5
Cмрт Гроздане шћери Душанове
(Из Сарајева)
Рано рани српски цар Стјепане,
У Призрену своме Цариграду,
Умио се и прекрстио се
И миломе Богу помолио,
Па дозива Росанду царицу: 5
„О Росандо, моја вјерна љубо!
„Сад ја одох у бијелу цркву,
„Да саслушам часну литурђију;
„Кад изиђем из бијеле цркве,
„Онда ћу се у лов опремити, 10
„Јер сам одвећ јунак пожелио
„Лов ловити, по гори ходити,
„Не би л', госпо, штогод уловио,
„Спремај мени медене колаче,
„И остало што је од потребе.“ 15
У том царе оде манастиру
А за њиме слуге свеколике.
Молише се Богу истиноме,
Док с' ослужи часна летурђија,
И у цркви народ отпуштили; 20
Ето цара двору бијеломе,
Па он сједе у шиљтета златна,
Попи вино и каву попио,
Па завика своје вјерне слуге:
„Моје слуге, све се опремите, 25
„И Тодоре, мој мудри везире!
„Спремај себе и халата свога;
„Да идемо у лов у планину.“
Рјеч се царска не препоријече,
Цареве се слуге опремише,
Голуба му коња изведоше,
Па се царе на голуба баци,
Оде царе у лов са слугама
У Јабуку зелену планину:
Дуљине јој двадесет сахата,
А ширине двадест и четири,
Хода царе по гори зеленој
За бијелу неђељицу дана,
Ништа царе уловит' не море;
Ражљути се српски цар Стјепане,
Па завика своје вјерне слуге:
„Хајте слуге, да идемо двору!
„Ја Бог не да, ја не умијемо,
„Те ја ништа уловит' не могох.“
Хитро цара слуге послушаше,
Те пођоше стрмо низ планину;
Док нађоше студена бунара,
И цару је жеђа додијала
Ходајући, воде не пијући,
Па завика Тодора везира:
„Вјерна слуго, Тодоре везире!
„Да сјашемо коње од мејдана,
„Да се хладне воде напијемо.“
И ту њега слуге послушаше,
Са дебелих коња одјахаше,
Бацише им дизгин за јабуку,
Док се они воде напојише,
Силан лабуд српског цар Стјепана!
Копа ногам' по букову листу,
Док из лишћа главу ископао, -
Угледа је Тодоре везире,
Па је главу ногом ударио,
Оћушну је низ буково лишће,
Мртва глава, али проговара:
„Не ћушкај ме, Тодоре везире!
„Ти Тодоре, ниси царовао,
„А ова је глава царовала,
„Како прије и послије хоће.“
А кад чуо српски цар Стјепане,
Он Тодору тихо бесједио:
„Узми главу, баци у зобницу,
„Да је носим двору бијеломе,
„Како дођем мом бијелу двору,
„Спржићу је на тој ватри живој,
„Онда ћу је у авану стући,
„Па да видим хоће л' царовати?“
Тодор метну главу у зобницу,
Па онда су коње појахали,
Долећеше двору бијеломе.
Док је царе коња одјахао,
Он Росанду дозива царицу:
„О Росандо, моја вјерна љубо!
„У двору ми ватру наложите.“
Ту Росанда цара послушала,
Па му живу ватру наложише,
Узе царе ону мртву главу,
Па је баци у пламен огњени,
Горје глава љетни дан до подне,
А ништа се на њој не познаје,
Узе главу српски цар Стјепане,
Па он главу у авану туче,
Начини је у пепо и мливо,
Па донесе од злата кутију,
Сасу мливо у златну кутију,
Однесе је у своју одају,
Постави је на сандук од злата,
Ђе од слугу нико не долази.
Тако стаде за годину дана,
А кад било на васкрсеније,
Пође царе у бијелу цркву,
Заборави кључе од одаје,
У двору му нико не остаде,
Сјем Гроздане лијепе ђевојке,
Миле шћерке српског цар Стјепана.
Подиже се Гроздана ђевојка,
Она шеће по сарају царском,
Док дошета бабиној одаји,
У вратима кључе налазила,
Па отвори бабину одају,
Одаја се врло мирисаше,
Она шеће по шикли одаји
И разгледа, шта је у одаји,
Док угледа од злата кутију
На сандуку свога мила бабе,
На кутији капак отворила,
У себи је цура промислила:
„Мили Боже, чуда великога!
„Што ће баби бурмут у кутији?“
Те узела па промирисала,
Од кутије капак затворила,
Па се натраг из одаје врати,
И за собом врата заврнула,
Она оде у своју одају,
Док цар дође из бијеле цркве.
Тако стало пола годинице,
Док Гроздани срце поче расти.
Потпазила Росанда царица,
Једну вече с царем за вечером,
Цар Стјепану она бесједила:
„Цар Стјепане, без захода сунце!
„Неко нам је шћерку обљубио,
„Јер Гроздани нашој срце расте.“
Бесједи јој српски цар Стјепане:
„Не будали Росанда царице!
„Ко ће доћи у моје сараје,
„Ко л' љубити моју милу шћерку?
„Не износи на дијете б'једе.“
Куне му се Росанда царица:
„Није б'једа већ истину кажем,
„А сад ћу ти довести Гроздану,
„Па ћеш виђет' у ње срце пуно.“
Она скочи од земље на ноге,
Па ето је у одају шћерци,
Узе цуру за бијелу руку:
„Оди шћери, сад те бабо зове.“
Па доведе цуру у одају,
Цура бабу у руку пољуби,
А у њу се царе загледао,
Гроздијанки шћери говорио:
„Гроздијанка, шћери моја драга!
„Што су теби пафте отјешњале?
„Ко долази у моје сараје,
„Ко ли твоје бјело лице љуби?“
Гроздана се баби поклонила,
Низ образе сузе оборила:
„А мој бабо, српски цар Стјепане!
„Не долази нико у сараје
„Осјем тебе и милосне мајке,
„А не љуби нико моје лице.“
А вели јој српски цар Стјепане:
„Бит' не море, већ ми право кажи,
„Ако си се с киме загледала,
„Ја ћу тебе њему поклонити.“
Опет му се куне Гроздијанка:
„Мио бабо, српски цар Стјепане!
„Сам Бог види, црна земља знаде,
„Нијесам се с ни с ким загледала.“
А бабо јој опет говорио:
„Кажи право, не изгуби главе.“
Гроздијанка баби говорила:
„Ради, бабо, што год теби драго,
„Мене није нико обљубио,
„Већ ћу теби право казивати:
„Ево има по године дана,
„Кад ти оде у бијелу цркву
„У неђељу на васкрсеније
„А остави кључе од одаје,
„Ја уљегох у твоју одају,
„Па ти нађох од злата кутију,
„Ја отворих капак од кутије,
„Из кутије мирис ударио,
„Ја сам, бабо, мирис мирисала;
„Од онда ми поче срце расти,
„Ако ми се, бабо, не вјерујеш,
„Кад у јутру бијел дан осване,
„Узми мене за бијелу руку,
„Па ме води, бабо, у планину,
„Објеси ме о сухој давиди,
„Ако будем права срца свога,
„Давида ће суха излистати,
„Ако л' будем крива срца свога,
„Под њом ће се начинит' језеро,
„Прождријеће мене и давиду.“
Једва чека српски цар Стјепане,
Док у јутру бијел дан освану,
Подранио српски цар Стјепане,
Узе шћерку за бијелу руку,
Па је води низ бијелу кулу,
Владисава дозивао слугу,
Па његова изведе голуба,
Он својега појаха голуба,
За се баци Гроздану ђевојку,
А са собом води Владисава,
Па ето га тамо у планину,
У планину под суху давиду,
Он извади свилене тенефе,
Па их даје Владисаву своме;
„Нај ти, слуго, свилене тенефе,
„Објеси ми шћерку Гроздијанку,
„Нек се прича и приповиједа,
„Што ј' од шћери учинио бабо.“
Па је баци са коња лабуда,
А да видиш младе Гроздијанке,
Сави скуте и златне рукаве,
Па пред бабом црну земљу љуби:
„Прости мени и халали бабо!
„Што сам тебе јутрос замучила,
„Из господства покренула твога.“
Па полеће Владисаву слузи,
Поможе му тенеф натурити. 220
А кад виђе српски цар Стјепане,
Он оћера коња у планину,
Да не види, шта ће од ње бити.
А Владисав објеси Гроздану,
Кад се царе из планине врати, 225
И погледа своју Гроздијанку,
Ал' давида суха излистала.
Кад то виђе српски цар Стјепане,
Виђе и сам, ђе горе уради,
Па завика Владисава слугу: 230
„Скини доље моју Гроздијанку,
„Положи је у зелену траву,
„Па полети моме Цариграду,
„Зовни мени тридест калуђера,
„И стотину ђеце ђакончади, 235
„И четири велике владике
„И осталу сву господу редом,
„Доведи их мени у планину.“
Хитро га је слуга послушао,
Скиде њему младу Гроздијанку, 240
Положи је у зелену траву,
Па одлеће српском Цариграду,
Све учини, што му цар нареди,
Свештенике и господу диже,
Па ето их цару у планину, 245
Подигоше младу Гроздијанку,
Однесоше у бијелу цркву,
Опијело њојзи учинише
И у гробље младу положише,
Положише, па је погребоше,
Виш' главе јој pужу усадише,
Ниже ногу винову лозицу,
Нек се вије ружа око лозе,
Баш к'о шћерка око миле мајке.
