III pesma
| III pesma Pisac: Branko Radičević |
III pesma
1.
Gore, pesmo lakokrila!
Al' ne vod' me na nebesa,
Niže pusti svoja krila,
Nisu za me ta čudesa,
Put je tamo studen, ladan,
Mogâ bi se smrznut jadan.
2.
Miltn, Klopštok, zle im sreće,
Doše otud promrznuti,
O nosevi, ledne sveće —
Straota i i glednuti!
Niže, niže, čedo moje,
Zemljica je carstvo tvoje!
3.
Brda, gore i planine,
I vi stene tu ponosne,
Klanci, luzi i doline,
Reke, vrela, luke rosne!
Kad vas glenem, al' mi go(di),
Blago meni, da se rodi!
4.
I vi slatki, slatki tići,
Vi ovčice, blago meni!
I na stenju, vi kozlići,
I ti mrave tu maleni,
Pa da duša nije tvoja
Ista, ista kao moja!
5.
Oh moj dragi Bogosave,
De li si mi sada, brate?
Jer tako mi moje slave,
Sve jednako mislim na te.
Što l' sad činiš na uranku?
Da li gradiš kaku Nanku?
6.
Gradi, gradi, brate, priče,
Biće dobre, Nanka jemči;
Udri gubu što poniče
Da nam seje sve ponemči —
Seje naše, kod nas živi,
Kami nama — mi smo krivi!
7.
Gleni, gleni ovu samo,
Ta nije li kâ sunašce?
Pa da vake opuštamo,
Kami nama u srdašce!
Svaka od nji raja vredi,
Pa mastilo da se štedi?
8.
Gradi, gradi, tako t' Boga,
Što obrnu ka sunašcu,
Tako t' lika ljuvanoga
Štono čuvaš na srdašcu?
Što — No već se pesma ne da...
Zbogom, odo unapreda.
9.
Oh, krasno li ono beše,
Kad zaori: „Ustaj, rode!“
Kad se srca pooteše...
srcu mome doće ludo
Al' kakvo je ono čudo?
10.
Žena nije — bradu ima,
Čoek nije — duga halja,
Halja mu se zemlje prima;
(On) pred narod tralja falja,
Krst uzima, tio zbori:
„Za vama mi srce gori.“
11.
Oh, gleni mu pod aljinu,
Gleni, rode, glaj mu noge!
Tur' mu s glave kapetinu,
Da ne ima vraške roge?
Ama narod veran, jao,
Sedoj bradi verovao.
12.
Seda brado, što zasija
Ka kupina ona sveta,
Ma iz tebe reč Božija
Ne zaori, veruj, kleta!
Iz tebe nam guja sinu,
Po srcu nas verne šinu!
13.
Proklet bio, dokle bio!
A kad mro, ne umro!
Krvcu svoju mrući pio!
Sam sebeka vrata kro!
Dok ti duše što ucveli
Ne oproste, vraže beli!
14.
Koje Srbin, haj na noge!
I na noge poskočiše;
Al' međ njima vide mloge
Deno krvcu poturiše
I odoše u zlotvore, —
Ma i brzo Srb pregore.
15.
„Neka kukolj, neka ide,
Bar je sama sad šenica!“
Srbin kliknu, a ne vide
Ukraj sebe pijavica
Što s' uz njega penju, viju
Da mu samo krv ispiju.
16.
Oj vi gubo, gubo gadna
Na srpskome telu divnu!
Da l' imena vaša jadna
Da u pesmu turim kivnu?
Da vam (s') svetim, da vas smlavim?
No zaš pesme da skrnavim?
17.
Ali tebe, oj Joksime,
Spomenuti ovde moram,
Jera tvoje pusto ime
Po srpskima puče goram';
Tvoja pesma od Lazara
Taknu srce sred nedara.
18.
Ti zapeva od Miloša
Što Muratu za vrat stade,
Spomenu mu druga loša,
Prokle Vuka što izdade.
Al' tek pesmu što odgudi,
Sam izdade, sram te budi!
19.
No što zborim od sramote?
Ti se smešiš a zašt' ne bi?
Sram je samo za sirote,
A puni su špazi tebi;
Neka sirak, neka reži,
Ta Bog ništa ne beleži!
20.
Haj, top prvi veće riknu
Od tebeka, Varadine. —
„Na noge se!“ Srbin kliknu,
Lati pušku po sredine,
Te bez topa, s tri fišeka,
On zlotvorsku silu ščeka.
21.
Mlogi li se boji biše!
Ma tog boja ne bijaše
E četrest, manje-više,
S dve tisuće tu s' poklaše.
Hej Košute, de bi tade,
Da Srbinje gleneš mlade?
22.
Samo ono divno dvoje
Da ugleda — ništa više,
Što na puste tope tvoje
S toljagama udariše,
Bi se bolan sav sledeo,
Kakvu s' guju gazit teo!
23.
To početak bi viteški,
A pomože Boža volja,
Udriše se boji teški,
Pa sve bolji iza bolja, —
Ali neću da i ređam,
Da goleme rane vređam.
24.
Još se biju teški boji,
Al' onaki više nema;
Još na polju Srbin stoji,
Ali njemu srce drema;
Ode, ode, zora bela, —
Nama danka ne donela.
25.
De si, Stevo, de si, oče?
Kakve t' vile savladaše?
Da poglediš to siroče,
To Vojvodstvo,
Da mu gleneš grdne rane,
Da mu opet snova svane.
26.
De si, Mikle, de si sada,
Kud se dede i izgubi?
Kakvi tebe jad savlada?
Da l' te divlji zlotvor zgubi,
Da l' te degod živa krije? —
A sve jedno, tebe nije!
27.
Tebe nesta, a otada
Začeše se loši danci:
Oh, ta gledni, gleni jada,
Već se vrću Srbijanci,
A junačka ona sreća
Obrnula nama pleća!
28.
Zaman ginu Varadinci,
Zaman, zaman Banaćani,
Zaman oni krasni sinci
Sokolovi Kikinđani!
Oh, otkad se bojak bije,
Žešći guja bilo nije!
29.
Sve uzaman, sve sad loše
Sve postade sa izdaje:
Glave svoje podigoše
One guje iz potaje;
teške gleda muke,
Pa od jada krši ruke.
30.
„Ala sreće straovite,
Pa ne mogu, oh, pomoći!“
Sa se dere zlatne kite,
U obraz i baca zloći:
„Naj to tebi, vraži kote!
A doći će đavo po te!“
31.
, krilo naše,
Vazda svetlo lice tvoje!
Kâ ti beše, da bijaše
Među nama jošte koje,
Ne bi nama take strele
Kroza srce proletele!
32.
Još se sećam tu jednoga,
Međ zvezde bi njega digâ,
Kô najbolja kakva svoga,
A Srbinjka ne rodi ga,
Nit' je naše mile vere:
Tebe mislim, moj Pufere!
33.
Ti nam pravdu ti privati;
Iako nam ne pomože,
Bar pomože jadovati,
Bar učini što god može,
Jer ne beše druga leka, —
To ti spomen od meneka.
34.
Već izdaja svud preote,
Zadrkta se carstvo naše,
Veće, veće, oh straote!
Pade i ti, Sentomaše!
A sa tobom, slavo mila,
Skraše se Srbu krila!
35.
„Izdaše nas!“ svud zaori,
Svako srce stra poplavi;
Nit ko misli da se bori,
Samo gledi da s' izbavi...
Oh, i Lale slavne naše
Lađama se već nagnaše.
36.
Još se jednom svak okreće:
„Zbogom, slatki zavičaju!“
Pa na dasku nogu meće...
Al' ko plovi amo kraju?
Ko to kore, ko to kudi:
„Hej Šajkaši, sram vas budi!“
37.
Svakom sinu suzno oko,
Svak ugleda — ali koga?
Svak ugleda tebe, Đoko,
Svog sokola premiloga;
Jeste tebi mana dosta,
Al' ova ti slava osta.
38.
Tvoja slava, tvoja dika,
Ti tad Srbu srce vrnu.
„Za mnom, za mnom!“ ti zavika,
I za tobom sve nagrnu.
Pred zlotvora sve povrvi,
Dočeka ga, pa ga smrvi!
39.
Već se na jad zaboravi,
U kolo se vata svako
Peva, igra, slavu slavi,
Danju, noću sve jednako,
Dokle pusti top ne rikne,
„Na zlotvora!“ momčad vikne.
40.
Al' tek njega što izbiju,
Opet odma oh milote!
Kolo s' igra, pesme viju,
Niko Srba ne preote:
Hej Srbine, slavo stara,
Ta ni sad ti nigde para!
41.
Knićanine, ime slavno,
Valjalo je dela tvoja
Spomenuti već odavno;
Ma ne smede pesma moja,
Al' i de bi rečca uda
Privatila taka čuda!
42.
Kad se ono guja ljuta
Oko srca nama savi,
Kad joj svako ćaše s puta,
Kada svakog strava smlavi,
Ti na glavu njojzi stade,
Raskide je na komade.
43.
Al opeta eto zmija
Sastavi se i ožive,
Naže k nama, šiče, zija,
Da proguta tiće sive.
Knićanine, amo sada,
Ne daj guji da zavlada!
44.
Ti ču jade, i evo te,
Ta pogledaj, poglaj jade,
Od sve slave i divote
To nam samo, to ostade:
Četir sela, ništa više,
Ma još Srbalj ne uiše.
45.
Jošte Srbinj ne uzdiše,
Tebe gleda, poklikuje;
Što zlotvora ima više,
Sve se većma uspaljuje.
Haj Srbinje, Bog bi dao,
Te kâ oćeš, i mogao!
46.
Oh ti, Jovo, moj prijane,
Međ prvima ti bijaše,
Kad stegoše ono lane
Da stamane ime naše,
Te dovati mač viteški,
Zaboravi bol svoj teški.
47
Tebi, Jovo, otac mio
Od krvničke ruke pade,
Al' ti si ga zamenio,
Zamenio kâ valjade,
Zamenio divnu glavu,
Učinio rodu slavu.
48.
Pa evo te sad nazada
Izmoždena, jadna, bleda;
Teški bol te sveg savlada,
Te uzdišeš: „Baš se ne da!“
A ostavi ljute jade,
Veruj, brate, sve propade...
49.
Muči, muči, man' se tuge,
Gledaj samo pa ozdravi,
A te teške jade druge
Otisni i, zaboravi,
Još će biti sjajni dana,
No sad ču li svog prijana...
50.
De junaka ja ostavi?
Ko zna, brže, gle i jako!
Brže, ludo da s' ne bavi...
Pa baš niko i nikako?
E pa dobro, ajd' od oka
Unapredak laka skoka!
51.
Tako, pesmo, sad je dobro,
Samo sitno, moje lane!
Pogledaj je, mili pobro,
Ta ima l' joj kake mane?
Kako s' treska, kako zvecka.
U srdašce kako pecka!
52.
Sunce granu, ajde, zlato,
Poklon' mu se do zemljice,
Al' ne niže, jer je blato,
Ukaljaćeš belo lice. —
Tako, lepo, sad je dosta,
Pa kud oćeš, sad si prosta.
53.
Niz ulicu junak šeće,
Pa pred sobom jednu spazi:
Dična li je, ko je neće,
Kako samo zgodno gazi!
Digla halje povisoko,
Tu mu zape željno oko.
54.
Taka straga, ta kakva je,
Kakva mora biti spreda?
Pa se brže za njom daje,
Pa je stiže i pogleda,
Pa se trže, ao jade,
Mal' u blato što ne pade.
55.
Al' ga nane bes slučajno
Na kicoša nekva stara
Što tu, ne znam, nešto tajno
S momom nekvom ugovara;
Gurnu njega Srb u pleće,
Eto jada i nesreće!
56.
Starac gurnu svoje zlato,
A okliznu noga mome,
Pa na leđa, pa u blato
Pade jadna, a on s njome;
Pokri starac zlato svoje,
A Srb ozgo na oboje.
57.
Stenje starac, stenje cura,
„Jao, jao!“, viče mlada.
Psuje starca, pa ga tura;
Ali starac kao klada.
Tek kad junak naš ustade,
Malko mi se micat stade.
58.
Ne kte moma već da čeka,
Već ga tisni i izvrni
Baš sred onog blata meka:
Propade mu frak taj crni,
I taj šešir, i te lače,
Ma tu njegov jad tek zače.
59.
Od zemljice moma sinu;
I naš starac sa njom tede,
Pa je lati za aljinu,
A devojka, jao bede,
Pade opet, pa na njega...
Al' sad dalje da se bega!
60.
Junak ide pravo doma,
Ne vidi im ljuti muka;
A da vidi, bi mi oma
Od teškoga smeja pukâ,
Pa što b' onda ja bez njega?
Baš je dobro što j' pobegâ!
61.
U dom uđe, penje s' gore;
Već se pope, pa j' u tremu,
Ama ko to, nuto more,
Ko na susret ita njemu?
Ko mu belu ruku daje?
Ko to pita, ne prestaje?
62.
Gospina je to ćerčica,
Krasan pupak da s' razvije;
Od šesnaest godinica
Ali jeste, ali nije,
A nestašna kao jare,
Baš kâ neki od vas mare.
63.
OD sinoć ga ne videla,
A on danas rano ustô,
Pređe danka očô bela,
Osta njojzi jutro pusto.
Već izbija deset sata,
A još nazad nema zlata.
64.
„Ta de mora dosad biti?
Ko zadrža draga moga?“
Ujedanput đerđev iti:
„Ta evo ga, ta evo ga!
Znam ja kroke svoga mila!“
Pa napolje poitila.
65.
Pa ga pita de bijaše,
Tako dugo de ostade,
Jošte nešto drugo ćaše,
Al' se njojzi to ne dade.
„Mina, Mina!“ viknu mati,
A ći mora poslušati.
66.
Svome dragu stisnu ruku,
Pa okolo glenu bela,
Mogaše joj videt muku
Na očima, šta j' je tela;
Šta je, da je, već se ne da,
Jera majku veće zgleda.
67.
Mama dođe, zborit stade:
„Zdravo, Herr von — ne znam kako!
Već iz šetnje, već nazade?
De bijaste? Okle tako?...
A ti, Mina, ajd' unutra,
Da je gotov vez do sutra!“
68.
Pođe cura, pa mi stade,
Stade malo na ti vrati,
Glenu dragu svom nazade,
Al' je spazi brižna mati;
Pogleda je, planu okom,
Šta će cura, mora skokom!
69.
Cure nesta, već zamače,
Mama osta kod momčeta,
Reč nastavi, pitat zače,
De je bio, kuda šeta,
Te pridade štošta drugo,
Al' sve pričat bilo b' dugo.
70.
Beše zbora i od sreće,
Ona zače, on pridade:
„Kud će, gospo, kud će veće
Nego vaša, s neba pade:
Lepi, zdravi, tako mladi,
A sveg dosta što ste radi.“
71.
„Al' muž starac, moje zlato!“
Naglo gospa reč privati,
Pa ga glenu umiljato,
Za ruku ga belu vati:
„Kraj takvoga duge noći,
Ko će meni tu pomoći?“
72.
Junak kanda nema volje,
Jer ne stište ruku njenu;
Da li misli na što bolje?
Da l' na ćerku nje ljuvenu?
Tries i šes majci leta —
To zaista puno smeta.
73.
Ali ćerku, on je oće,
Zagrliti, poljubiti,
Al' utrgnut tako voće,
Ne može mu, ne mož' biti!
Sa zemlje ga voli kupit,
mora l' biti, baš i kupit.
74.
Kâ dete mu s' ona čini,
Za lepirom kad poleti,
Ni gla rupa po ledini,
Ni pred sobom kam taj kleti.
Oh ko bi mu, ko bi mogâ
Itnut kamen ispred noga?
75.
Podići je u nebesa,
Pokazat joj sve miline,
Pa od sjajni tad čudesa
Vrgnuti je sred tavnine —
Još on nije tako pao,
Još mu j' tuđe sreće žao.
76.
Ta šta ima ženska glava,
Šta krom toga ima ino?
Ta to joj je život, slava,
To svet celi, to jedino —
Proklet, proklet svaki bio
Ko joj sreću izgubio!
77.
Kad ga vidi, tada živi,
Tad joj jarno sunce sjaje.
Al' naš eto soko sivi
Nije za nju da ne aje,
Ma za ženu, što bi lagô,
Ne bi je zanago.
78.
U njezini mladi grudi
Silan za nj se plam razgore;
Da g' ugasi, on se trudi,
Kloni je se de god može;
A što ona još uzdiše,
Ko će u grej da mu piše?
79.
Ta ko bi ga iskarao,
Kad je sretne neotice,
Kad pred sobom spazi, jao,
Ono sretno, sretno lice,
Kad joj glene oči sjajne,
Pune one slatke tajne?
80.
Kad mu belu ruku pruži:
„De sátñe, de ste?“ kad uzdane,
Kad se ruka s rukom združi,
Kad kroza nju srce plane?
Oj karaču, amo odi,
Gleni, pa se namrgodi!
81.
Eto sede sunce bedno,
A de ne bi bila beda?
Sve to jedno, te to jedno:
Sad ustaje, sada seda;
Još da mesto kadikada
Popromeni, ni po jada.
82.
Na zapadu uvek sedaj,
Na istoku uvek grani:
Ao pobre, samo gledaj,
Dokle mi se popišmani,
Pa ljutito jednom zađe,
Nikad više ne izađe!
83.
Ja bi barem delâ tako,
A sunašcu što god drago;
Jedne ćudi nije svako,
Svako ima svoje blago,
Što taj kudi, oni fali,
De s' taj smeje, oni žali.
84.
Jarko sunce već zamače,
Al' svetina jošte ne te,
Kod neki se tek sad zače;
Samo gleni ono dete,
Kako šeće, strelja, miga, —
Al' što me je za nju briga.
85.
Svuda čudna mešavina,
Sve tu srnja kô da s' vija:
Gospa, kera, gospar, psina,
Majstor, šegrt i kolija.
Ali nešto drugo tedo,
Kud se vragu u grad dedo?
86.
Iz grada se on iseli,
Doseli se u podgrađe,
Kao što ste već videli,
Jer u leto tu je slađe:
Mirnije je, bolja voda,
I svakako lepša zgoda.
87.
A najlepša: te gradine
Što su svuda međ kućama,
Da ga malko želja mine,
Jer odraste međ šumama;
Ko na zelen jednom sviče,
Nikada je ne odviče.
88.
Sad naš junak na domu je,
Na prozor se naslonio,
U gradinu pogleduje,
Kako pred njim stoji tio,
Kako dan se još otima,
Kako nojca preotima.
89.
Sve tavnije i sve tiše,
Sve umuklo i pospalo,
Samo vetrić što uzdiše;
Na nesan se njemu dalo:
Da l' se čega milog seća?
Umače l' mu kaka sreća?
90.
I od grada jošte bruji
Kao more iz daleka,
Kao kotô kada struji,
Tako s' čuje; ali neka,
Veće i to posta tiše,
A na nebu zvezda više.
91.
Gleni tamo nebesima,
Gle ta čeda umiljata;
Al' meseca nema njima,
Traže zvezde svoga brata,
Traže, sjaju, svuda glede,
Ta kud im se danas dede?
92.
Ta de li je, de se krije?
Karaju ga milostivo,
Da na zemlji degod nije?
Pa ka zemlji sve strašivo
Oboriše oči svoje...
Zaman, zaman, zvezde moje!
93.
Gleda junak u tišinu,
Gleda gore nebesima,
Gleda dole u gradinu,
A tuga mu srce prima,
Tuga neka slatka, tija,
Kô taj vetrić što ćarlija.
94.
I lađani vetrić tudi
Čini mu se da mu zbori,
A srdašce to u grudi
Kô da s' oće da rastvori,
Sve kap po kap da s' istopi,
Oko nečeg da se sklopi.
95.
I čeznenje na daleko
Srdašca se njemu lati,
Kao u snu, slatko, meko —
Al' što sanak može dati?...
Oh, eto ga, beše malo,
A sada ga već nestalo.
96.
Još on brže nagna ruku
Ka srdašcu razgrejanu,
Da pridrži slatku muku,
Ma već ode — on uzdanu:
„Oh, zašto se tako brgo
Iz prelepa sanka trgo!“
97.
On se diže sa prozora,
Ode stolu pa tu sede,
Jednu knjigu još otvara,
Virnu u nju kâ od bede;
Al' kako je čitat stade,
Odma mu se i dopade.
98.
Jera lepo knjiga zače:
Kako sunce zađe tio,
Kako pade to sumrače,
Kako j' momak doodio
Do nekakva grdna stenja,
Punan tuge i čeznenja.
99.
I nad sobom kako zglenu
Neke puste vel'ke dvore,
I kako ga po kamenu
Nagna nešto njima gore,
Kako uđe već unutra,
Da se stani tu do jutra.
100.
Kako j' kroz kam, što j' opao,
Jedva u njeg' ući mogâ,
A pod svodim' kako, jao,
Ječaše mu ispod noga;
Kako svr njeg' iz zidova
Po dekoja suknu sova.
101.
Kako ode unapreda,
Oh, pusto li svud bijaše!
Kako vrata jedna zgleda,
Kako dalje ne smejaše,
Kako nakraj stra ga prođe,
Te otvarat vrata pođe.
102.
Nesu bila zabravljena,
Ali teška beu vrata,
Kâ olovom zalivena;
Al' opet i junak vata,
Upinje se, nuto muke,
Pucaju mu bele ruke!
103.
Veće vrata zaškripiše
U rđavni u šarkama...
Šta l' mu oči sad vidiše? —
Praznu izbu, u njoj tama,
Dve-tri sove tamo gore
Izleteše na prozore.
104.
On uniđe, svuda sluša:
Ni s' što miče, ni se kreće;
Ode kute da okuša:
Nigde ništa, zaman šeće.
Opet sluša, al' sve ćuti,
Pa se k vrati sad uputi.
105.
Zatvori i, pa nazada,
Kabanicu o tle fura,
Jošte na nju trudan pada,
A pod glavu kamen tura,
Da odspava tu do zore,
Ali spati još ne more.
106.
On se svoga zlata seća,
Kako krasno sa njom beše,
Kako velja beše sreća —
Jedva grudi što podneše;
Ao, ure najmilije,
Sve mu jače srce bije!
107.
„Al' sada te nema više!
De li si mi, de li sada?
De si, zlato?“ on uzdiše,
Ne da mu se spat nikako.
Tako dugo vreme stade —
No šta li je ovo sade?
108.
Izdaleka uzdisanje,
Sprva teško, pa sve teže,
A uz njega to ječanje
Što kroz dušu tako reže;
Pa sve amo ide bliže,
Da se njemu kosa diže.
109.
Jošte petâ kukureknu
I žubor se neki zače...
Uh, što l' ovo tako jeknu?
A taj žubor sve to jače!
I sve amo bliže, bliže —
Kosa mu se od stra diže!
110.
Strašan žubor amo savi,
Munja sevnu, a grom grunu,
Bura s' diže, vijar zavi,
A kroz izbu ledno dunu;
A ta vrata zaškripiše —
Naše momče jedva diše!
111.
I napolju vijar dunu,
Dom kô da se s mesta kreće,
A kroz izbu ledno dunu,
Utrnuše s' obe sveće.
Glenu vrati — za čas tili
Kô mravi ga sveg promili.
112.
Na vratima nešto belo —
Krv mu stade, kad ga zgleda,
Znoj mu ledan probi čelo;
Teo b' ustat, al' se ne da,
Zborio bi, oće usta, 670
A im nema glasa pusta.
113.
Sad aveti s vrata nesta,
Otkravi se momče naše,
Pa na noge skoči smesta,
K vratima se nagonjaše:
Otvorena vrata širom —
Ne id', Srbe, budi s mirom!
114.
Veće stiže Srb napolje,
Ukraj zida nešto belo,
Opet stade gledat bolje:
Ništa drugo, žensko telo.
Dođe bliže, šapnu: „Ko je?“ —
„Ja sam, ja sam, zlato moje!“
115.
Sad tek pozna curu vitu,
Za ručicu pa je vati:
„Mina, Mina! okle vi tu?“ —
„Pst!... ne zbor'te, čuće mati!...
Brže, brže!“, kara luče,
Pa g' u sobu sobom vuče.
116.
Što će junak, uđe s njome
I zatvori laka vrata.
Al' da vidiš puste mome,
Savi mu se oko vrata,
Još se na njeg' sva nanela,
Kô na cvetak drobna čela.
117.
Kroz aljinu onu laku
On oseti meso vrelo,
On oseti žilu svaku,
E joj drkta kroz sve telo,
On oseti blizu lica
Onu jaru od usnica.
118.
I naš junak nije kamen,
Te vas celi zadrkta se,
Od srca mu udri plamen,
On pritisnu zlato na se;
Prigna usta, te plam pusti
U taj celiv dugi, pusti.
119.
Udri plamen o plamena,
Upi s' usna u tu usnu,
Ne zna usna od vreme(na),
Sve joj s' čini, sad tek kusnu —
U zaborav tako staše,
Dok se jedva ne rastaše.
120.
O, celive, moj celive,
Uzaman li dug im beše!
Ta ne zgubi vatre žive,
S tebe plami tek s' oteše —
Ja je čujem de uzdiše:
„Oće l' jednom jošte više?“
121.
Kud se deše? — Na dušeka,
Drk(ć)e telo, drkću ruke,
Skoro su mi van sebeka
Od miline i od muke.
Jošte jedno: „Jao, jao!“ —
Opet jedan anđo pao!
122.
Što je bila, nije više —
Gronuše joj lake suze;
Već se kaje i uzdiše,
Ali opet — ta on uze!
Pa ga vati oko grla:
Oh, što nije sad umrla!
123.
No već mora da s' rastavi:
„Zbogom!“ reče, pa ti brže,
Ode k vrati, pa odbravi,
Al' kako se mlada trže:
Tek odbravi, al' na vrati,
Pomoz', Bože — njena mati!
124.
„Pa zar tako, moje lane?
Misliš da je mati luda?
To l' je ćerka ta bez mane?
Taka od teb' vidim čuda?
To l' je majka dočekala?
To l' je, kučko, meni fala?“
125.
„Stani, već mi ne umače,
Stan' da t' platim, tico lepa!“
Moma jadna begat zače,
Ma je mati straga ščepa,
Levom ščepa, desnu diže:
„Na, ti!“ — U to momče stiže.
126.
Međ nju stade i međ milu.
„Molim, gospo, tako nete!“
Ali gospa i na silu
Ćaše ćerci i polete:
Dvaputa se gnjevna stište,
Dvaputa je on otište.
127.
Sada teke gospa sevnu,
Podboči se, jao, brate!
Kad opruži jezu gnjevnu:
„Pa vi meni, vi ne date?
Ko ste, šta ste, otkuda ste?
Pa vi meni na put staste?“
128.
„Nesam li ja gospa tudi?
Ko je mene dirnut vredan?
Pa taki se sad usudi,
Taki jedan i nijedan!
Pa u mojoj, mojoj kući...
Jao, muko, moram pući!“
129.
„Zar vi mljaste? — ode jače,
Zar vi mljaste, silan Bože,
Da tu žive kopilače?
A ti, gusko, još pomože!...
Oh, pustite da j' udavim,
Da je smoždim, da je smlavim!“
130.
Opet naže — Srb ne dade...
Al' sad teže pusta skoči,
Sa svom snagom na nj napade,
Naže njemu baš u oči;
Ma su zalud njene muke,
On joj ščepa obe ruke.
131.
Sad iz petni naže žila...
Al' zaman se, joj, otima,
Slabačka je sva ta sila,
Jer on stište kâ klještima.
Ona ciči, — jao, Bože,
Ni maći se baš ne može!
132.
Da mož' ujest samo sada,
Ali ni to Srbin ne da:
To je ubi, ao jada,
Ta pući će oda jeda!...
Sikće opet, psuje, viče:
„Ovakviče, onakviče!“
133.
Po kući se diže buna,
Dekoje se sad pomoli,
Ovo tamo, ono tuna,
Beše dosta skoro goli,
To na prozor, to na vrata, —
Haj, Srbine, krasni svata!
134.
Mrak je dosta, to je sreća,
Drugojače... No gle jada!
Nešto sinu — bogme sveća!
Ko to ide amo sada?
Eto, eto gospodara, —
Ta je li mu degod para?
135.
Na njem halja do zemljice,
A na glavi šepa laka,
Pod njom ono zgodno lice
Ka u telca, brate, kaka,
Trbu napred šeće tio,
Kâ som usta otvorio.
136.
Pa s' ustavi — sad će biti!
„Vos is ten tes?“ — To je dosta!
Stade bojak straoviti...
Od Srba je gospa prosta;
Još umuknu kleta ona:
Što će — dođe car od doma.
137.
Stoji gospa, ne miče se,
Još poduže muža glenu...
Tad ka trska zatrese se.
Pa se u kob njemu krenu:
„Sad se ide“ — viče — „stari?
Tako li se za me mari?“
138.
„Pa ti si muž?“ — Ovo štene
U malo me ne razdera!
A ti, a ti, kuku mene“ —
Tako s' gospa na nj razdera,
Skoči preda nj, nogom lupi...
On tri kroka nazad stupi.
139.
Ona za njim: „Pa sad dođe?“...
Skoči, kroči, pa ga stiže,
U lice mu rukom pođe...
On sve dalje, ona bliže...
Vide gosa pusta jada:
„No, no“, reče, „šta je sada?“
140.
„Pa još zboriš, zla ti sreća!“
Ciknu gospa, pa ga turi,
Iz ruke mu pade sveća.
On s' kâ dulek o tle sjuri. —
Al' već meni srce zebe,
Valja, bogme, da se grebe.
141.
Nije šala, mrak je svuda,
Gospa jetka i opaka;
Ja već vide dosta čuda,
Može biti jošte kaka,
Može jošte i meneka...
Ma što čini naša seka?
142.
Bože mili, što da čini?
U izbi se šćućurila,
Drkće, strepi, stra je kini,
Pa — No već je, braćo, sila...
Zbogom, zbogom, ja vas slavim,
Ali neću da zaglavim!
Izvori
[uredi]- Antologija srpske književnosti [1]
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branko Radičević, umro 1853, pre 171 godina.
|