Дубровник поновљен/Пјевање VII

Извор: Викизворник
Дубровник поновљен
Писац: Јакета Палмотић Дионорић
Пјевање VII




2420

Пјевање VII

Мехмет ага бјеше веће 1
Ту приповиес довршио,
I зле згоде и мрзеће
Поклисару сповидио ;
Тер још ш њиме разложаше 2
Врх невјере женске нуде,
I од њега риеч искаше
Ке врх тега чини суде.
Кад поклисар за смирити 3
Разговоре те његове,
Тихо узе му говорити
I разборно риечи ове:
Да ја будем теби риети 4
Да све опаке јесу жене,
I да 'е за то ван памети
Ко за њима срцем вене;
А да 'е честит, ко далеко 5
Бјежи од силне њих љубави,
Ко да у свиех је срце прико,
I да једна ћуд борави:
Не вјерујем, риеч овака 6
Да те љуто смела не би,
Видећи је да 'е опака
I неправа сасма у себи.
ПЈЕВАЊЕ VII. 121
Не будући разложито 7
Злиех с добриема самјешати,
Ни свјетова т, да се очито
Без те дружбе свиет прикрати.
Кад ја риеч бих реко таку, 8
Указо бих тезиеуи суди,
Да у ноћном слиеп сам мраку,
Ван нарави од свиех људи ;
Пачек да ми 'е драго и мило 9
Да вас народ људски сврши,
I да вас свиет тач немило
У огњу се живом пржи.
Што не бивши у начину 10
Да сред срца ћутим мога,
Казаћу ти сву истину
Што ја судим врху тога.
Кад је вишњи свиет створио, 11
I све звиери од ничеса,
човјека је учинио
Да 'е сам госпар тиех чудеса.
Ну видећи саму њему 12
Да ни'е моћи свиет наплодит,
Ни да у хипу сам својему
Слична он себи може родит :
Од његове створи кости 13
Жену, друга да му буде,
Да му је узрок те радости,
Да ш њим врши те пожуде.
Оба тако сатворени 14
Кад се они упазише,
Ончас чуше плам љувени,
I складно се заљубише.
Тер под закон те нарави 15
Породише дјецу своју,
Да у жељах од љубави
Живу складно у покоју.
С тием начином свиет узрасте, 16
I тако се љубав роди,
Која крати мисли итмасте,
I сва добра ствара и плоди.
122 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
Љубав, ка нам жељет чини 17
Милу дружбу драгиех жена,
Ке те траве у милини
Још да јеси од камена.
Да њих није на сем свиту 18
Људски би се траг смакнуо,
I вас народ смрт очиту
I сврху би себи чуо.
Да њих није, било не би 19
Добра, среће, ни радости;
Изгинуо свиет би у себи
Без уресне њих љепости.
Оне људску свиес уздижу 20
На храбрена дјеловања,
Гдје се вјечне дике стижу,
Од свакога вриедна знања.
Оне чине да сред труда 21
Находимо мир честити,
Тер сва да нам згода худа
Ш њима слатка буде изити.
Оне свиету на овому 22
Уживати рај нам чине,
Кад у лицу андиоскому
Њих рајско нам сунце сине.
Тер бивши нам од потребе 23
Така дружба под небеси,
Без жене си ко без себе,
I на пола мртав јеси.
За. то ми их узимљемо, 24
Да нам оне дом владају;
Нека складно тач живемо
Заедно ш њима јак ли у рају.
Ну како је многа срећа 25
Љуби своју вриедну имати;
Тако 'е опет чес мрзећа
Кад се будеш злом састати.
Худа жена дом сатире, 26
Војна, дјецу, благо, и слуге;
По свој кући зле немире
I пакљене чини руге.
ПЈЕВАЊЕ VII. 123
Кад викати она почне, 27
Већ не умие замукнути,
Нег' се чини од источне
До западне стране чути.
Криешти, како криес сред љета, 28
I вик неће да замукне,
Сред чемера докли клета
Уморна јој риеч не пукне.
Не зна цјене од никога, 29
Плеше крепос и доброту,
Не обзире се ни на Бога
Ни на ниедну злу срамоту.
Нег' опака својом ћуди, 30
Не разложној у жестоћи,
Пако ствара ода свуди,
Смрт и свако зло узроци.
Ах! боље је тисућ крати 31
Најгорега по сред труда
Да те горка смрт прикрати,
ЈС'ег' допаде жена худа.
Ер се једном смртно умира ; 32
А кад жена зла је у себи,
Сто крат на дан од немира
Умирати чини теби.
Ну гдје опет добра жена, 33
Ту је истини рај на свити,
Ту је слава сва блажена,
Ту је живот причестити.
Она вриедна у покоју 34
С војном својием живе угодно,
Дјецу и кућу влада своју
I свакога ко 'е подобно.
Праведниеме судом мјери 35
Сваку крепос, вриеднос сваку,
Чиста у срцу, крепка у вјери,
Не подложна блуду опаку.
Може ли се љепше и драже 36
Нег оваку љуби имати,
Ка ти истино срце каже,
I не умие вуховати;
184 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН.
КС, ужива твоје среће 37
Вриедном душом и праведном ;
Која жали тве несреће
I гледа их с бригом вриедном ;
Која у злу твому ћути 38
Сваку жалос под небеси,
Која хоће издахнути,
А да само ти жив јеси.
Ах! да 'е блажен ко под неби 39
С драгом својом драго живе,
Ка је тако блага у себи,
I у свем ћуди љубежљиве;
У животу ти докли је 40
Нека не иште друго стећи,
Ере миран живот гди је
Рај у правој ту је срећи.
Тијем покли не можемо 41
Без љубовце сами бити,
Потребно је да иштемо
Ту, ка нам ће угодити.
А свака ће заисто жена 42
Угодит нам свом вриедности,
Ка је од добриех порогјена
I расла је у крепости.
Собом судим ја овако, 43
I кад вриеме догје моје,
За не упасти жив у пако,
Искат ћу узет вриедан ко је.
Мехмет ага смирен оста 44
С разговора знана овога,
I похвали веома доста
Свиес племића разумнога.
Тер хтијаше још да вриеме 45
Ш њиме траје и проводи
Забавами у тациеме,
У киех радос сву находи.
Нег' видиећи да справља се 46
С мрклием тминам ноћ да иде,
За не омркнут, испита се,
I под шатор свој отиде.
в
ПЈЕВАЊЕ VII. 125
Добро јоштер он не погје 47
Кад кјехаје од пашине
Драгоман се врати и догје
С првием мраком ноћниех тмина.
Који од њега глас донесе 48
Да поклисар буде о зори
Доћ' да с пашом састане се,
I да ш њим се разговори.
На те риечи још приложи 49
Да 'е кјехаја љуте ћуди,
Свакием мало да разложи, x
I да благо много жуди;
Да је охо, пун чемера, 50
Лаком, опак, и немио,
I да за то до вечера
Ни'е га к себи упустио.
Сврши; не знам како ћемо 51
Ми, госпару, увди проћи ;
Ко зна на смрт да идемо
Ку нам утећ ни је моћи.
Поклисар му одговара: 52
Не страши се, драгомане,
Не смије нам ништа од цара,
Све ћеш видјет нетом сване.
Дањелашић каза мени 53
Цар да није наредио
Да нам ори град ни плиени,
Ни да би нам зло чинио.
Тефтедар је казо њему, 54
Ки зна царски лис избрани,
Противан му тер је у свему,
Ер Дубровник бљуде и брани.
Ну за све то бивши у себи 55
Опак паша над све ине,
Знам да нам је подниет триеби,
Ки год дио те врлине.
Али за град наш примили 56
Што нећемо учинити,
Још најгорој да у сили
Потребно нам јес умрити ?
126 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
Ко свој за град крепко умире 57
Вјечни живот ти добива,
Тер у слави праве вире
Ко небеско сунце сива.
Овако му више паше 58
Срце укриепит он настоји,
С двора ухвање лицом каже,
А у себи се смета и боји.
Злу немилос турску позна 59
Ко срдити сви су веоми,
Ко су срца немилосна,
Худи, опаци, и лакоми.
Ну зна, ино да не може 60
Нег' се уздати у вишњега,
Да га с неба он поможе
I сачува од зла свега.
У толико заедно се оба 61
Јестојсками покриепише,
I од спања кад би доба
С трпезе се раздиелише.
Тер погјоше починути, 62
Бивши од пута изморени,
Нека утаже труд приљути
Дочим буду ноћне сјени.
Али зора кад отвори 63
Дан у вишњој лиепој страни,
Тер пашинием прид шатори
Трубље удрише да се рани ;
Свиколици тад устају 64
I на коњех иду уредно,
Како од паше риеч имају,
Да састану ш њим се заедно.
С драгоманом поклисара 65
Уведоше ончас к паши,
Ки му доние лиепиех дара,
Једа гњев му тием утажи.
Ставише га прида њ сјести 66
Врху стола свионога,
Гдје, како се он намиести
Сред начина госпоцкога,
ПЈЕВАЊЕ VII. 127
Лиепи поздрав њему пода, 67
А још љепши дар приказа,
Велећи му : ма господа
Љубе славу твога гласа.
Цјећа чеса особито 68
Пријатељство с тобом жуде,
Да тва милос њих честито
,
Од злиех згода бранит буде.
,
С овием риечим' за хаљина 69
Поклони му свила и свита,
А и дуката пет стотина,
,
I сребрна ина мита.
Чини паша оспремити 70
Све уресне те дарове,
Пака узе говорити
Поклисару риечи ове:
У вриеме си дошо оди
,
Да ми будеш пут казати,
71
Ер ја идем к твој' господи,
За Дубровник пригледати.
Знамо трешња да немила 72
С немилости своје прике
Вас град вам је разорила,
Куће и твргје свеколике.
I чули смо шпански људи, 73
Ки су охоле прем памети,
Да иду с плавим' од онуди
Да вам буду град узети. ,
Ја намјесник царске власти 74
Ки сам овди на крајини,
Знам да није од мж части
Да вам ико криво учини.
За то вашу за обрану 75
Војску ову сам учинио,
I к вами идем на уздану '
Да бих царев град бранио.
Господи ћеш дат на знање 76
I писат ћеш му пожуду,
Нека имају добро ухвање
Да ме с војском примит буду.
128 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН.
Чу поклисар да химбено 77
Ш њиме паша то говори ;
За то узе отворено
Да му на све одговори.
С војском, рече, ни'е потребе 78
Да се будеш ти трудити,
Ер с оружјем и без тебе
Град можемо ми бранити.
Ако од трешње силне и прике 79
Куће и двори јесу пали,
Циеле твргје свеколике
1 од града су мири остали.
А имамо гласе истине 80
Шпањске плави да не ходе
Да нам граду зло учине
I оставе нас без слободе.
Пријатељи од старина 81
Јесу били вазда наши
С нам живљели без хитрина,
Ниедна ствар нас њих не страши.
Викну паша: не говориш 82
Са мном добро ни праведно,
Нег' хитрине њеке твориш,
I варат ме хоћ' не вриедно.
Ја од свега знам истину ; 83
Шпањске људи ви зовете
Да издајну у начину
Придати им град будете.
Али неће тако проћи 84
Та издаја и привара,
Ер ја с војском хоћу доћи
Узет вам га прие за цара.
I ако се у ичему 85
Узбудете мени оприети,
Вами, и с вами пуку свему
Учинит ћу ружно умриети.
На ове риечи и врлине 86
Поклисар му опет рече :
Не страши нас, Господине,
Да се збиљно зло не стече.
ПЈЕВАЊЕ VII. 129
У корабљам млетачкиме 87
Војска у Гружу справна стоји,
Бојницима да својиме
Град нам узме и освоји;
Киех се ништа не бојимо, 88
Многу војску ер имамо,
С којом стражу ми чинимо
I од свуди град чувамо.
Ну ако сила догје твоја 89
Од страха ће свак утећи,
Ер нећемо с тобом боја,
Нека с царом ниесмо у смећи.
Тада кад град пуст остане 90
I погјемо ми по свиету,
Ончас га ће с морске стране
С својом силом Млеци узети.
Да ну смисли тва висина, 91
Ко ће угодно цару бити
Кад град виерни без кривина
Узбудеш му изгубити.
Цар је мени наредио, 92
Одговори срдит паша,
Град гдје вам се оборио
Да вам га узме војска наша.
Тием са мном ћеш ти остати ; 93
А ја и вами и Млецима
Учинит ћу добро знати
Ку цар силу и моћ има.
С овием риечим' одасла га 94
Под шаторе опет своје,
I чаушим свим прида га.
Да на стражи свегј мн стоје,
Оста паша с Мухлом заедно 95
I с осталием те господе,
I узе ш њима свиесно и вриедно
Разбирати таке згоде.
Велећи им: ћусте сада 96
Што поклисар рече мени,
Да нам неће дати града '
Дубровчани свием химбени.
<Палмотии. 9
130 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
^
А ја не знам хоћемо ли 97
Смирит с бојем ту пожуду,
Тер да они тач охоли
Не придат га друзием буду.
Ну се мало зговоримо 98
Која нам се боља виде,
1 разборно промислимо
Да све опако не изиде.
Мени узмножни цар не пише, 99
Потребно је риет с истином,
Да град се ови сатарише
Ниедном силом, ни врлином.
Само ми је наредио 100
Дубровачке у државе
С мојом војском да би сио,
Нека они харач справе,
I оружан ту да сједим 101
Без никакве силе худе,
Докли он својом заповједим
Наредит ми друго буде.
Али бивши у толико 102
Ја зачуо гласе њеке,
Шпањскиех плави њеколико
Да иде на град с мисли приеке ;
Намислих га прие узети 103
Него ли они буду доћи^
Нека буде цар видјети
Кога служим са свом моћи,
I да издајство на овој страни 104
Не згоди се царском граду,
Да невјерни дубровчани
Крстјаним га не придаду.
Ну поклисар бивши опета 105
Друге гласе сад нам реко,
Не знам што ћу, страх ме смета,
Да не изиде све зло и приеко.
Тием ну и ви промислите 106
Што 'е прилично и потребно
I у себи што ћутите,
Реците ми, све слободно.
ПЈЕВАЊЕ YИИ. 131
Ер што ми се од вас скаже 107
Толико ћу учинити,
I слиедит ћу свјете ваше,
Ко ми се од вас буде рити.
Згледаше се сва господа 108
На пашине риечи ове,
Гдје слободу он им пода
Да ће свјете чут њихове.
Погодити тер хотећи 109
Тием његовием заповједи,
I у себи сви мислећи
Да му корис и час слиеди ;
Херцеговски санџак први 110
Подигну се да говори,
Бјеше он људске жељан крви,
I од крвника свиех најгори.
Груба образа, грде слике, 111
Једнием оком слиеп на челу,
ћуди охоле, љуте, и прике.
I у свакому опак дјелу.
Не разборан, худ од више, 112
Мале свиести и памети,
Жељан да свиет сатарише,
Да све опали, да све иштети.
Чиор Мустафа бјеше му име, 113
Скоро изишо на владање,
Ну с грабећием начиниме
Бјеше стеко много имање.
Чинећи се мрзећ дости 114
I богату и убогу,
Чим несвјесном лакомости
чини у свему грабшу многу.
Он бивши се поклонио 115
У начину госпоцкому,
Овако је говорио
Свиетлом' паши босанскому :
Да ја могу вјеровати, 11Г
Свиетли паша и честити, -
Да не мисле нас варати
Дубровчани вуховити ;
'
132 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
Вјеров6 бих све што сада 117
Њих' поклисар овди рече,
I предо бих с многа јада
Да се ке год зло не стече.
Ну знајући да на свиету 118
Њихове су славе и дике
Што свуд чине варку клету,
I вухвују без прилике ;
Свјетоват ћу тву висину 119
Да одлуке врши своје,
I да држи за хитрину
Што поклисар нам реко је.
За све да цар узвишени 120
Ни'е твој' власти наредио
Да Дубровник град химбени
Узмеш, ко си намислио ;
Нареди ти у оно доба 121
Свиетлием пашом кад те учини,
Царску корис, ко 'е подоба,
Да иштеш овој на крајини.
I да чуваш помно с свиести 122
Све градове и државе
Од противне силне чести,
I од опаке сваке справе.
Тием Дубровник да сад буде 123
Неприатељска сила узети,
I с издајне згоде худе
С приваром га нама отети,
Сто би реко цар могући ? 1 24
Ко ли у огњу сржбе многе,
Изгубљени град иштући,
Примио би тве разлоге?
Реко би ти: кад ти рјеше 125
Да се згодит има ово,
Вјеровати ти не бјеше
Што 'е поклисар опаково.
I с разлогом тешке у ствари, 126
Ер вјероват лаж је боље,
Нег' допустит у привари
Да те стигну зле невоље.
ПЈЕВАЊЕ VII. 13С
А потреба ка је теби 127
Дат се икому приварити,
Кому пода вишњи с неби
Тако хитру свиес на свити?
Ето земља сва сповиеда 128
Кад Дубровник трешња обали,
Дубровчани ко су уреда
Шпањском краљу тад писали,
У плавима да послати 129
Витезове буде своје,
Да им буду град придати
Гдје не могу већ да стоје.
Киех с пожудом прем великом 130
Сад од туда изгледају,
А с хитрином ишту приком
Нас химбено да издају,
Да то ћемо ми овако 131
Пустит ово да се згоди,
Вјерујући лаж опако
Дубровачкој злој господи.
Не, не, узмножни господине, 132
Не дај да се та ствар чини,
Нег' подложне те крајине
Брани сабљом у врлини.
Не страши се, ниедна мука 133
Град узети неће бити,
Иштом да је тва одлука
Ончас ће се све створити.
Нетом прве чете твоје 134
Згледат буду дубровчани,
Тако срце њих слабо је,
Да ће остати себе вани.
Тер ће искати понижени 135
Да ти пошљу кључе од града,
Само да их не поплиени
Твоја силна војска тада.
Толи би се усудили 136
Да се обраном опру теби,
Ту ончас би сви видјели
Сваку тугу и зло себи.
134 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
^
Ер од коња војске наше 137
Самари су сами дости
Моћ да им се страшна укаже
Турске силе и јакости.
Да власт твоја заповије 138
С Бргата их врћи доли,
Зно се не би нико гди је,
Сатро би се град охоли.
Све би њима приклопио, 139
I охолиех врху мира
Прид твом војском учинио
Да се раван пут простира.
Ах ! ке благо изнаће се 140
Града овога сред богата,
У ком пуци находе се ,
Пуни сребра, пуни злата.
Скупиће се сила многа 141
Сваке лиепе изврстности,
I камења мнош драгога
Од све што је разликости.
Сто кад послат будеш цару, 142
Он ће срца из весела
При та кому лиепу дару
Сва похвалит твоја дјела.
А и теби ће доста остати 143 '
Што ћеш узет иза тега,
Да ћеш моћи даровати
I нам истием опет свега.
За то с војском већ не цкнимо, 144
Нег' за испунит сеј пожуде
Најбрже се упутимо
Да Дубровник наш узбуде.
Прие нег' ли га освојити 145
Царске видиш неприатеље,
Киех је мучно пак гонити
Кад се у њему утемеље;
Мени се ово добро чини, 146
Само да се врши уреда,
За то рекох твој' висини,
А ти, ко хоћ', заповиеда'.
и
ПЈЕВАЊЕ VII, 1Ј5
Чиор Мустафа сврши овако, 147
I чемерној у бесједи
Бјеше отрово пашу опако
Да његове свјете слиеди.
Тер опета он мишљаше 148
На Дубровник да се ходи,
С многом славом гдје циењаше
Да се благо то находи.
Али Мухла и остали, 149
Који бољу свиес имаху,
Тој се таштој у захвали
Дике своје не држају.
Размишљајућ да ни'е ласно 150
Да се тако згода створи,
Чиор Мустафа безобразно
Ко свјетује и говори.
Тефтедара Босанскога 151
Сташе гледат, да риет буде
Што зна, и ћути више тога,
I кж у себи чини суде.
Бјеше он сваке пун мудрости, 152
Пун разума, свиести, и знања,
Тере самој у крепости
Сва држаше своја уфања.
Стариех јоштер од времена 153
У Босанској свиетлој крви,
Госпоцкога од кољена
Бројаше се племић први.
I за то га цар држаше 154
Ту за свога благајника, ,
Тер с добротом свуд словљаше
I с именом пунием дика.
Тер узвишен у тој срећи 155
Сваком' бјеше омилио,
Да се од свиех виши, и већи,
Бјеше у слави учинио.
Месију турском свом господом 156
Чувен бјеше, ер свак држи,
Што свјетује, с добром згодом
Да се Тазда то изврши.
136 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
Бесједио кад би у збора, 157
I разборне свјете реко,
У слаткому разговору
Из усти му мед би теко;
Да изосто нико не би, 158
Тако лиепо чим разложи,
Ко не би иско свиесно у себи
Да се под тај свјет подложи.
Ну хотећи пута овога 159
Паши казат свјете своје,
Скочи с стола свионога
I сву главу склонио је.
Тер да правом у поклону 160
Умиљенство све објави,
На све прси по закону
Снижно своју руку стави.
Проговори пак слободно ; 161
Господине мили, прости,
Ако неће бит угодно
Што сад речем твој' свјетлости.
Знам да ниесу ме кривине 162
Што ја ћутим риети теби ;
Мјесто је ово од истине,
Говорит је управ триеби.
Достојан бих тада био 163
Под твом сабљом љуто умриети,
Кад бих с тобом ја хинио
Да ти угодим таштием свјети.
Ну истину говорећи 164
Не имам за то мрзећ бити,
Истина је дар највећи
Ки ти могу поклонити.
Тием мољу се теби сада 165
Да ме помно чујеш оди,
Ако хоћеш, пак се влада',
I с твом војском наприед ходи.
Да 'е наредба теби од цара, 166
I да нам су ласне згоде,
Да Дубровник војска схара
Сред госпоцтва и слободе,
"
ПЈЕВАЊЕ VII. 137
Реко бих ти: мисо твоја 167
У себи 'е племенита,
Славна добит тога боја
Справна ти 'е, и очита.
Ходи наприед град узима', 168
На ништаре не обзири,
Прид твојема бојницима
Охоли ће пасти мири.
Али бивши све инако, 169
Очи твоје како виде,
Не бих узео да опако
Свеколико теби изиде.
Тием риећу ти: не наприеда, 170
Цар честити још најлише
Да ти инако заповиеда
I наредбе друге пише.
Познаш добро, да без рати 171
Дубровчани неће вику
На риечи се тве придати,
Ни госпоцку пустит дику;
Ни да их ће тва хитрина 172
Моћ' на добре приварити,
Да те у град без начина
Буду с војском упустити.
Господа су оно свиесна, 173
Веле умиеду, веле знају,
Њих привурит нико не зна,
Другиех они, знај, варају.
Тием на добре војска твоја 174
Не освоји Дубровника,
Нег' с огњена ако боја
Тва одоли сила прика.
А ииу" смисли у памети 175
Је ли ласна ствар у себи
Силом они град узети,
Ки 'е толико тврд под неби ?
Ки се славом свом поноси 176
Од истока до запада,
Да на свиету име носи
Најтвргјега сад од града?
138 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
Мучао 'е, мучно, вјеруј мени, - 177
Усилити град оваки,
Кт на живој стоји стиени,
1 у себи 'е тврд и јаки
Још нњлише врху тога, 178
Ко поклисар каза оди,
Гдје га чува војска многа
Ка се у њему сад »аходи.
I што 'е горе, гдје су они 179
С Млецима се сјединили,
Тер су охоли и смиони
Бит' се с нами намислили.
Спањски њима краљ посл6 је, 180
Приатељство с Идем имају,
Витезове многе своје
Да их бране и чувају.
Народи су то срдити, 181
Бојна дјела сва умију,
Мучно их је придобити,
Ер до смрти свегј се бију.
Охоли су тако и љути 182
У сред срца несмиљена,
Да не могу турке чути,
Ни спомену њих имена.
Сви крстјани харачима 183
Отманскога дворе цара ;
А на царскиех врутих неима
Од њих самиех поклисара.
Сваки од овиех сам је дости 184
Да на десет удрит буде.
Тием мучно је ш њих јакости
Наше извршит моћ' пожуде.
Тер покли нам ни'е начина 185
Да их бојем усилимо,
А ташта је и хитрина
Да њих мудрост приваримо ;
Свјетово бих свјетлос твоју 186
Да инако сад одреди,
Да не учиниш у тем' боју
Према царској заповиеди ;
ПЈЕВАЊЕ VII. 139
Да се друзием не би у страху 187
Дубровчани дали у руке,
Кад упазе војску плаху
I огњене тве одлуке.
Сто би заисто учинили, 188
Када би се пуни смеће
У злу бићу упазили
I стигнути од несреће.
Ер инако знам никому 189
Неће се они вик придати,
Докли у боју јуначкому
Уфи'ју се моћ' рвати.
Јемин пише мени из града 190
Да очито они мисле
Крстјаним се придат тада,
Када би их туге стисле.
I да у Гружу за то чека 191
Сад гјенеро и настоји.
Да с узрока тако приека
Како годи њих освоји.
Да ну суди : догодити 192
Да се нами буде ово,
Што би тада цар честити
Учинио и дјелово?
У гњеву би прем немио 193
Тебе с нами сатарисо,
Ер си инако учинио
Нег' ли теби он је писо.
Тер у мјесто блага и злата, 194
Ке у граду жудиш стећи,
Чуо би сабљу врху врата
I ш њом пораз, јаох! мрзећи.
Ах I уклони вишњи с неби 195
Да се така ствар до вика
Догодити буде теби,
Прие не било Дубровника.
Прије муња згар жестока 196
Све крстјане попалила,
Нег' ли теби ш њих узрока
Једна зла чес худа била.
140 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
Тием, честити господару, 197
Ове свјете ти уздржи,
Ако угодит хоћеш цару,
Што ти писа, то изврши.
Ер дјелујућ свием начини 198
По његовој заповиеди,
Нећеш бити у кривини
Још наопако све да слиеди.
Ну се инако владајући 199
Јоштер да све лиепо изиде,
Крив ћеш бити војујући,
I заисто ти глава отиде.
Мени ово се види добро 200
Да ће бити цјећ тве части,
Ну свјет ини ако с' обро,
Заповиеда' твојом власти.
Ако ма риеч би не драга, 201
За слиедит те бит ћу први,
Не штедећи за те блага,
Ни све исте моје крви.
Тер за служит тву доброту 202
Указат ћу на сем свити,
Да и у смрти, и у животу,'
Виеран ти ћу управ бити.
Похваљени ови свјети 203
Тефтедара босанскога
Просвиетлише у памети
Али Пашу охолога;
Да размишљат ончас поче 204
Не приступат царске воље,
На њ да љуто не наскоче
Из ненадке зле невољеф
Види очито Дубровника 205
Да освојит неима моћи,
I његова сва влас прика
Да му врха неће доћи ;
Види ако му зло изиде, 206
Ко је у свиести намислио,
Да му заисто живот иде,
Да је главу изгубио ;
ПЈЕВАЊЕ VII. 141
I да неман, ка га научи, 207
Скровна у срцу једовиту,
Наопако га тука и учи
На погубу своју очиту.
Кроз тој вриеме да залуду 208
С војском својом ту не траје,
Нег' да испуни сву пожуду
Ка га у срцу још скончаје ;
Заповидје и нареди 201)
На Конавли да се ходи,
Да се царске заповједи
Буду извршит с бољом згоди.
А да гњеве све ишћера 210
I пакљене зле отрови,
Поклисара пун чемера
Да затворе посла у Нови.
Кога ончас у Диздара 211
Зли чауши поведоше,
Да га учине тамничара,
Нигдје утећи да не може.
А војска се сва пашина, 212
Свевољити кој' забрани,
Прико Субац' и Мрцина
У Конавли за тием стани:
Гдје све чете приклопише 213
Равно поље с Доње Горе,
Чим до Љуте растворише
Стиеге охоле и шаторе.




Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јакета Палмотић Дионорић, умро 1680, пре 344 године.