Душо, већ видиш ти како се умире,
и с којом наглости све пријека смрт стире,
и како свака слас под небом до мал хип
сврће се у пораз, у чемер и налип.
Цић тога, чему тач за ствари ти хајеш, 5
ким себи справлаш плач и немир задајеш?
Вјечно си створење, право је да теби
неумрло живјење омили од неби.
Остави уфања неизмијерна твоја тај
и твоја уздања, тер се већ не варај, 10
овди т ни вјечни стан, имаш га ки час оћ,
бржек прије нег сиј дан достигне тамна ноћ.
Зач нитко рећ управ не може на сај свит:
„Још сам ја млад и здрав, до сјутра жив ћу бит".
Затој се триш блажен може рећ и славан 15
тко буде поражен од смрти приправан.
Извор
Стари писци хрватски, Југославенска академија знаности и умјетности, књига XXI, Дјела Доминика Златарића, стр. 163.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Динко Златарић, умро 1613, пре 411 година.
