GLIUVENO dotekoh k vili ka me strilja

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
GLIUVENO dotekoh k vili ka me strilja
Писац: Џоре Држић


Iz zbornika Nikše Ranjine[уреди]



Ljuveno dotekoh vili ka me strilja,
   tere joj tuj rekoh: "Ojmeh, Boga dilja
   ozri se na mene, molim te, sunačce,
   da gorko ne vene me željno srdačce;
jer tužno ublidim jak mrzlo cvitjice, 5
   kad, vilo, ne vidim anđelsko tve lice
   i hitri tvoj pogled, prid kojim kad minem,
   studeniji nego led vaskolik ostinem.
Oči još prosuze, kako sam naučan,
   odkad me Bog uze pod zakon primučan 10
   ki ljubav satvori svakomu jur sluzi
   ki ju virno dvori u zlatoj nje uzi."
Rečen'je od mene ovoj kad ču, taj čas
   tuj svrnu lice nje, pustivši ovi glas:
   "Često se ozirem gdi bih te vidila, 15
   u tugah kako mrem da bih ti pravila.
Evo t' sam smamljena; znaj da ću usahnut,
   ar muka ljuvena ne da mi odahnut.
   Dan i noć misleći sva sam problidila,
   u srcu želeći da bih te vidila. 20
Ti s' rani môj bosil i svitlo sunačce,
   koju je sve nosil' me želno srdačce;
   zač pokle, moj cvite, tebe sam vidila,
   vehnući krozi te ja te sam ljubila.
I mislim ljubiti vas moj vik do duše, 25
   ne budi m' cviliti, jak zaman ki služe.
   Viđ gdi sam skončana prî nego hoće svit,
   jakino kad slana oznobi ružan cvit."



Iz dablinskog rukopisa[уреди]



GLIUVENO dotekoh k vili ka me strilja,
     Ter е joj tuj rekoh: »Ojmeh, Boga dilja,
     Ozri se na mene, molim te, sunačce,
     Da gorko ne vene me željno srdačce.

Jer tužno ublidim jak mrzlo cvitice 5
     Kad, vilo, ne vidim anđelsko tve lice
     I hitri tvoj pogled prid kojim kad minem
     Studeni nego led vaskolik ostinem.

Oči još prosuze kako sam naučan
     Otkad me Bog uze pod zakon primučan, 10
     Ki ljubav satvori svakomu jur sluzi
     Ki ju virno dvori u zlatoj nje uzi«.

Rečenje od mene ovoj kad ču taj čas
     Tuj svrnu lice nje pustivši ovi glas:
     »Često se ozirem, gdi bih te vidila, 15
     U tugah kako mrem, da bih ti pravila.

Еvо t' sam smamljena, znaj da ć' i usahnut,
     Ar muka ljuvena ne da mi odahnut.
     Dan i noć misleći sva sam problidila
     U srcu želeći da bih le smirila. 20

Ti s' rani moj bosil i svitlo sunačce,
     Koga je sve nosil' me želno srdačce,
     Zač pokli moj cvite tebe sam vidila,
     Vehnući krozi te ja te sam ljubila.

I mislim ljubiti vas moj vik do duše, 25
     Ne budi m' cviliti jak zaman ki služe.
     Vid gdi sam skončana, ne možem jur živit
     Jakino kad slana oznobi ružan cvit«.



Извор[уреди]

Stari pisci hrvatski, knjiga 33, Džore Držić: Pjesni ljuvene, strana 43-44, Jugosalavenska akademija znanosti i umjetnosti, Zagreb 1965.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Џоре Држић, умро 1501, пре 519 година.