Prođe jur njeki dan, leteći kako stril,
da stojim pritužan razdiljen s lijepom vil'.
Vrijeme ke stratit mnjah u dragom nje krilu,
u tuđijeh sad stranah provodim na silu.
I sila, ne moj svit, čini mi ovdi doć, 5
ter onu ostavit, bez ke nî živit moć.
Nju misli me slide s velikom ljubavi
i o njoj beside u san i javi.
Ona mi tad reče, kad se kćah rastat s njom:
„Ti ćeš poć daleče, moj dragi, pođ' s Bogom!" 10
Grozno se u taj čas nje oči smutiše
i milo niz obraz biserom zdaždiše.
Sveđ na me gledaše podiruć gork uzdih,
jer srce žaljaše da otit siljen bih.
Taku moć imahu tej stvari u sebi, 15
da sunce mogahu ustavit na nebi.
I čim ja prid njom stah, pomrknu meni
poražen vas ostah, ne moguć it naprid.
Uredba nu dobi, jer htje zla nemilos,
da zaman sve toj bi i da grem u silos.20
Izvor
Stari pisci hrvatski, Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, knjiga XXI, Djela Dominika Zlatarića, str.180-181, Zagreb, 1899
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Динко Златарић, умро 1613, пре 411 година.
