ко то, нуто море,
Ко на сусрет ита њему?
Ко му белу руку даје?
Ко то пита, не престаје?

62.
Госпина је то ћерчица,
Красан пупак да с' развије;
Од шеснаест годиница
Али јесте, али није,
А несташна као јаре,
Баш кâ неки од вас маре.

63.
ОД синоћ га не видела,
А он данас рано устô,
Пређе данка очô бела,
Оста њојзи јутро пусто.
Већ избија десет сата,
А још назад нема злата.

64.
„Та де мора досад бити?
Ко задржа драга мога?“
Уједанпут ђерђев ити:
„Та ево га, та ево га!
Знам ја кроке свога мила!“
Па напоље поитила.

65.
Па га пита де бијаше,
Тако дуго де остаде,
Јоште нешто друго ћаше,
Ал' се њојзи то не даде.
„Мина, Мина!“ викну мати,
А ћи мора послушати.

66.
Своме драгу стисну руку,
Па около глену бела,
Могаше јој видет муку
На очима, шта ј' је тела;
Шта је, да је, већ се не да,
Јера мајку веће згледа.

67.
Мама дође, зборит стаде:
„Здраво, Herr von — не знам како!
Већ из шетње, већ назаде?
Де бијасте? Окле тако?...
А ти, Мина, ајд' унутра,
Да је готов вез до сутра!“

68.
Пође цура, па ми стаде,
Стаде мало на ти врати,
Глену драгу свом назаде,
Ал' је спази брижна мати;
Погледа је, плану оком,
Шта ће цура, мора скоком!

69.
Цуре неста, већ замаче,
Мама оста код момчета,
Реч настави, питат заче,
Де је био, куда шета,
Те придаде штошта друго,
Ал' све причат било б' дуго.

70.
Беше збора и од среће,
Она заче, он придаде:
„Куд ће, госпо, куд ће веће
Него ваша, с неба паде:
Лепи, здрави, тако млади,
А свег доста што сте ради.“

71.
„Ал' муж старац, моје злато!“
Нагло госпа реч привати,
Па га глену умиљато,
За руку га белу вати:
„Крај таквога дуге ноћи,
Ко ће мени ту помоћи?“


72.
Јунак канда нема воље,
Јер не стиште руку њену;
Да ли мисли на што боље?
Да л' на ћерку ње љувену?
Триес и шес мајци лета —
То заиста пуно смета.

73.
Али ћерку, он је оће,
Загрлити, пољубити,
Ал' утргнут тако воће,
Не може му, не мож' бити!
Са земље га воли купит,
мора л' бити, баш и купит.

74.
Кâ дете му с' она чини,
За лепиром кад полети,
Ни гла рупа по ледини,
Ни пред собом кам тај клети.
Ох ко би му, ко би могâ
Итнут камен испред нога?

75.
Подићи је у небеса,
Показат јој све милине,
Па од сјајни тад чудеса
Вргнути је сред тавнине —
Још он није тако пао,
Још му ј' туђе среће жао.

76.
Та шта има женска глава,
Шта кром тога има ино?
Та то јој је живот, слава,
То свет цели, то једино —
Проклет, проклет сваки био
Ко јој срећу изгубио!

77.
Кад га види, тада живи,
Тад јој јарно сунце сјаје.
Ал' наш ето соко сиви
Није за њу да не аје,
Ма за жену, што би лагô,
Не би је занаго.

78.
У њезини млади груди
Силан за њ се плам разгоре;
Да г' угаси, он се труди,
Клони је се де год може;
А што она још уздише,
Ко ће у греј да му пише?

79.
Та ко би га искарао,
Кад је сретне неотице,
Кад пред собом спази, јао,
Оно сретно, сретно лице,
Кад јој глене очи сјајне,
Пуне оне слатке тајне?

80.
Кад му белу руку пружи:
„Де сáтñе, де сте?“ кад уздане,
Кад се рука с руком здружи,
Кад кроза њу срце плане?
Ој карачу, амо оди,
Глени, па се намргоди!

81.
Ето седе сунце бедно,
А де не би била беда?
Све то једно, те то једно:
Сад устаје, сада седа;
Још да место кадикада
Попромени, ни по јада.

82.
На западу увек седај,
На истоку увек грани:
Ао побре, само гледај,
Докле ми се попишмани,
Па љутито једном зађе,
Никад више не изађе!

83.
Ја би барем делâ тако,
А сунашцу што год драго;
Једне ћуди није свако,
Свако има своје благо,
Што тај куди, они фали,
Де с' тај смеје, они жали.

84.
Јарко сунце већ замаче,
Ал' светина јоште не те,
Код неки се тек сад заче;
Само глени оно дете,
Како шеће, стреља, мига, —
Ал' што ме је за њу брига.

85.
Свуда чудна мешавина,
Све ту срња кô да с' вија:
Госпа, кера, госпар, псина,
Мајстор, шегрт и колија.
Али нешто друго тедо,
Куд се врагу у град дедо?

86.
Из града се он исели,
Досели се у подграђе,
Као што сте већ видели,
Јер у лето ту је слађе:
Мирније је, боља вода,
И свакако лепша згода.

87.
А најлепша: те градине
Што су свуда међ кућама,
Да га малко жеља мине,
Јер одрасте међ шумама;
Ко на зелен једном свиче,
Никада је не одвиче.

88.
Сад наш јунак на дому је,
На прозор се наслонио,
У градину погледује,
Како пред њим стоји тио,
Како дан се још отима,
Како нојца преотима.

89.
Све тавније и све тише,
Све умукло и поспало,
Само ветрић што уздише;
На несан се њему дало:
Да л' се чега милог сећа?
Умаче л' му кака срећа?

90.
И од града јоште бруји
Као море из далека,
Као котô када струји,
Тако с' чује; али нека,
Веће и то поста тише,
А на небу звезда више.

91.
Глени тамо небесима,
Гле та чеда умиљата;
Ал' месеца нема њима,
Траже звезде свога брата,
Траже, сјају, свуда гледе,
Та куд им се данас деде?


92.
Та де ли је, де се крије?
Карају га милостиво,
Да на земљи дегод није?
Па ка земљи све страшиво
Оборише очи своје...
Заман, заман, звезде моје!

93.
Гледа јунак у тишину,
Гледа горе небесима,
Гледа доле у градину,
А туга му срце прима,
Туга нека слатка, тија,
Кô тај ветрић што ћарлија.

94.
И лађани ветрић туди
Чини му се да му збори,
А срдашце то у груди
Кô да с' оће да раствори,
Све кап по кап да с' истопи,
Око нечег да се склопи.

95.
И чезнење на далеко
Срдашца се њему лати,
Као у сну, слатко, меко —
Ал' што санак може дати?...
Ох, ето га, беше мало,
А сада га већ нестало.

96.
Још он брже нагна руку
Ка срдашцу разгрејану,
Да придржи слатку муку,
Ма већ оде — он уздану:
„Ох, зашто се тако брго
Из прелепа санка трго!“

97.
Он се диже са прозора,
Оде столу па ту седе,
Једну књигу још отвара,
Вирну у њу кâ од беде;
Ал' како је читат стаде,
Одма му се и допаде.

98.
Јера лепо књига заче:
Како сунце зађе тио,
Како паде то сумраче,
Како ј' момак доодио
До некаква грдна стења,
Пунан туге и чезнења.

99.
И над собом како зглену
Неке пусте вел'ке дворе,
И како га по камену
Нагна нешто њима горе,
Како уђе већ унутра,
Да се стани ту до јутра.

100.
Како ј' кроз кам, што ј' опао,
Једва у њег' ући могâ,
А под сводим' како, јао,
Јечаше му испод нога;
Како свр њег' из зидова
По декоја сукну сова.

101.
Како оде унапреда,
Ох, пусто ли свуд бијаше!
Како врата једна згледа,
Како даље не смејаше,
Како накрај стра га прође,
Те отварат врата пође.

102.
Несу била забрављена,
Али тешка беу врата,
Кâ оловом заливена;
Ал' опет и јунак вата,
Упиње се, нуто муке,
Пуцају му беле руке!

103.
Веће врата зашкрипише
У рђавни у шаркама...
Шта л' му очи сад видише? —
Празну избу, у њој тама,
Две-три сове тамо горе
Излетеше на прозоре.

104.
Он униђе, свуда слуша:
Ни с' што миче, ни се креће;
Оде куте да окуша:
Нигде ништа, заман шеће.
Опет слуша, ал' све ћути,
Па се к врати сад упути.

105.
Затвори и, па назада,
Кабаницу о тле фура,
Јоште на њу трудан пада,
А под главу камен тура,
Да одспава ту до зоре,
Али спати још не море.

106.
Он се свога злата сећа,
Како красно са њом беше,
Како веља беше срећа —
Једва груди што поднеше;
Ао, уре најмилије,
Све му јаче срце бије!

107.
„Ал' сада те нема више!
Де ли си ми, де ли сада?
Де си, злато?“ он уздише,
Не да му се спат никако.
Тако дуго време стаде —
Но шта ли је ово саде?

108.
Издалека уздисање,
Спрва тешко, па све теже,
А уз њега то јечање
Што кроз душу тако реже;
Па све амо иде ближе,
Да се њему коса диже.

109.
Јоште петâ кукурекну
И жубор се неки заче...
Ух, што л' ово тако јекну?
А тај жубор све то јаче!
И све амо ближе, ближе —
Коса му се од стра диже!

110.
Страшан жубор амо сави,
Муња севну, а гром груну,
Бура с' диже, вијар зави,
А кроз избу ледно дуну;
А та врата зашкрипише —
Наше момче једва дише!

111.
И напољу вијар дуну,
Дом кô да се с места креће,
А кроз избу ледно дуну,
Утрнуше с' обе свеће.
Глену врати — за час тили
Кô мрави га свег промили.


112.
На вратима нешто бело —
Крв му стаде, кад га згледа,
Зној му ледан проби чело;
Тео б' устат, ал' се не да,
Зборио би, оће уста, 670
А им нема гласа пуста.

113.
Сад авети с врата неста,
Открави се момче наше,
Па на ноге скочи сместа,
К вратима се нагоњаше:
Отворена врата широм —
Не ид', Србе, буди с миром!

114.
Веће стиже Срб напоље,
Украј зида нешто бело,
Опет стаде гледат боље:
Ништа друго, женско тело.
Дође ближе, шапну: „Ко је?“ —
„Ја сам, ја сам, злато моје!“

115.
Сад тек позна цуру виту,
За ручицу па је вати:
„Мина, Мина! окле ви ту?“ —
„Пст!... не збор'те, чуће мати!...
Брже, брже!“, кара луче,
Па г' у собу собом вуче.

116.
Што ће јунак, уђе с њоме
И затвори лака врата.
Ал' да видиш пусте моме,
Сави му се око врата,
Још се на њег' сва нанела,
Кô на цветак дробна чела.

117.
Кроз аљину ону лаку
Он осети месо врело,
Он осети жилу сваку,
Е јој дркта кроз све тело,
Он осети близу лица
Ону јару од усница.

118.
И наш јунак није камен,
Те вас цели задркта се,
Од срца му удри пламен,
Он притисну злато на се;
Пригна уста, те плам пусти
У тај целив дуги, пусти.

119.
Удри пламен о пламена,
Упи с' усна у ту усну,
Не зна усна од време(на),
Све јој с' чини, сад тек кусну —
У заборав тако сташе,
Док се једва не расташе.

120.
О, целиве, мој целиве,
Узаман ли дуг им беше!
Та не згуби ватре живе,
С тебе плами тек с' отеше —
Ја је чујем де уздише:
„Оће л' једном јоште више?“

121.
Куд се деше? — На душека,
Дрк(ћ)е тело, дркћу руке,
Скоро су ми ван себека
Од милине и од муке.
Јоште једно: „Јао, јао!“ —
Опет један анђо пао!

122.
Што је била, није више —
Гронуше јој лаке сузе;
Већ се каје и уздише,
Али опет — та он узе!
Па га вати око грла:
Ох, што није сад умрла!

123.
Но већ мора да с' растави:
„Збогом!“ рече, па ти брже,
Оде к врати, па одбрави,
Ал' како се млада трже:
Тек одбрави, ал' на врати,
Помоз', Боже — њена мати!

124.
„Па зар тако, моје лане?
Мислиш да је мати луда?
То л' је ћерка та без мане?
Така од теб' видим чуда?
То л' је мајка дочекала?
То л' је, кучко, мени фала?“

125.
„Стани, већ ми не умаче,
Стан' да т' платим, тицо лепа!“
Мома јадна бегат заче,
Ма је мати страга шчепа,
Левом шчепа, десну диже:
„На, ти!“ — У то момче стиже.

126.
Међ њу стаде и међ милу.
„Молим, госпо, тако нете!“
Али госпа и на силу
Ћаше ћерци и полете:
Двапута се гњевна стиште,
Двапута је он отиште.

127.
Сада теке госпа севну,
Подбочи се, јао, брате!
Кад опружи језу гњевну:
„Па ви мени, ви не дате?
Ко сте, шта сте, откуда сте?
Па ви мени на пут стасте?“

128.
„Несам ли ја госпа туди?
Ко је мене дирнут вредан?
Па таки се сад усуди,
Таки један и ниједан!
Па у мојој, мојој кући...
Јао, муко, морам пући!“

129.
„Зар ви мљасте? — оде јаче,
Зар ви мљасте, силан Боже,
Да ту живе копилаче?
А ти, гуско, још поможе!...
Ох, пустите да ј' удавим,
Да је смождим, да је смлавим!“

130.
Опет наже — Срб не даде...
Ал' сад теже пуста скочи,
Са свом снагом на њ нападе,
Наже њему баш у очи;
Ма су залуд њене муке,
Он јој шчепа обе руке.

131.
Сад из петни наже жила...
Ал' заман се, јој, отима,
Слабачка је сва та сила,
Јер он стиште кâ кљештима.
Она цичи, — јао, Боже,
Ни маћи се баш не може!


132.
Да мож' ујест само сада,
Али ни то Србин не да:
То је уби, ао јада,
Та пући ће ода једа!...
Сикће опет, псује, виче:
„Оваквиче, онаквиче!“

133.
По кући се диже буна,
Декоје се сад помоли,
Ово тамо, оно туна,
Беше доста скоро голи,
То на прозор, то на врата, —
Хај, Србине, красни свата!

134.
Мрак је доста, то је срећа,
Другојаче... Но гле јада!
Нешто сину — богме свећа!
Ко то иде амо сада?
Ето, ето господара, —
Та је ли му дегод пара?

135.
На њем хаља до земљице,
А на глави шепа лака,
Под њом оно згодно лице
Ка у телца, брате, кака,
Трбу напред шеће тио,
Кâ сом уста отворио.

136.
Па с' устави — сад ће бити!
„Вос ис тен тес?“ — То је доста!
Стаде бојак страовити...
Од Срба је госпа проста;
Још умукну клета она:
Што ће — дође цар од дома.

137.
Стоји госпа, не миче се,
Још подуже мужа глену...
Тад ка трска затресе се.
Па се у коб њему крену:
„Сад се иде“ — виче — „стари?
Тако ли се за ме мари?“

138.
„Па ти си муж?“ — Ово штене
У мало ме не раздера!
А ти, а ти, куку мене“ —
Тако с' госпа на њ раздера,
Скочи преда њ, ногом лупи...
Он три крока назад ступи.

139.
Она за њим: „Па сад дође?“...
Скочи, крочи, па га стиже,
У лице му руком пође...
Он све даље, она ближе...
Виде госа пуста јада:
„Но, но“, рече, „шта је сада?“

140.
„Па још збориш, зла ти срећа!“
Цикну госпа, па га тури,
Из руке му паде свећа.
Он с' кâ дулек о тле сјури. —
Ал' већ мени срце зебе,
Ваља, богме, да се гребе.

141.
Није шала, мрак је свуда,
Госпа јетка и опака;
Ја већ виде доста чуда,
Може бити јоште кака,
Може јоште и менека...
Ма што чини наша сека?

142.
Боже мили, што да чини?
У изби се шћућурила,
Дркће, стрепи, стра је кини,
Па — Но већ је, браћо, сила...
Збогом, збогом, ја вас славим,
Али нећу да заглавим!


Извори[уреди]

  • Антологија српске књижевности [1]


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранко Радичевић, умро 1853, пре 166 година.