Dušo, već vidiš ti kako se umire,
i s kojom naglosti sve prijeka smrt stire,
i kako svaka slas pod nebom do mal hip
svrće se u poraz, u čemer i nalip.
Cić toga, čemu tač za stvari ti haješ, 5
kim sebi spravlaš plač i nemir zadaješ?
Vječno si stvorenje, pravo je da tebi
neumrlo živjenje omili od nebi.
Ostavi ufanja neizmijerna tvoja taj
i tvoja uzdanja, ter se već ne varaj, 10
ovdi t ni vječni stan, imaš ga ki čas oć,
bržek prije neg sij dan dostigne tamna noć.
Zač nitko reć uprav ne može na saj svit:
„Još sam ja mlad i zdrav, do sjutra živ ću bit".
Zatoj se triš blažen može reć i slavan 15
tko bude poražen od smrti pripravan.
Izvor
Stari pisci hrvatski, Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, knjiga XXI, Djela Dominika Zlatarića, str. 163.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Динко Златарић, умро 1613, пре 411 година.
