Гину, јаох, како сан сва добра на сај свит

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Гину, јаох, како сан сва добра на сај свит
Писац: Динко Златарић





Златариц.јпг

ПЈЕСАН CXV

   Гину, јаох, како сан сва добра на сај свит,
ни се зна чијем ће дан, чијем ли ће вечер прит.
   У свакој разблуди ку љубав зда мени
нађох плач прихуди и немир пакљени.
   Зимње су године срид љета настале, 5
полудњи зрак тмине зле ноћне схарале;
   тер срце у труду уфање бижећи
рве се залуду здржат га хотећи.
   Мисли мê скончају обичне и миле,
а тужне настају, ке с тилом дах диле; 10
   јер толи чемер љут приноси њих пораз,
да нî моћ одахнут у муци кратак час.
   Њекад ја честит бијех и не знах што је злед,
тер весео вас идијех слиједећи драг поглед;
   измијешан сладости сваки труд мој бише 15
и милом харности наплаћен савише;
   слатко дни провођах у служби љувеној,
гди љубав нахођах при вили љубљеној;
   позор ми ње сјаше, и справан сладак смих
за мој мир свеђ сташе срид усти румених; 20
   прави друм казаху разумне бесиде,
по кому чињаху да ступај мој иде;
   цвитјем пут зенише, јер љубав поштена
прискладном свеђ бише љубави гојена;
   сам себи за виђах у битју таком благ, 25
гди се тој драг виђах, кој желим да сам драг:
   ну мало у вјери блаженство постоји,
јак мјесец у мјери свеђ једној не стоји.
   Брзо се све губи и сконча одвеће
што наша свис љуби, и трпи што неће. 30
   Ево сам остављен, и што јур бих блажен,
сад у плач постављен уздишем поражен.
   На сврху, јаох, приде сва моја похвала,
од мене отиде, и није настала.
   Све што ја измучих служећи љувено, 35
са свим се разлучих; друзијем би суђено.
   Моје су вазели све благо, јаох, друзи;
они су весели, ја цвилим у тузи.
   Нитко се не уздај у љувен веће дар,
кад мене толик вај потлачи изневар. 40
   Мњах, да ћу прије наћ студен плам, а врућ лед,
нег да ће мене снаћ оваки прик неред.
   Сад свако весеље, разговор сваки мој
би смртно дресеље и смртни непокој.
   Све се је скончало; умрије ми добро све, 45
уздања још мало у мени ље живе.
   Једа још смиљења остаје за мене,
придњега живјења кон виле љувене
   ку служих са сву моћ толика годишта?
Не може вас труд поћ свршено у ништа. 50
   Тијем се ја поносим у тужну животу,
чим од зла подносим толику теготу.
   Ах, вило гиздава, животу слатки мој,
зач слугу тач права погрди овакој?
   тер дике једине ке стекох у муци, 55
без моје кривине друзијем су у руци?
   Крив нијесам, добро вим; ако ли у другом
варам се, достојим бит с овом свеђ тугом.
   Ну или нис' моја, или је инако,
мени си госпоја, твој сам ја свакако, 60
   твој сам роб и сужан, и с тобом никадар
не будем раздружан за ниједну на свит ствар.
   Нека ме несрећа педипше и дави
и справља највећа зла мојој љубави,
   неће моћ ње слипос учинит, ни сила, 65
да мени тва липос нî драга ни мила.



Извор[уреди]

Стари писци хрватски, Југославенска академија знаности и умјетности, књига XXI, Дјела Доминика Златарића, стр.234-236, Загреб, 1899


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Динко Златарић, умро 1613, пре 407 година.