Ginu, jaoh, kako san sva dobra na saj svit

Извор: Викизворник
Ginu, jaoh, kako san sva dobra na saj svit
Писац: Динко Златарић





Zlataric.jpg

PJESAN CXV

   Ginu, jaoh, kako san sva dobra na saj svit,
ni se zna čijem će dan, čijem li će večer prit.
   U svakoj razbludi ku ljubav zda meni
nađoh plač prihudi i nemir pakljeni.
   Zimnje su godine srid ljeta nastale, 5
poludnji zrak tmine zle noćne sharale;
   ter srce u trudu ufanje bižeći
rve se zaludu zdržat ga hoteći.
   Misli mê skončaju obične i mile,
a tužne nastaju, ke s tilom dah dile; 10
   jer toli čemer ljut prinosi njih poraz,
da nî moć odahnut u muci kratak čas.
   Njekad ja čestit bijeh i ne znah što je zled,
ter veseo vas idijeh slijedeći drag pogled;
   izmiješan sladosti svaki trud moj biše 15
i milom harnosti naplaćen saviše;
   slatko dni provođah u službi ljuvenoj,
gdi ljubav nahođah pri vili ljubljenoj;
   pozor mi nje sjaše, i spravan sladak smih
za moj mir sveđ staše srid usti rumenih; 20
   pravi drum kazahu razumne beside,
po komu činjahu da stupaj moj ide;
   cvitjem put zeniše, jer ljubav poštena
priskladnom sveđ biše ljubavi gojena;
   sam sebi za viđah u bitju takom blag, 25
gdi se toj drag viđah, koj želim da sam drag:
   nu malo u vjeri blaženstvo postoji,
jak mjesec u mjeri sveđ jednoj ne stoji.
   Brzo se sve gubi i skonča odveće
što naša svis ljubi, i trpi što neće. 30
   Evo sam ostavljen, i što jur bih blažen,
sad u plač postavljen uzdišem poražen.
   Na svrhu, jaoh, pride sva moja pohvala,
od mene otide, i nije nastala.
   Sve što ja izmučih služeći ljuveno, 35
sa svim se razlučih; druzijem bi suđeno.
   Moje su vazeli sve blago, jaoh, druzi;
oni su veseli, ja cvilim u tuzi.
   Nitko se ne uzdaj u ljuven veće dar,
kad mene tolik vaj potlači iznevar. 40
   Mnjah, da ću prije nać studen plam, a vruć led,
neg da će mene snać ovaki prik nered.
   Sad svako veselje, razgovor svaki moj
bi smrtno dreselje i smrtni nepokoj.
   Sve se je skončalo; umrije mi dobro sve, 45
uzdanja još malo u meni lje žive.
   Jeda još smiljenja ostaje za mene,
pridnjega živjenja kon vile ljuvene
   ku služih sa svu moć tolika godišta?
Ne može vas trud poć svršeno u ništa. 50
   Tijem se ja ponosim u tužnu životu,
čim od zla podnosim toliku tegotu.
   Ah, vilo gizdava, životu slatki moj,
zač slugu tač prava pogrdi ovakoj?
   ter dike jedine ke stekoh u muci, 55
bez moje krivine druzijem su u ruci?
   Kriv nijesam, dobro vim; ako li u drugom
varam se, dostojim bit s ovom sveđ tugom.
   Nu ili nis' moja, ili je inako,
meni si gospoja, tvoj sam ja svakako, 60
   tvoj sam rob i sužan, i s tobom nikadar
ne budem razdružan za nijednu na svit stvar.
   Neka me nesreća pedipše i davi
i spravlja najveća zla mojoj ljubavi,
   neće moć nje slipos učinit, ni sila, 65
da meni tva lipos nî draga ni mila.



Izvor[уреди]

Stari pisci hrvatski, Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, knjiga XXI, Djela Dominika Zlatarića, str.234-236, Zagreb, 1899


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Динко Златарић, умро 1613, пре 404 године.