Gallium verum
| Gallium verum Писац: Даница Марковић |
Клекнух у пољу широку пред цветом
Што носи име твоје увек драго;
Ветрић је својим доносио летом
Мириса шумских једнодушје благо.
Немадох снаге да ускинем цвета
И сагох главу над његовим струком,
А као вапај подземнога света
Зајеча ветар помамним фијуком.
. . . . . . . . . . . . . . . .
То дуси краткој срећи нашој, друже,
Ту, у слободи, сад подушке чине,
А да опело сјајније одслуже,
Спустили су се ветри са висине.
Ту где ја клечим није било гроба.
Душа је моја — то знаш — гробље сама.
И живот што ми притисла тегоба
Не изрази се у врелим сузама.
Ја не заплаках над прошлошћу чедном —
Врело је суза пресахло у мени:
Пред будућношћу тамном, недогледном,
Усташе сени нада потрвени’.
. . . . . . . . . . . . . . . .
Ветар ми хладни до костију проби
На топлом сунцу ведрог, летњег дана ...
Ал’ слику тамну моје мрачне коби
Одагна одјек клика раздрагана.
То сељанчица, у шарену руху,
С рукама пуним ивањскога цвећа,
Газећи траву и стрњику суху,
Расу се чопор дуж реда дрвећа.
Ветар умуче пред обесном кликом!
Ја пружих руке ка веселој чети
И склопих очи пред шареном сликом,
Иштући само свеже руковети.
Сви се кораци управише к мени
И малене се опружише руке,
И као цвркут птичица малени’
Слише се речи у нејасне звуке.
Сагледах цвећа руке своје пуне.
На узбуркане притиснух га груди.
Клетва се диже да удес прокуне
И мрачну сплетку што сковаше људи.
Ал’ нашто све то? Да ли води чему?
Можда светлости будућности нове?...
Да ту изречем празну анатему,
А живот, ето, обиљем ме зове!
. . . . . . . . . . . . . . . .
Не као други, да забаве тражим —
Рад једног дана заборава само,
Да успоменама страдања ублажим —
Одох на неку светковину тамо.
Забављаху се на начине разне
Све непознати, разноврсни људи,
И шумна пустош те забаве празне
Тегобом горком испуни ми груди.
Сама сам била сред гомиле хучне;
Морила ме је чама и досада
И вређале ме речи песме звучне;
Повратку бејах и самоћи рада.
Нит заборава нађох, ни провела
У тој средини лакоумних људи.
А одјек песме шумскога опела
Звучао ми је у дубини груди.
Препуне душе тамних утисака
И груди пуних осећања истих,
Ја се искрадох из друштва онака
И кренух путем успомена чистих.
Стазама старим и душом и кроком
Времена прођох и простора миље;
И погружена у болу дубоком,
Стигох уморна дому под окриље.
Кад у одају ступих своју глуху,
Са сухим цвећем у рукама врелим,
Од дуга пута у прашљиву руху,
Осетих тада да ништа не желим.
Цео ми живот у прошлост утону...
И као киту босиока смерна
Што с побожношћу меће за икону
Душа побожна, одана и верна,
Пред сликом твојом падох на колена,
Одсвуд тишином окружена глухом,
И окитих је, болом сатрвена,
Ивањског цвећа руковети сухом.
Извор[уреди]
- Петровић, Б. 1971. Српска књижевност у сто књига, књига 57: Песници 1. Нови Сад: Матица српска, Српска књижевна задруга. стр. 209-212.
|