Goru jaše Marko Krajevića,
goru jaše, goru proklinjaše:
„Oj prokleta crna goro moja,
kad m' u tebi bunar vode nema
s ćin bi Marko konja napojijo, 5
dobra konja i sebe junaka!"
Misli Marko da nikor ne čuje,
to začula vila planinkinja,
govori mu vila planinkinja:
„Ne kun goru, Marko Krajevića, 10
ne kun goru, ni ti gora kriva
da t u njome bunar vode nima
s ćin bi Marko konja napojija,
dobra konja i sebe junaka.
A ti hajde malo ponaprida, 15
naći hoćeš bunar vode ladne
i na njemu vilu vodaricu
koja prima teške vodarine."
Kada Marko vile razumijo
pa on grede malo ponaprida 20
ter nalazi bunar vode ladne
i na njemu vilu vodaricu.
Ali mu je Bog i srića dala
da je vila slatki san zaspala,
pa se nagne na krun od studenca 25
i začrpa dva sića vodice,
jednog sebi a drugeg konjiću.
Ali se je bili vili snilo
da non Marko vodu popojijo
pa se nagne na krun od studenca, 30
u studencu ponestalo vode.
Odma se je jadu domislila
da non Marko vodu popojijo
pak na grede niz Livanjsko poje,
u tri skoka poje obigrala, 35
u četvrton Marka ujimala:
„Stan počekaj, Marko Krajevića,
ko će moje vodarine platit?"
Ali no je Marko govorio:
„Što te ide, moja bila vilo, 40
što te ide, ja ću, vilo, platit!"
Ali mu je vila govorila:
„Do dva crna oka od junaka,
do četiri noge od konjića."
Ali no' je Marko govorio: 45
„Ne budali, bila vilo moja,
nu pogledaj u no vedro nebo,
pod tobon se vedro nebo lomi."
Mudra bila vila vodarica,
mudra bila, ma se privarila, 50
ona pogleda u ono vedro nebo.
Š njon govori Krajevića Marko,
š njon govori i s ćordon pomiće,
ufati non u ramenu glavu,
ali no' je Marko govorio: 55
„Eto tebi, moja bila vilo,
eto tebi što te, vilo, ide,
do dva crna oka o' junaka,
do četiiri noge ol konjića."
Vila osta nogan koprjajuć, 60
a Marko ide niz poje igrajuć.
