Gallium verum
| Gallium verum Pisac: Danica Marković |
Kleknuh u polju široku pred cvetom
Što nosi ime tvoje uvek drago;
Vetrić je svojim donosio letom
Mirisa šumskih jednodušje blago.
Nemadoh snage da uskinem cveta
I sagoh glavu nad njegovim strukom,
A kao vapaj podzemnoga sveta
Zaječa vetar pomamnim fijukom.
. . . . . . . . . . . . . . . .
To dusi kratkoj sreći našoj, druže,
Tu, u slobodi, sad poduške čine,
A da opelo sjajnije odsluže,
Spustili su se vetri sa visine.
Tu gde ja klečim nije bilo groba.
Duša je moja — to znaš — groblje sama.
I život što mi pritisla tegoba
Ne izrazi se u vrelim suzama.
Ja ne zaplakah nad prošlošću čednom —
Vrelo je suza presahlo u meni:
Pred budućnošću tamnom, nedoglednom,
Ustaše seni nada potrveni’.
. . . . . . . . . . . . . . . .
Vetar mi hladni do kostiju probi
Na toplom suncu vedrog, letnjeg dana ...
Al’ sliku tamnu moje mračne kobi
Odagna odjek klika razdragana.
To seljančica, u šarenu ruhu,
S rukama punim ivanjskoga cveća,
Gazeći travu i strnjiku suhu,
Rasu se čopor duž reda drveća.
Vetar umuče pred obesnom klikom!
Ja pružih ruke ka veseloj četi
I sklopih oči pred šarenom slikom,
Ištući samo sveže rukoveti.
Svi se koraci upraviše k meni
I malene se opružiše ruke,
I kao cvrkut ptičica maleni’
Sliše se reči u nejasne zvuke.
Sagledah cveća ruke svoje pune.
Na uzburkane pritisnuh ga grudi.
Kletva se diže da udes prokune
I mračnu spletku što skovaše ljudi.
Al’ našto sve to? Da li vodi čemu?
Možda svetlosti budućnosti nove?...
Da tu izrečem praznu anatemu,
A život, eto, obiljem me zove!
. . . . . . . . . . . . . . . .
Ne kao drugi, da zabave tražim —
Rad jednog dana zaborava samo,
Da uspomenama stradanja ublažim —
Odoh na neku svetkovinu tamo.
Zabavljahu se na načine razne
Sve nepoznati, raznovrsni ljudi,
I šumna pustoš te zabave prazne
Tegobom gorkom ispuni mi grudi.
Sama sam bila sred gomile hučne;
Morila me je čama i dosada
I vređale me reči pesme zvučne;
Povratku bejah i samoći rada.
Nit zaborava nađoh, ni provela
U toj sredini lakoumnih ljudi.
A odjek pesme šumskoga opela
Zvučao mi je u dubini grudi.
Prepune duše tamnih utisaka
I grudi punih osećanja istih,
Ja se iskradoh iz društva onaka
I krenuh putem uspomena čistih.
Stazama starim i dušom i krokom
Vremena prođoh i prostora milje;
I pogružena u bolu dubokom,
Stigoh umorna domu pod okrilje.
Kad u odaju stupih svoju gluhu,
Sa suhim cvećem u rukama vrelim,
Od duga puta u prašljivu ruhu,
Osetih tada da ništa ne želim.
Ceo mi život u prošlost utonu...
I kao kitu bosioka smerna
Što s pobožnošću meće za ikonu
Duša pobožna, odana i verna,
Pred slikom tvojom padoh na kolena,
Odsvud tišinom okružena gluhom,
I okitih je, bolom satrvena,
Ivanjskog cveća rukoveti suhom.
Izvor[uredi]
- Petrović, B. 1971. Srpska književnost u sto knjiga, knjiga 57: Pesnici 1. Novi Sad: Matica srpska, Srpska književna zadruga. str. 209-212.
|