Gospođe, zač prosiš jer mi su tužice

Gospođe, zač prosiš jer mi su tužice
Писац: Шишко Менчетић

241. pesma prvog dela Ranjinina zbornika.

* * *

Gospođe, zač prosiš jer mi su tužice,
   kad ljubav ponosiš od vjerna služice?
   ar željno povenut potribno meni jes,
   kad godi spomenut budu ja tvoj ures
u kom se raj veli, gizdava ružice, 5
   ter se toj ne želi bez željne tužice.
   Ako li tuj želju ima tve srdačce
   da se ja veselju, prisvitlo sunačce,
stvori mi tuj milos da te ja sadružu,
   ter mi će bit silos da veće ne tužu; 10
   zašto je tvoj prirok da se ja dresel'ju,
   također bit uzrok mož da se vesel'ju.

Напомена

Извор

Stari pisci hrvatski, Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, knjiga II, Pjesme Šiška Menčevića Vlahovića i Gjore Držića, str. , Zagreb, 1870

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.