ГЛИУВЕНО дотекох к вили ка ме стриља Писац: Џоре Држић
Из зборника Никше Рањине
* * *
Љувено дотекох вили ка ме стриља,
тере јој туј рекох: "Ојмех, Бога диља
озри се на мене, молим те, суначце,
да горко не вене ме жељно срдачце;
јер тужно ублидим јак мрзло цвитјице, 5
кад, вило, не видим анђелско тве лице
и хитри твој поглед, прид којим кад минем,
студенији него лед васколик остинем.
Очи још просузе, како сам научан,
одкад ме Бог узе под закон примучан 10
ки љубав сатвори свакому јур слузи
ки ју вирно двори у златој ње узи."
Речен'је од мене овој кад чу, тај час
туј сврну лице ње, пустивши ови глас:
"Често се озирем гди бих те видила, 15
у тугах како мрем да бих ти правила.
Ево т' сам смамљена; знај да ћу усахнут,
ар мука љувена не да ми одахнут.
Дан и ноћ мислећи сва сам проблидила,
у срцу желећи да бих те видила. 20
Ти с' рани мôј босил и свитло суначце,
коју је све носил' ме желно срдачце;
зач покле, мој цвите, тебе сам видила,
вехнући крози те ја те сам љубила.
I мислим љубити вас мој вик до душе, 25
не буди м' цвилити, јак заман ки служе.
Виђ гди сам скончана прî него хоће свит,
јакино кад слана озноби ружан цвит."
Из даблинског рукописа
* * *
ГЛИУВЕНО дотекох к вили ка ме стриља,
Тер е јој туј рекох: »Ојмех, Бога диља,
Озри се на мене, молим те, суначце,
Да горко не вене ме жељно срдачце.
Јер тужно ублидим јак мрзло цвитице 5
Кад, вило, не видим анђелско тве лице
I хитри твој поглед прид којим кад минем
Студени него лед васколик остинем.
Очи још просузе како сам научан
Откад ме Бог узе под закон примучан, 10
Ки љубав сатвори свакому јур слузи
Ки ју вирно двори у златој ње узи«.
Речење од мене овој кад чу тај час
Туј сврну лице ње пустивши ови глас:
»Често се озирем, гди бих те видила, 15
У тугах како мрем, да бих ти правила.
Ево т' сам смамљена, знај да ћ' и усахнут,
Ар мука љувена не да ми одахнут.
Дан и ноћ мислећи сва сам проблидила
У срцу желећи да бих ле смирила. 20
Ти с' рани мој босил и свитло суначце,
Кога је све носил' ме желно срдачце,
Зач покли мој цвите тебе сам видила,
Вехнући крози те ја те сам љубила.
I мислим љубити вас мој вик до душе, 25
Не буди м' цвилити јак заман ки служе.
Вид гди сам скончана, не можем јур живит
Јакино кад слана озноби ружан цвит«.
Извор
Стари писци хрватски, књига 33, Џоре Држић: Пјесни љувене, страна 43-44, Југосалавенска академија знаности и умјетности, Загреб 1965.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Џоре Држић, умро 1501, пре 523 године.
